Protiv navedene drugostepene presude tuženi je izjavio blagovremenu reviziju, zbog potrebe za ujednačavanjem sudske prakse, pozivom na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku, kojom presudu pobija zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao posebnu reviziju tuženog i utvrdio da ispunjava uslove propisane odredbom člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br.74/11 ... 18/20) za odlučivanje o istoj, zbog potrebe za ujednačavanjem sudske prakse u odlučivanju o zahtevu tužilaca za vraćanje novčanog iznosa koji su platili na ime troškova obrade kredita kod tzv. subvencionisanih kredita.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku i odlučio da je revizija tuženog osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac u svojstvu korisnika kredita i tužena banka u svojstvu davaoca kredita zaključili su Ugovor o kreditu broj ... dana 18.07.2014. godine, kojim je tužena banka odobrila tužiocu kredit u iznosu od 800.000,00 dinara. U članu 8. Ugovora definisana je obaveza tužioca da plati banci naknadu za obradu kreditnog zahteva u visini od 0,5% od iznosa odobrenog kredita, odnosno 4.000,00 dinara. Tužilac je nesporno tuženoj na osnovu navedene odredbe platio iznos od 4.000,00 dinara na ime naknade.

Odlučujući o osnovanosti tužbenog zahteva za isplatu iznosa od 4.000,00 dinara, prvostepeni sud je najpre raspravljao pitanje valjanosti sporne odredbe ugovora o kreditu kojom je predviđena naplata naknade za obradu kreditnog zahteva u visini od 0,5%, i utvrdio da se radi o ništavoj ugovornoj odredbi. Prvostepeni sud obrazlaže da nema dokaza da je tužena banka tužioca upoznala sa elementima efektivne kamatne stope, te da je tužiocu dala ponudu koja sadrži jasne i nedvosmislene podatke o predmetnoj naknadi. Ponuda za subvencionisani kredit od 18.07.2014. godine je bila neobavezujuće prirode u smislu člana 36. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima i ne sadrži podatke o efektivnoj kamatnoj stopi, niti je tužena banka pružila dokaz da je ponuda data u predugovornoj fazi, a ne prilikom zaključenja ugovora. Plan otplate kredita od 18.07.2014 godine sadrži podatke o iznosu kredita, visini naknade, kamatnoj stopi i efektivnoj kamatnoj stopi, isti je potpisan i overen od strane ugovornih strana. Prvostepeni sud zaključuje da uručeni plan otplate nema prirodu ponude, već predstavlja formu koju propisuje sama banka u vidu tabelarnog pregleda novčanih tokova.

Nižestepeni sudovi su zaključili da tužena banka prilikom zaključenja ugovora o kreditu nije tužiocu dala jasnu ponudu koja sadrži sve podatke i obavezne elemente ugovora o kreditu shodno Odluci o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrazaca koji se uručuju korisnicima iz 2011. godine. Stoga, nižestepeni sudovi su kao prethodno pitanje utvrdili ništavost ugovorne odredbe iz člana 8. ugovora, i kao posledicu navedenog, usvojili tužbeni zahtev za isplatu iznosa od 4.000,00 dinara koliko je tužena banka po ništavoj ugovornoj odredbi naplatila od tužioca.

Vrhovni kasacioni sud ne prihvata izneto pravno shvatanje nižestepenih sudova u pogledu ništavosti ugovorne odredbe kojom je ugovorena naknada za obradu kredita, a što je od uticaja i na odluku o glavnoj stvari.

Zauzeto pravno stanovište nižestepenih sudova u pogledu nedostatka ponude date u predugovornoj fazi na osnovu koje bi se tužilac upoznao sa visinom efektivne kamatne stope i svim troškovima i naknada koje ga terete u postupku realizacije kreditnog zahteva, ne može se prihvatiti u konkretnom slučaju. Ovo iz razloga što je obaveza plaćanja troškova obrade kredita propisana spornom ugovornom odredbom ustanovljena u skladu sa odredbom člana 6. stav 3. Uredbe o uslovima za subvencionisanje kamatnih stopa za kredite i održavanje likvidnosti i funkcionisanje trajnih obrtnih sredstava u 2014 godini („Službeni glasnik RS“, br.52/2014). Tom odredbom je propisano da jednokratna naknada za obradu kredita koju banka zaračunava korisnicima kredita ne može biti viša od 0,5% od iznosa kredita. Osim toga, citiranom odredbom se propisuju i drugi uslovi koji se odnose na mogućnost dobijanja kredita za održavanje likvidnosti i finansiranje trajnih obrtnih sredstava kojima se određuju iznosi namenjeni za kreditiranje preduzetnika, malih i srednjih preduzeća, način plasiranja i vraćanja tih sredstava, kao i uslova za subvencionisane kamate. Na taj način su učinjeni poznatim uslovi za dobijanje predmetnih kreditnih sredstava, kojim su klijenti banke obavešteni o uslovima za zaključenje ugovora sa bankom. U skladu sa tako propisanim uslovima zaključen je predmetni ugovor o kreditu parničnih stranaka u kome je odredbom člana 8. ugovora propisano i obaveza plaćanja jednokratne naknade troškova obrade kredita u visini od 0,5% u odnosu na odobreni iznos kredita.

Iz tih razloga pravno je neutemeljen zaključak nižestepenih sudova da tuženi nije postupio u skladu sa normativnim aktima kojima su uređeni subvencionisani krediti, budući da je tuženi, a kako to utvrđuje prvostepeni sud, dana 18.07.2014. godine (dakle pri zaključenju ugovora o kreditu) tužiocu uručio indikativnu ponudu za subvencionisani krediti FZR 2014, Pregled uslova za odobrenje kredita u iznosu od 800.000,00 dinara, u kojima je navedena i naknada za obradu zahteva i realizaciju u visini od 0,50% jednokratno od iznosa kredita. Činjenica da ova ponuda nije pravno obavezujuća (kako je to navedeno u samoj ponudi), kao i da je banka zadržala pravo da modifikuje i/ili dodatno precizira bilo koji element indikativne ponude, ne čini ovu ponudu pravno nevažećom budući da sadrži troškove koje je tužilac bio dužan da plati, u kom iznosu je kasnije i određena njegova ugovorna obaveza po tom osnovu. Dakle, iz izvedenih dokaza proizilazi da je, pored opšte propisani uslova za zaključenje ugovora, tuženi dostavio tužiocu i konkretnu ponudu u predugovornoj fazi u kojoj su navedene obaveze tužioca po osnovu naknade troškova za obradu kreditnog zahteva, iz kojih je tužilac nesumnjivo mogao biti upoznat sa visinom svoje obaveze u postupku realizacije kredita.

Imajući u vidu da nižestepeni sudovi nisu pravilno primenili materijalno pravo kada su utvrdili ništavost člana 8. ugovora o kreditu, to nije pravilna odluka kojom su obavezali tuženog da tužiocu plati iznos od 4.000,00 dinara, pa je Vrhovni kasacioni sud preinačio nižestepene odluke i odbio tužbeni zahtev za isplatu iznosa od 4.000,00 dinara, imajući u vidu da je tuženi ovaj iznos naplatio na osnovu punovažne ugovorne odredbe.

To su razlozi zbog kojih je na temelju odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku, revizija tuženog usvojena i pobijane nižestepene presude preinačene.

Odluka o troškovima spora doneta je primenom odredbe člana 165. stav 2. u vezi člana 163. stav 1, 154. i 163. stav 1, 2, 3. i 4. Zakona o parničnom postupku. Tuženom su dosuđeni troškovi spora za pristup na tri održana ročišta u iznosu od 22.500,00 dinara i za pristup na 4 neodržana ročišta u iznosu od 18.000,00 dinara, što sa troškovima PDV-a ukupno iznosi 48.600,00 dinara, prema Tarifi o nagradama i naknadama za rad advokata važećoj u momentu preduzimanja radnje.

Tuženom nisu dosuđeni troškovi na ime sudskih taksi, iz razloga što tuženi ove troškove nije opredelio po visini u skladu sa odredbom člana 163. stav 2. Zakona o parničnom postupku. U reviziji tuženi nije zahtevao naknadu troškova revizijskog postupka, zbog čega Vrhovni kasacioni sud o ovim troškovima nije odlučivao.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić