.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Prev 73/2015
22.10.2015. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Gordane Ajnšpiler Popović i Branislave Apostolović, članova veća, u parnici po tužbi tužioca R.n. AD, B., u restrukturiranju, koga zastupa punomoćnik B.R., advokat iz B., protiv tuženog P.p. DOO, B., koga zastupa punomoćnik Z.DŽ., advokat iz B., radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž br. 5742/14 od 04.12.2014. godine, u sednici veća održanoj dana 22.10.2015. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca, izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž br. 5742/14 od 04.12.2014. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Privrednog suda u Beogradu 24P. br. 9489/2013 od 29.05.2014. godine, u stavu 1. izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev i tuženi obavezan da tužiocu plati 251.085,12 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na iznose i za periode označene u ovom stavu izreke. U stavu 2. izreke, odbijen je zahtev tužioca u delu kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu plati zakonsku zateznu kamatu na iznos od 6,00 dinara počev od 30.12.2008. godine do isplate. U stavu 3. izreke, obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 660.444,00 dinara.
Presudom Privrednog apelacionog suda Pž br. 5742/14 od 04.12.2014. godine, preinačena je navedena presuda Privrednog suda u Beogradu, u stavu 1. i 3. izreke, tako što je odbijen zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu plati 251.085,12 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na iznos od 113.393,28 dinara od 30.12.2008. godine do isplate, a na iznos od 137.691,84 dinara od 13.03.2009. godine do isplate. Odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.
Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, pobijajući je zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.
Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 399. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 125/04, 111/09), a u vezi sa članom 23. Zakona o izmenama i dopunama ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužioca nije osnovana.
U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz navedene zakonske odredbe.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su zaključile ugovor 01.08.2006. godine, kojim se tuženi obavezao da za tužioca izvodi određene radove na redovnom održavanju, a tužilac je bio u obavezi da tuženom u toku trajanja ugovora obezbedi uslove za kontinuirani rad, dozvolu za rad u pogonu, prostorije za presvlačenje, smeštaj alata i mašina, kao i priključak na električnu mrežu. Ugovor je prestao da proizvodi pravno dejstvo prijemom dopisa tužioca od 02.10.2008. godine. Tužilac je, pored redovnog obezbeđenja fabričkog kruga, angažovao posebno obezbeđenje kontejnera tuženog, koje je vršilo isto lice koje je vršilo i redovno obezbeđenje. Ono je tužiocu ispostavilo fakture sa obračunom radnih sati obezbeđenja u novembru i decembru 2008. godine, te je tužilac iznose po fakturama platio trećem licu dana 30.12.2008. godine i 13.03.2009. godine, u ukupnom iznosu od 251.085,12 dinara.
Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je plaćanjem troškova koje je tužilac učinio u vezi sa obezbeđenjem kontejnera, trećem licu koje je to obezbeđenje vršilo, umanjena imovina tužioca i da je to u uzročno-posledičnoj vezi sa propustima tuženog.
Drugostepeni sud je pravilnom primenom materijalnog prava i to odredbe člana 154. Zakona o obligacionim odnosima, preinačio odluku prvostepenog suda i tužbeni zahtev odbio.
Ovo iz razloga, što je pravilno zaključio da tužilac nije dokazao da su troškovi dodatnog angažovanja obezbeđenja kontejnera tuženog bili nužni, budući da je redovno obezbeđenje postojalo u vreme trajanja ugovora, kao i u vreme prestanka važenja ugovora. Osim toga, pravilan je i zaključak drugostepenog suda da tužilac osim pozivanja tuženog da kontejnere izmesti, nije dokazao da je to i omogućio tuženom preduzimanjem drugih radnji kako bi tuženi takvo izmeštanje mogao sprovesti (omogućavanjem bezbednog prekida sa instalacija kojima je u kontejnere sproveden dovod struje i vode).
U reviziji se isključivo osporava ocena izvedenih dokaza, koje je drugostepeni sud pravilno cenio, dajući za svoj pravnih stav jasne i valjane razloge, koje u svemu prihvata i ovaj sud.
Pravilna je i odluka drugostepenog suda o troškovima parničnog postupka, te su neosnovani i navodi revizije kojima se drugostepena odluka osporava u delu kojim je odlučeno o troškovima postupka.
Sa izloženog, a na osnovu člana 405. ZPP, odlučeno je kao u izreci.
Predsednik veća-sudija
Branko Stanić,s.r.
