Predmet tužbenog zahteva je poništaj naznačenih rešenja o prestanku radnog odnosa tužilaca i zahtev da se kao posledica poništaja obaveže tuženi da tužioce vrati na rad.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju na kome su zasnovane nižestepene odluke, tužioci su bili u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tuženog. Privredni sud u Beogradu je dana 19.07.2001. godine doneo rešenje 3 St 274/94 kojim je otvoren postupak stečaja nad tuženim, nakon čega su tužioci nastavili da rade kod tuženog sve do donošenja pobijanih rešenja o otkazu iz 2017. godine, kojim je tužiocima prestao radni odnos kod tuženog u skladu sa čl. 60. i 63. Zakona o stečajnom postupku jer je stečajni upravnik utvrdio da ne postoji potreba za daljim radom tužilaca kao zaposlenih. Pobijana rešenja su potpisana od strane poverenika Agencije za licenciranje stečajnih upravnika kao stečajnog upravnika tuženog.

Na temelju utvrđenih činjenica, prvostepeni sud primenjujući odredbe članova 60. stav 1. i 63. Zakona o stečajnom postupku nalazi da pokretanje stečajnog postupka nad poslodavcem samo po sebi predstavlja zakonski razlog za otkaz ugovora o radu zaposlenima sa kojima je stečajni dužnik imao zaključene ugovore o radu pre otvaranja stečaja, usled čega nije postojala potreba da se u rešenjima o otkazu obrazlažu razlozi zašto je prestala potreba za daljim radom tužilaca, te da Zakon o stečajnom postupku predstavlja u tom smislu lex specialis u odnosu na zakon koji uređuje radne odnose, pa se zaposleni kod stečajnog dužnika nakon pokretanja stečajnog postupka zadržavaju samo dok postoji potreba za njihovim radom, o čemu odlučuje stečajni upravnik, kao i da nakon otvaranja stečajnog postupka stečajni upravnik procenjuje da li će da zadrži određeni broj ranije zaposlenih radnika kod stečajnog dužnika ukoliko postoji potreba za njihovim radom radi okončanja započetih poslova i vođenja stečajnog postupka. Posebno, taj sud ističe da pitanje zakonitosti stečajnog postupka ne može biti predmet parničnog postupka, čak ni kao prethodno pitanje, koje ne utiče na punovažnost samih rešenja o otkazu datih u postupku stečaja.

Drugostepeni sud odbija žalbu tužilaca i potvrđuje prvostepenu presudu prihvatajući u svemu razloge prvostepenog suda. Ističe da je stečajni upravnik postupio u okviru zakonom propisanih ovlašćenja, te da ne postoji obaveza stečajnog upravnika da unapred obaveštava zaposlene koji su angažovani u cilju okončanja postupka o potrebi smanjenja broja radnih mesta i da je pravo stečajnog upravnika uz saglasnost stečajnog sudije da vrši izbor radnika u cilju okončanja stečajnog postupka.

Revidenti osporavaju primenu materijalnog prava od strane nižestepenih sudova, navodeći da je sud morao primeniti odredbe članova 185., 193. i 195. Zakona o radu, te da su rešenja o otkazu nezakonita i budući da nemaju pouku o pravnom leku i u njima se ističe da su konačna. Revidenti ukazuje i da je pogrešno primenjena odredba člana 63. Zakona o stečajnom postupku, jer se moralo utvrditi da li postoje stvarni razlozi za prestanak potrebe za radom zaposlenih, a ne da se stečajnom upravniku da pravo da o otkazu odlučuje po svom nahođenju, te se ističe da je potrebna primena Zakona o radu na sva pitanja koja nisu regulisana Zakonom o stečajnom postupku. Ukazuje se i na nezakonito pokretanje postupka stečaja nad tuženim jer je tuženog zastupalo lice koje nije imalo propisano ovlašćenje, te da prekoračenje ovlašćenja ima za posledicu ništavost akta, a pravo na isticanje ništavosti se ne gasi.

Ceneći revizijske navode tužilaca, Vrhovni kasacioni sud nalazi da navodi ne stoje. Nižestepeni sudovi su pravilno primenili odredbe Zakona o stečajnom postupku, te pravilno odbili tužbene zahteve tužilaca kao neosnovane.

Revizijski sud prihvata razloge nižestepenih sudova u pogledu postojanja zakonskog ovlašćenja stečajnog upravnika da donese rešenja kojima otkazuje radni odnos zaposlenima koji su nastavili da rade kod stečajnog dužnika nakon otvaranja postupka stečaja. Neosnovano se ukazuje na potrebu primene odredaba Zakona o radu. Ovo iz razloga što je nad tuženim otvoren postupak stečaja po Zakonu o stečajnom postupku, koji se primenjuje kao lex specialis. Zakon o stečaju u odredbi člana 63. predviđa da otvaranje postupka stečaja predstavlja otkazni razlog. Radi se o uticaju stečajnog postupka na radno-pravni status zaposlenih. Stoga, stečaj poslodavca je posebno opravdani otkazni razlog koji nastupa usled činjenice otvaranja i postojanja stečajnog postupka i nije potrebno posebno obrazloženje otkaza datog na osnovu navedene odredbe zakona, u smislu utvrđivanja postojanja stvarnih razloga za prestanak potrebe za radom zaposlenih.

Revizijom tužilaca se ponavljaju i navodi isticani tokom postupka u pogledu zakonitosti samog stečajnog postupka. Oni su od strane nižestepenog suda pravilno ocenjeni da su bez uticaja jer ne mogu biti predmet parničnog postupka, te ih revizijski sud nije posebno obrazlagao u ovoj presudi.

Prema tome, kako ne stoje za osnovane razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, kao niti postoje razlozi na koje sud pazi po službenoj dužnosti, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu procesnih ovlašćenja iz člana 414. ZPP odlučio kao u izreci presude.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić