Privredni apelacioni sud je presudom 1Pž 4573/22 od 19.10.2022. godine u I stavu izreke odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio presudu Privrednog suda u Beogradu P 4818/17 od 18.03.2022. godine u stavu III, IV i V izreke i u II stavu izreke odbio kao neosnovane zahteve tuženih za isplatu troškova nastalih u postupku po žalbi.

Tužilac je protiv presude Privrednog apelacionog suda 1Pž 4573/22 od 19.10.2022. godine izjavio dozvoljenu i blagovremenu reviziju, kojom presudu pobija zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi su podneli odgovore na reviziju.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu po odredbi člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/2011 ... 10/23 – dr. zakon) i zaključio da je revizija neosnovana u delu u kojom je pravnosnažnom presudom odlučeno o tužbenom zahtevu tužioca u odnosu na drugotuženog, EUROASZFALT KFT Ullo, dok je u odnosu na pravnosnažnu presudu kojom je odlučeno o tužbenom zahtevu u odnosu na prvotuženog, DVI–G Zartkoruen Mukodo Reszvenytarsasag Budimpešta, revizija osnovana.

U odnosu na drugotuženog pobijana presuda je doneta bez bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, na osnovu kog je doneta pobijana presuda, pravni prethodnici tužioca i prvotuženog DBI–G zaključili su dana 13.06.2007. godine Ugovor o prodaji društvenog kapitala društvenog preduzeća „Valjevo put“, kojim se pravni prethodnik prvotuženog kao kupac obavezao, između ostalog, da će izvršiti sve obaveze iz Socijalnog programa, kao u Prilogu broj 4 koji je sastavni deo Ugovora, a u slučaju da ne izvrši neku od obaveza koje su navedene u članovima 8.1. i 8.3, a koje predstavljaju nenovčanu obavezu u skladu sa merodavnim pravom, platiće pravnom prethodniku tužioca Agenciji za privatizaciju ugovornu kaznu. Dana 26.03.2012. godine Agencija za privatizaciju je obavestila pravnog prethodnika prvotuženog da obaveza obezbeđenja kontinuiteta i održanja tekućeg obima proizvodnje u subjektu privatizacije iz člana 4. Socijalnog programa nije izvršena, pa je 22.05.2012. godine, obavestila pravnog prethodnika prvotuženog i subjekat privatizacije AD „Valjevo put“ o raskidu Ugovora o prodaji društvenog kapitala zbog neispunjenja, te pozvala kupca da u roku od 15 dana od prijema dopisa plati ugovornu kaznu zbog neispunjenja ugovorene nenovčane obaveze na održavanje tekućeg obima proizvodnje bez smanjivanja postojećih kapaciteta. Tužilac tužbeni zahtev prema prvotuženom zasniva na pravu na ugovornu kaznu u smislu člana 8. 4. Ugovora o prodaji društvenog kapitala preduzeća „Valjevo put“. Pasivnu legitimaciju drugotuženog tužilac zasniva na činjenici da je prvotuženi ustupio drugotuženom potraživanje prema „Valjevo put“ AD u iznosu od 88.701.793,54 dinara, koje potraživanje je drugotuženi i prijavio u stečajnom postupku nad „Valjevo put“ AD Valjevo -u stečaju. U postupku stečaja nad „Valjevo put“ AD Valjevo – u stečaju priznato je potraživanje drugotuženog u iznosu od 88.701.793,54 dinara. Utvrđeno je da je u toku prvostepenog postupka nad društvom Betonut Zrt Budimpešta pokrenut postupak likvidacije 16.12.2014. godine, u skladu sa odredbama zakona Republike Mađarske o postupku stečaja i likvidacije privrednih društava. Betonut Zrt Budimpešta je prema utvrđenju prvostepenog suda pravni prethodnik prvotuženog DVI–G Budimpešta, koji je sa Agencijom za privatizaciju zaključio Ugovor o prodaji društvenog kapitala društvenog preduzeća „Valjevo put“.

Nižestepeni sudovi su zaključili da ne stoji pasivna legitimacija na strani drugotuženog, iz razloga što potraživanje tog tuženog prema društvu „Valjevo put“ koje proističe iz Ugovora o prodaji društvenog kapitala Društvenog preduzeća „Valjevo put“ osporeno u stečajnom postupku, a zatim je pravnosnažnom presudom i odbijen zahtev da se utvrdi da je isto osnovano, pa zaključuje da ne postoji imovinska celina koju je drugotuženi stekao od pravnog prethodnika prvotuženog, te drugotuženi ne može po tom osnovu biti odgovoran za eventualne dugove prenosioca koji se odnose na tu celinu. Stoga, nema osnova u odredbi člana 452. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima da drugotuženi kao sticalac imovinske celine od kupca iz Ugovora o prodaji društvenog kapitala društva „Valjevo put“ odgovara za obaveze kupca po tom ugovoru.

Tužilac u reviziji osporava pravilnost ovakvog zaključivanja u presuđenju o tužbenom zahtevu u odnosu na drugotuženog isticanjem da je potraživanje prvotuženog prema subjektu privatizacije preneto na drugotuženog pre raskida privatizacionog ugovora, i to potraživanje je priznato u iznosu od 88.701.793,54 dinara, na koji način je na drugotuženog prešao deo imovinske celine prvotuženog, pa bi doslednom primenom odredbe člana 452. stav 1. ZOO tuženi morali solidarno odgovarati za obaveze kupca iz ugovora o privatizaciji.

Međutim, prema sadržini razloga prvostepene presude koji se tiču utvrđenog činjeničnog stanja, taj sud je iz presude Privrednog suda u Valjevu 2P 288/2018 od 05.11.2018. godine i Privrednog apelacionog suda 3Pž 409/2019 od 30.01.2019. godine, utvrdio da je drugotuženi u stečajnom postupku koji se sprovodio nad „Valjevo put“ AD Valjevo-u stečaju prijavio potraživanje koje mu je preneto od strane društva Betonut Zrt Budimpešta po osnovu Ugovora o dokapitalizaciji, a da je pravnosnažnom presudom Privrednog suda u Valjevu 2P 288/2018 od 05.11.2018. godine odbijen zahtev ovde drugotuženog, da se utvrdi potraživanje drugotuženog prema društvu „Valjevo put“ AD - u stečaju po osnovu investicije u kapital društva „Valjevo put“ AD koje je stekao od pravnog prethodnika prvotuženog. Dakle, revizijskim navodima tužilac pobija utvrđeno činjenično stanje, koje drugostepeni sud u obrazloženju presude ponavlja, o tome da je pravnosnažnom presudom odbijen zahtev ovde drugotuženog da se utvrdi njegovo potraživanje prema „Valjevo put“ AD Valjevo - u stečaju.

Prema odredbi člana 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku, revizijom se ovde pobijana drugostepena presuda ne može pobijati zbog pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja. Prema tome, revident nije sa uspehom osporio pravilnost primene materijalnog prava time što osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, kod odlučivanja o tužbenom zahtevu u odnosu na drugotuženog.

Pazeći na pravilnu primenu materijalnog prava po službenoj dužnosti revizijski sud nalazi da prema utvrđenim činjenicama ne proizlazi osnov za odgovornost drugotuženog za obavezu prvotuženog na plaćanje ugovorne kazne prema tužiocu sa razloga neispunjenja obaveza iz ugovora o prodaji društvenog kapitala društva „Valjevo put“.

Iz tih razloga je reviziju tužioca u delu kojim drugostepenu presudu pobija u delu odluke o tužbenom zahtevu prema drugotuženom revizijski sud odbio primenom odredbe člana 414. Zakona o parničnom postupku. Odbijen je zahtev drugotuženog za naknadu troškova odgovora na reviziju, jer nisu bili potrebni za odlučivanje o reviziji, shodno odredbi člana 154. Zakona o parničnom postupku.

Međutim, u odnosu na tužbeni zahtev prema prvotuženom, revizijom se osnovano pobija pravilnost pravnosnažne drugostepene presude.

Prema razlozima koje je izneo, drugostepeni sud je prihvatio zaključke prvostepenog suda u primeni odredaba mađarskog Zakona o stečajnom postupku i postupku likvidacije iz 1991. godine, kao merodavnog stranog prava čiju je sadržinu prvostepeni sud saznao iz dopisa Ministarstva pravde Republike Mađarske. Prema sadržini tog prava, postoji obaveza tužioca kao poverioca da prijavi potraživanje na ime ugovorne kazne u likvidacionom postupku koji je sproveden nad pravnim prethodnikom prvotuženog, Betonut Zrt Budimpešta. Kako je tužilac propustio da prijavi svoje potraživanje prema prvotuženom u postupku likvidacije, to je izgubio i pravo da potražuje iznos na ime ugovorne kazne u ovom parničnom postupku nakon okončanja postupka likvidacije, u kom je postignut dogovor sa poveriocima te je izbegnuto gašenje društva. Društvo Betonut Zrt Budimpešta je nastavilo da postoji pod nazivom promenjenim 20.03.2017. godine u ovde prvotuženog. Tužilac je bio dužan da prijavi potraživanje u likvidacionom postupku i da učestvuje u zaključenju poravnanja kojim je postupak likvidacije okončan. Kako nije tako postupio, izgubio je mogućnost da ističe zahtev za isplatu ugovorne kazne prema prvotuženom.

Revident pobija pravilnost ovakvih zaključaka nižestepenih sudova tako što ističe da je iz iznetih razloga nemoguće zaključiti koja je tačka vezivanja opredelila sud i na koje odredbe mađarskog zakona ga je uputila, te da je ugovorom o prodaji društvenog kapitala kojim je predviđena ugovorna kazna, predviđeno i merodavno pravo Repbulike Srbije. Kod takvih razloga nižestepenih presuda, smatra da se oni svode na primenu odgovora Mađarskog ministarstva pravde. Nadalje, ukazuje na nedostatke u primeni materijalnog prava prema kojima nije raspravljena pravna priroda postupka koji je sproveden nad privrednim društvom Betonut Zrt Budimpešta, koga poredi sa sprovođenjem plana reorganizacije prema propisima Republike Srbije, kada sud može odrediti namirenje i onih poverilaca koji nisu učestovali u postupku kojim je usvojen plan reorganizacije. Nadalje, ukazuje na pogrešne zaključke o tome da je prvotuženi pravni sledbenik privrednog društva Betonut Zrt Budimpešta, a da se zapravo radi o jednom istom privrednom društvu jer Betonut Zrt nije ugašeno privredno društvo već je nastavilo da postoji pod promenjenim nazivom, sada prvotuženog.

Vrhovni sud za sada ne može prihvatiti za pravilno stanovište nižestepenih sudova o posledicama postupka likvidacije koji je, prema utvrđenju prvostepenog suda, nad društvom Betonut Zrt Budimpešta pokrenut 16.12.2014. godine. Osnovano tužilac ističe da lice koje je sa pravnim prethodnikom tužioca zaključilo Ugovor o prodaji društvenog kapitala „Valjevo put“ AD Valjevo, Betonut Zrt Budimpešta nije pravni prethodnik ovde prvotuženog, već jedno isto pravno lice koje je od 16.12.2014. godine do 02.01.2017. godine bilo u likvidaciji, a zatim je promenilo ime u sada označenog prvotuženog 20.03.2017. godine. Tužba u ovoj parnici podneta je protiv prvotuženog 16.07.2012. godine. Dakle, postupak likvidacije nad prvotuženim je pokrenut u toku trajanja ove parnice. Prvostepeni sud je utvrdio da se po odredbi člana 38. mađarskog Zakona o stečajnom potupku i postupku likvidacije parnični postupak pokretnut do početka likvidacije nastavlja pred prethodno postupajućim sudom. Prvostepeni sud navodi da je u skladu sa odredbom člana 13. ZMPP sadržinu Mađarskog prava saznao posredstvom Ministarstva pravde Republike Srbije iz dopisa koje je Ministarstvo pravde dostavilo sudu 23.09.2021. godine, što je dopis Ministarstva pravde Republike Mađarske. ZMPP je skraćeni izraz za Zakon o međunarodnom privatnom pravu, koji nije na snazi. Zakon o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja („Službeni list SFRJ“ br 43/82 i 72/82, „Službeni list SRJ“ br. 46/96 i „Službeni glasnik RS“ br 46/2006 – dr. zakon) sadrži pravila o određivanju merodavnog prava za statusne, porodične i imovinske, odnosno druge materijalnopravne odnose sa međunarodnim elementom. Prema odredbi člana 13. tog zakona, sud ili drugi nadležni organ će po službenoj dužnosti utvrditi sadržinu stranog merodavnog prava, radi čega može zatražiti obaveštenje o stanom pravu od republičkog organa nadležnog za poslove pravde, ali stranke u postupku mogu podneti i javnu ispravu o sadržini stranog prava. Prema takvoj odredbi, sud je mogao zatražiti obaveštenje o mađarskom pravu kojim je uređen potupak sprovođenja likvidacije nad privrednim društvom, ovde prvotuženim od 16.12.2014. godine, ali kada sazna sadržinu tog prava prvostepeni sud je u ovom postupku nadležan da ga primeni, dakle, da prema saznatoj sadržini tog prava izvede pravne zaključke na utvrđene činjenice u ovom postupku. Prvostepeni sud je, naprotiv, neposredno primenio zaključke mađarskog Ministarstva pravde o sadržini i značenju mađarskog merodavnog prava za postupak likvidacije privrednih društava, pa je tako neposredno preneo zaključak da poverioci u slučaju pokretanja parničnog postupka pre pokretanja postupka likvidacije nisu oslobođeni obaveze podnošenja prijave potraživanje likvidacionom upravniku i da poverioci koji svoja potraživanja nisu prijavili u roku od 180 dana od dana objavljivanja naloga kojim se nalaže likvidacija gube pravo da svoje potraživanje ostvaruju u drugim postupcima, pa da je tužilac bio dužan da potraživanje na ime ugovorne kazne koje je predmet ove parnice u utuženom iznosu prijavi u postupku likvidacije koji se sprovodio nad prvotuženim i da je, kako nije prijavio potraživanje u postupku likvidacije, izgubio pravo da potražuje iznos na ime ugovorne kazne u parničnom postupku koji se vodi pred ovim sudom. Zbog toga smatra neosnovanim predmetno potraživanje. Revident osnovano ukazuje da na opisani način prvostepeni sud nije naveo izvor materijalnog prava Republike Mađarske, njegovu sadržinu i svoj zaključak o primeni tog prava u oceni osnovanosti ovde predmetnog potraživanja. Drugim rečima, prvostepeni sud nije saznao sadržinu mađarskog prava prema kome bi u postupku likvidacije nad mađarskim privrednim društvom prestala potraživanja poverilaca koja nisu prijavljena u propisanom roku. Zbog toga se za sada zaključak sudova o neosnovanosti predmetnog potraživanja ne može prihvatiti za utemeljen u relevantnom materijalnom pravu.

U prvostepenoj presudi naveden je Zakon o stečajnom postupku i postupku likvidacije Republike Mađarske. Revizijski sud ukazuje da prema odredbama Uredbe Evropske unije o stečajnim postupcima iz člana 15., o učincima stečajnog postupka na postupke u toku, učinci stečajnog postupka na postupke u toku u vezi sa imovinom ili pravom oduzetim dužniku uređuju se isključivo pravom države članice u kojoj je takav postupak u toku. Konkretan parnični postupak po tužbi ovde tužioca protiv prvotuženog je od 16.07.2012. godine bio u toku. Trebalo je oceniti kakvo dejstvo postupak koji je vođen protiv prvotuženog u Republici Mađarskoj ima prema pravu Republike Srbije, u kojoj je parnični postupak u toku. Prema pravu Republike Srbije, poverioci u vezi sa čijim potraživanjem protiv društva u postupku likvidacije je počela da teče parnica do početka likvidacije, nemaju obavezu prijavljivanja potraživanja, a njihova potraživanja se smatraju prijavljenim u skladu da zakonom (član 534. stav 3. Zakona o privrednim društvima).

Dakle, za sada se ne može prihvatiti stav nižestepenih sudova o tome da je predmetno potraživanje tužioca prestalo, u situaciji kada je parnica o tom potraživanju počela pre otvaranja postupka u Republici Mađarskoj nad prvotuženim, te u situaciji kada se u vezi sa tim postupkom ovlašćena lica prvotuženog za sprovođenje postupka nisu obraćala u ovoj parnici, već je parnica nesmetano vođena, što znači da je prvotuženi o istoj i istaknutom potraživanju tužioca imao sva saznanja.

Zbog iznetih propusta u presuđenju, a i pogrešnog stava prvostepenog suda da je raskidom ugovora o prodaji društvenog kapitala preduzeća „Valjevo put“ otpalo i pravo da se zahteva isplata ugovorne kazne, izostalo je raspravljanje o osnovanosti i visini potraživanja prema prvotuženom.

Iz napred iznetih razloga usvojena je revizija i ukinute drugostepena i prvostepena presuda, te predmet vraćen na ponovno suđenja u odnosu na prvotuženog, primenom odredbe člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić