U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Tatjane Matković Stefanović, Tatjane Miljuš, dr Dragiše B. Slijepčevića i dr Ilije Zindovića, članova veća, u parnici po tužbi tužioca IMPERIJA Export Import DOO Beograd, čiji je punomoćnik Dragan Dolamić, advokat u ..., protiv tužene UNICREDIT VANK SRBIJA AD Beograd, čiji je punomoćnik Tamara Simić Pajović, advokat u ..., radi utvrđenja ništavosti i isplate, vrednost predmeta spora 135.410,39 dinara, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda 6Pž 3966/21 od 17.09.2021. godine, u sednici veća održanoj dana 18. maja 2022. godine, doneo je

P R E S U D U

DOZVOLJAVA SE odlučivanje o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda 6Pž 3966/21 od 17.09.2021. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

PREINAČUJU SE presuda Privrednog apelacionog suda 6Pž 3966/21 od 17.09.2021. godine i presuda Privrednog suda u Beogradu 29P 5691/2020 od 25.02.2021. godine, tako što se ODBIJA kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca IMPERIJA Export Import DOO Beograd, kojim je tražio da se utvrdi da je ništava i da ne proizvodi pravno dejstvo odredba člana 7.1. Ugovora o kratkoročnom revolving kreditu broj R ../08 od 14.08.2008. godine, a koja glasi: „7.1.1. Banka će naplatiti klijentu, a klijent ovim preuzima obavezu da plati banci jednokratnu naknadu za odobrenje kredita, koja se obračunava u odnosu na iznos kredita koji se povlači, u skladu sa odredbama ovog ugovora; 7.1.2. Banka će naplaćivati klijentu jednokratnu naknadu u iznosu od 0.60% od iznosa kredita; 7.1.3. Jednokratna naknada dospeva za plaćanje na datum potpisivanja ugovora i plativa je u dinarima po srednjem kursu UniCredit Vanke na dan plaćanja,“ da se obaveže tužena da na ime glavnog duga tužiocu plati iznos od 135.410,39 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom po stopi propisanoj Zakonom o zateznoj kamati počev od 14.08.2008. godine do isplate, kao i zahtev tužioca da se obaveže tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka.

OBAVEZUJE SE tužilac da tuženoj naknadi troškove celog parničnog postupka u iznosu od 57.000,00 dinara, u roku od 8 dana od dana prijema otpravka ove presude.

ODBIJA SE zahtev tužioca za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Beogradu 29P 5691/2020 od 25.02.2021. godine u I stavu izreke utvrđeno je da je ništava i da ne proizvodi pravno dejstvo odredba člana 7.1. Ugovora o kratkoročnom revolving kreditu broj R ../08 od 14.08.2008. godine, a koja glasi: „7.1.1. Banka će naplatiti klijentu, a klijent ovim preuzima obavezu da plati banci jednokratnu naknadu za odobrenje kredita koja se obračunava u odnosu na iznos kredita koji se povlači, u skladu sa odredbama ovog ugovora; 7.1.2. Banka će naplaćivati klijentu jednokratnu naknadu u iznosu od 0.60% od iznosa kredita; 7.1.3. Jednokratna naknada dospeva za plaćanje na datum potpisivanja ugovora i plativa je u dinarima po srednjem kursu UniCredit Vanke na dan plaćanja.“ Stavom II izreke obavezana je tužena da na ime glavnog duga tužiocu plati iznos od 135.410,39 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom po stopi propisanoj Zakonom o zateznoj kamati počev od 14.08.2008. godine do isplate. Stavom III izreke obavezana je tužena da plati tužiocu na ime troškova parničnog postupka iznos od 77.116,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate.

Presudom Privrednog apelacionog suda 6Pž 3966/21 od 17.09.2021. godine, u stavu I izreke delimično je odbijena kao neosnovana žalba tužene, pa je prvostepena presuda potvrđena u stavovima izreke pod I i II. Stavom II izreke delimično je uvažena žalba tužene, pa je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu III izreke prvostepene presude preinačeno i rešeno tako što je obavezana tužena da tužiocu naknadi parnične troškove u iznosu od 56.116,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate. Stavom III izreke odbijen je kao neosnovan zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je izjavila blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivom na odredbu člana 404. ZPP, radi ujednačavanja sudske prakse.

U odgovoru na reviziju tužilac je osporio revizijske navode tužene, predložio da Vrhovni kasacioni sud odbaci reviziju tužene kao nedozvoljenu, odnosno odbije, kao neosnovanu, i tražio je naknadu troškova na ime sastava odgovora na reviziju.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužene radi ujednačavanja sudske prakse, pa je na osnovu člana 404. stav 2. tog zakona odlučio kao u stavu prvom izreke.

Odlučujući o reviziji na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je sa tuženom bankom zaključio Ugovor o kratkoročnom revolving kreditu broj R ../08 od 14.08.2008. godine, kojim mu je odobren kredit u iznosu od 473.000 CHF u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu UniCredit Vanke na dan puštanja kredita u tečaj. Ugovorena je u članu 7. tačka 1. Ugovora naknada za usluge banke u iznosu od 0,60% od ukupnog iznosa odobrenog kredita (jednokratna naknada za odobrenje kredita), što ukupno iznosi 2.840,40 CHF u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu UniCredit Vanke na dan plaćanja. Ugovor je potpisan i overen pečatom ugovornih strana. Iz sadržine Plana otplate kredita od 14.08.2008. godine, koji glasi na iznos od 473.400 CHF, prvostepeni sud je utvrdio da je istim prikazana nominalna kamatna stopa, varijabilna 6,45%, efektivna kamatna stopa 8.17% kao i da sadrži rubrike: period, datum dospeća, isplata kredita, druge uplate, anuitet, uplata glavnice, uplata kamate, druge uplate, stanje kredita, troškovi novčanog depozita, opis, neto novčani tok, diskontovani neto novčani tok, diskontovana isplata kredita, diskontovani tok novčanog depozita. Plan otplate je potpisan od strane tužioca. Iz sadržine Osnovnih podataka o kreditu od 14.08.2008. godine, prvostepeni sud je utvrdio da isti sadrže podatke koji se uključuju u obračun efektivne kamate stope, te da su navedeni podaci: iznos kredita od 22.568.398,20 dinara, period otplate od 14.08.2008. do 31.01.2009. godine, nominalna kamatna stopa - godišnja od 6.45%, efektivna kamatna stopa od 8.17%, ukupan iznos kamate za period otplate kredita od 687.715,51 dinara i ukupan iznos drugih troškova koje klijent treba da plati u roku korišćenja kredita u iznosu od 135.410,39 dinara. Osnovni podaci o kreditu sadrže i podatke koji se ne uključuju u obračun efektivne kamatne stope. Podaci važe na datum izrade ponude banke i isti su potpisani i overeni pečatom tužioca i tužene.

Na temelju ovakvog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je našao da tužena nije dokazala da je tužioca, kao korisnika kredita, u predugovornoj fazi putem ponude upoznala sa obavezom plaćanja predmetnih troškova za obradu zahteva, odnosno sa svim dodatnim obavezama koje prate ugovor o kreditu. Prema stanovištu prvostepenog suda banka, kao ekonomski jača ugovorna strana, nije informisala tužioca o tome koji sve faktori utiču na ukupnu cenu kredita na način da tužilac u momentu zaključenja ugovora ima jasne parametre o tome koju cenu plaća. Iz navedenih razloga, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužioca i utvrdio ništavost napred navedenih odredbi ugovora o kreditu, te obavezao tuženu da vrati tužiocu naplaćeni iznos po ništavim odredbama ugovora, u visini od 135.410,39 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 14.08.2008. godine, do isplate, sve primenom odredbi člana 103. stav 1, 104 stav. 1, 210. i 214. Zakona o obligacionim odnosima.

Drugostepeni sud prihvata ovakvo stanovište prvostepenog suda, nalazeći da tužena nije dostavila odgovarajuće dokaze da je pre zaključenja ugovora u predugovornoj fazi uputila tužiocu jasnu i obrazloženu ponudu, koja sadrži sve elemente ugovora. Iz navedenih razloga drugostepeni sud potvrđuje prvostepenu presudu u stavu prvom i drugom izreke prvostepene presude.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda stanovište nižestepenih sudova zasnovano je na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da je ugovor ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, ako cilj povređenog pravila i zakon ne upućuju na nešto drugo. Na ništavost sud pazi po službenoj dužnosti, a shodno odredbi člana 109. Zakona o obligacionim odnosima.

Odredbom člana 1065. Zakona o obligacionim odnosima, propisani su bitni elementi ugovora o kreditu, tako što je određeno da se banka obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava, na određeno ili neodređeno vreme, za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je utvrđeno ugovorom. Prema odredbi člana 1066. Zakona o obligacionim odnosima, ugovor o kreditu se zaključuje u pisanoj formi i u istom se mora utvrditi iznos, kao i uslovi davanja, korišćenja i vraćanja kredita. Iz sadržine ove zakonske odredbe nesumnjivo proizlazi zaključak da se ugovorom o kreditu sačinjenom u pisanom obliku, pored bitnih elemenata tog ugovora, mogu ugovoriti i posebne naknade i troškovi kredita kao uslov davanja kreditnih sredstava na korišćenje.

Odredbom člana 4. stav 1. tačka 2. Zakona o bankama („Službeni glasnik RS“, broj 107/05), koji je bio na snazi u vreme zaključenja spornog ugovora, propisano je da banka može, između ostalog, obavljati i kreditne poslove - davanje i uzimanje kredita. Ovim zakonom nije bliže propisana sadržina ugovora o kreditu, niti su propisana prava i obaveze banke i klijenta. Iz odredbe člana 42. tog zakona proizlazi da se na ugovor zaključen između banke i klijenta primenjuju Opšti uslovi poslovanja banke, koji propisuju uslove za obavljanje transakcije između klijenata i banke, čija se primena obezbeđuje pismenim ugovorom, a iz odredbe člana 43. navedenog zakona, da je ovlašćenje Narodne banke Srbije da propiše jedinstveni način obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga i to naročito po osnovu depozitnih i kreditnih poslova. Saglasno tom ovlašćenju, Narodna banka Srbije je 30.06.2006. godine donela Odluku o jedinstvenom načinu obračuna i objavljivanju efektivne kamatne stope na depozite i kredite („Službeni glasnik RS“, broj 57/06), koji je stupio na snagu 01.10.2006. godine. Ovom odlukom se propisuje jedinstveni način obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga, i to naročito po osnovu depozitnih i kreditnih poslova (efektivna kamtna stopa), kao i bliži uslovi i način obaveštavanja klijenata banke. Jedinstveni način obračuna i objavljivanja efektivne kamatne stope banka primenjuje u postupku obavljanja depozitnih i kreditnih poslova iz člana 4. Zakona o bankama (tačka 1. stav 2.). U vreme zaključenja ugovora na snazi je bilo i Uputstvo za primenu Odluke o jedinstvenom načinu obračuna i objavljivanja efektivne kamatne stope na depozite i kredite („Sl. glasnik RS“ br. 57/2006 i 88/2006), kojim je Narodna banka Srbije bliže uredila jedinstven način obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga, naročito po osnovu depozitnih i kreditnih poslova (efektivna kamatna stopa), kao i bliže uslove i način obaveštavanja klijenata banke. Odlukom o jedinstvenom načinu obračuna i objavljivanja efektivne kamatne stope na depozite i kredite („Sl. glasnik RS“ br. 57/2006) u tački 5., propisano je da ponuda koja se odnosi na kredite koje banka odobrava treba jasno i nedvosmisleno da sadrži podatke koji se uključuju u obračun efektivne kamatne stope i iznos naknada i troškova koje banka obračunava klijentu u postupku odobravanja kredita, koji treba da budu utvrđeni i iskazani u ponudi tako da klijenta nijednog trenutka ne dovedu u zabludu što se tiče bilo kog elementa tih podataka. Podatke iz te tačke Odluke, banka dostavlja klijentima na način propisan Uputstvom. Navedeno Uputstvo nije propisalo da se ponuda iskazuje na posebnom obrascu. Propisano je u tački 1. alineja 8. plan otplate - kao tabelarni pregled svih hronološki prikazanih tokova novčanih priliva i odliva koji je namenjen potpunom informisanju zajmoprimaca, radi praćenja njihovih finansijskih prava i obaveza koji proističu iz ugovora o kreditu i pregled osnovnih podataka o kreditu, koji se izrađuju na posebno propisanim obrascima, u dva primerka, tako da se jedan uručuje klijentu, a drugi banka zadržava u svojoj dokumentaciji (tačka 6. i 7. Uputstva), i u tački 7. da Pregled osnovnih podataka o kreditu banka izrađuje na obrascu u dva primerka, od kojih jedan uručjue klijentu, koji obrazac je kao Prilog broj 1 odštampan u Uputstvo. Prema utvrđenom činjeničnom stanju upravo taj obrazac postoji, sa propisanom sadržinom iz koje se utvrđuju podaci koji se uključuju u obračun efektivne kamatne stope, pa i troškovi odobravanja i realizacije ugovora o kreditu od 135.410,39 dinara, čiji povraćaj tužilac traži tužbenim zahtevom. Upravo taj obrazac, potpisan i od strane tužioca, je tuženi priložio tokom postupka. Kod takvog stanja stvari nije utemeljen u materijalnom pravu zaključak nižestepenih sudova da je ugovorna odredba o pravu tužene na naknadu troškova obrade kredita sadržane u Osnovnim podacima o kreditu ništava sa razloga izostanka dokaza u formi ponude kojom je tužena upoznala tužioca sa obavezom da snosi troškove obrade kredita. Takva, drugačija forma ponude od postojećeg obrasca o Osnovnim podacima o kreditu nije propisana.

Vrhovni kasacioni sud zaključuje da je na opisani način ispunjena propisana dužnost banke da korisniku pruži informacije i odgovarajuća obaveštenja o uslovima koji se odnose na bitne elemente ugovora o kreditu, kao i uslove davanja, korišćenja i vraćanja kredita i da je neutemeljeno stanovište nižestepenih sudova o ništavosti sporne odredbe člana 7.1. Ugovora o kreditu parničnih stranaka. Pravna valjanost navedene odredbe nije dovedena u pitanje sa stanovišta potpunog obaveštenja korisnika kredita o ekonomskom teretu koji on preuzima prihvatanjem obaveze isplate ugovorenih troškova kredita. Ugovaranje jednokratne naknade i naplate troškova obrade kredita kroz zadržavanje istih od iznosa glavnice odobrenog kredita nije zakonom zabranjeno. Imajući u vidu da je tužilac svojim potpisom na Osnovnim podacima o kreditu, a i Planu otplate kredita, potvrdio prijem navedenih dokumenata, u kojima je tužena banka prikazala obavezu tužioca po osnovu troškova koje je dužan da plati prilikom realizacije kreditnog zahteva, to se zaključuje da je tužena banka postupala u skladu sa tada važećim zakonskim i podzakonskim aktima Narodne banke Srbije. Upoznavanjem korisnika kredita sa visinom efektivne kamatne stope se omogućava da uporedi cenu, odnosno ukupna davanja po osnovu ponuđenog mu kredita od strane jedne banke u odnosu na efektivnu kamatnu stopu iskazanu u ponudi druge banke, kao davaoca kredita, a tužiocu je u Osnovnim podacima o kreditu predočeno koji se sve podaci uključuju u efektivnu kamatnu stopu i koliko godišnje procentualno ona iznosi, imajući u vidu sve podatke koji se uključuju u obračun.

Sledom iznetih argumenata, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti sporne ugovorne odredbe člana 7.1. Ugovora o kreditu parničnih stranaka zaključenog 14.08.2008. godine i zahtev za vraćanje iznosa od 135.410,39 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 14.08.2008. godine, kao posledice ništavosti, neosnovani.

To su razlozi zbog kojih je na temelju odredbe člana 416. stav 1. ZPP Vrhovni kasacioni sud odlučio kao u stavu drugom izreke presude.

Tužena je uspela u postupku po reviziji pa joj, na osnovu odredbe člana 165. stav 2. u vezi člana 163. stav 2, 153. stav 1. i 154. Zakona o parničnom postupku, pripadaju troškovi postupka. Ukupan iznos naknade troškova tuženoj u visini od 57.000,00 dinara, kao u stavu trećem izreke, Vrhovni kasacioni sud je odmerio prema njenom opredeljenom zahtevu, i to: na ime angažovanja punomoćnika advokata za sastav jednog podneska iznos od 6.000,00 dinara, na ime pristupa advokata na dva održana ročišta iznos od 15.000,00 dinara, na ime sastava žalbe iznos od 18.000,00 dinara, za sastav revizije iznos od 18.000,00 dinara, a sve primenom važeće Advokatske tarife.

Na osnovu ovlašćenja iz člana 165. stav 1. Zakona o parničnom postupku odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova u vezi sa podnetim odgovorom na reviziju, kao u stavu četvrtom izreke ove odluke, jer se ne radi o troškovima potrebnim radi vođenja parnice u smislu člana 154. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić