Presudom Privrednog apelacionog suda 4Pž 968/2021 od 08.07.2021. godine odbijena je žalba tužioca kao neosnovana i potvrđena je navedena prvostepena presuda. Odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilac je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku koja je učinjena pred drugostepenim sudom i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11 ... 18/20), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredbe parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju povredu revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nisu osnovani revizijski navodi da je pred drugostepenim sudom učinjena bitna povreda postupka iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku u tom smislu da je prvostepena odluka zasnovana na pogrešno i nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju jer je prvostepeni sud odbio sve dokazne predloge za utvrđivanje bitnih činjenica koje je predložio tužilac. Naprotiv, pobijana odluka zasnovana je na činjeničnom stanju koje je utvrđeno ocenom dokaza od strane prvostepenog suda. Zbog navedenog, bitna povreda na koju se ukazuje nije mogla biti učinjena u postupku pred drugostepenim sudom. Pored toga, ovakvim revizijskim navodima suštinski se osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja na kojem su zasnovane nižestepene odluke, što nije dozvoljeni revijski razlog u smislu člana 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke zaključile su ugovor o poslovnoj saradnji od 22.05.2017. godine, i to tužilac u svojstvu naručioca i tuženi u svojstvu izvršioca, na osnovu kog ugovora se tuženi obavezao na plasiranje redakcijskog sadržaja koji se odnosi na: informisanje i obaveštavanje građana u pogledu edukacije u oblasti razvoja informacionih tehnologija, inovacija i unapređenje softverskih sistema i upravljanje projektima – u skladu sa posebnim temama koje su definisane Prilogom 1 ugovora koji predstavlja sastavni deo ugovora; informisanje i obaveštavanje građana u pogledu novih tehnologija u građevinarstvu i inovacijama – u skladu sa posebnim temama koje su definisane u Prilogu 2 ugovora, koji predstavlja njegov sastavni deo. Članom 2. ugovora tuženi se obavezao da u okviru svog štampanog izdanja, dnevnog lista Blic, u skladu sa svojom uređivačkom politikom, vrši usluge redakcijskog praćenja i plasiranja sadržaja navedenog u članu 1. ugovora u periodu od 01.06.2017. godine do 31.08.2017. godine, kao i da u okviru svog internet izdanja na sajtu www.blic.rs vrši plasiranje navedenih sadržaja u ugovorenom obimu, dok se tužilac obavezao da u cilju pripreme tekstova blagovremeno obezbedi potrebne informacije i ilustracije i da obezbedi proveru faktičkih informacija koje se odnose na njegovo poslovanje, te da plati tuženom na način i pod ugovorenim uslovima. Parnične stranke su zaključile i ugovor o korišćenju oglasnog prostora od 29.05.2017. godine, i to tuženi u svojstvu davaoca usluge i tužilac u svojstvu korisnika, kojim regulišu međusobna prava i obaveze stranaka u vezi prava korišćenja oglasnog prostora u štampanom izdanju Blica i elektronskom izdanju na sajtu tuženog, po ceni od 4.000.000,00 dinara neto. Aneksima ugovora produžili su period važenja ugovora do 31.05.2018. godine.

Tužbenim zahtevom traži se utvrđenje ništavosti navedenih ugovora, sa tezom da sporni ugovori predstavljaju tipičan primer zloupotrebe medija i prava na javno informisanje, te da predstavljaju apsolutno ništave pravne poslove, budući da su u potpunosti iskorišćeni za plasiranje neistinitih ili uvredljivih novinskih tekstova usmerenih protiv AA i njegovih kompanija u situaciji kada je vršeno preuzimanje akcija tužioca, na koji način se radi o simulovanim pravnim poslovima čiji osnov nije oglašavanje niti medijsko praćenje tehnoloških inovacija, ideja i poslove koje obavlja tužilac.

Na osnovu izvedenih dokaza i utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su na stanovištu da odlučujuća pobuda za zaključenje predmetnih ugovora nije neistinito i uvredljivo oglašavanje o AA i aktivnostima njegovih preduzeća, već prodaja stanova tužioca koje gradi na lokaciji „Sunnyville“ u Višnjičkoj banji u Beogradu, te da se kroz kontinuiranu markentišku kampanju stekne više zainteresovanih kupaca za stanove koje je gradio Energoprojekt, odnosno da se ova firma javnosti prikaže kao lider u oblasti građevinarstva koja radi sa najsavremenijom tehnologijom i principima. Stoga, nižestepeni sudovi zaključuju da su razlozi koji su naveli tužioca da zaključi sporne ugovore sa tuženim jeste postizanje određenih ekonomskih efekta, koji su trebalo da ostvare povećanje obima prodaje proizvoda tužioca, te da stoga sporni ugovori nisu ništavi zbog nedopuštenosti kauze u smislu člana 51. i 52. Zakona o obligacionim odnosima, na koje odredbe se tužilac tokom postupka pozivao. Dalje nižestepeni sudovi obrazlažu da se u konkretnom slučaju ne može primeniti ni institut prekomernog oštećenja budući da su odredbama člana 139. Zakona o obligacionim odnosima propisani uslovi pod kojima se može poništiti ugovor u kome je narušeno načelo ekvivalencije uzajamnih davanja, ali da ti uslovi u konkretnom slučaju nisu ispunjeni.

Iz navedenih razloga, nižestepeni sudovi su na stanovištu da tužbeni zahtev nije osnovan.

Revident ne prihvata stanovište nižestepenih sudova. U reviziji posebno ukazuje na činjenice i dokaze na kojima temelji tvrdnju da se radi o simulovanim pravnim poslovima čiji cilj nije bio niti oglašavanje proizvoda tužioca, niti upoznavanje javnosti sa novim tehnologijama i tehnološkim inovacijama tužioca, već isključivo stavljanje AA i njegovih kompanija u negativan kotekst, praćeno serijom tekstova koji su objavljivani upravo u periodu na koji su i predmetni ugovori zaključeni.

Revizija tužioca nije osnovana. Pravilno su nižestepeni sudovi na utvrđeno činjenično stanje primenili materijalno pravo kada su zaključili da tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti predmetnih ugovora nije osnovan.

Nisu sporni revizijski navodi da je radi ocene punovažnosti pobijanih ugovora sa stanovišta njihovog osnova (causa) i prividnosti na koju ukazuje tužilac, bilo neophodno utvrditi sve okolnosti koje su dovele do zaključenja ugovora, ispitati njihov značaj i prirodu, i na osnovu toga zaključiti da li se radi o simulovanim pravnim poslovima čiji je osnov nezakonit kako to tvrdi tužilac. Upravo je radi ocene punovažnosti pobijanih pravnih poslova prema odredbama člana 51, 52, 53. i 66. Zakona o obligacionim odnosima i utvrđivanja svih bitnih činjenica, prvostepeni sud izveo dokaz saslušanjem svedoka, pa je iz njihovih iskaza utvrdio da se osnov predmetnih ugovora iscrpljuje u pružanju usluga markentiškog oglašavanja tužioca radi unapređenja prodaje njegovih proizvoda, koji osnov je u saglasnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom i dobrim poslovnim običajima. Razlozi za zaključenje pobijanih ugovora nemaju svoj osnov u pobudi bivšeg rukovodstva tužioca da objavom senzacionalističkih tekstova u negativnom kontekstu, ospore poslovni i moralni kredibilitet AA i njegovih privrednih društava, već su ekonomske prirode, sa ciljem da se poboljša pozicija tužioca na tržištu izgradnje i prodaje stanova. Pravilno nižestepeni sudovi nalaze da pitanje izvršavanja predmetnih ugovora u situaciji kada je tuženi bio spreman da postupa u skladu sa nalozima tužioca prema uslovima definisanim ugovorom, ne može ukazivati na razloge ništavosti pobijanih pravnih pooslova, pa sve i da tužilac nije koristio reklamni prostor u skladu sa zaključenim ugovorom i plaćenom naknadom.

U tom smislu, tvrdnje da tužilac nikada tokom svoje višedecenijske poslovne prakse nije zaključio ugovor iste ili slične sadržine kao što je slučaj sa ugovorom o poslovnoj saradnji i ugovor o korišćenju oglasnog prostora zaključen sa tuženim, da su ugovori zaključeni pod izrazito nepovoljnim uslovima, da su u datom trenutku bili apsolutno nepotrebni, te da nisu postigli bilo kakav efekat, i ostali činjenični navodi izneti u tom pravcu, ne predstavljaju razlog za ništavost predmetnog pravnog posla, već eventualno osnov odgovornosti lica ovlašćenog za zastupanje tužioca koje je ovakav pravni posao zaključilo, a u smislu pravila o dužnosti pažnje propisanih Zakonom o privrednim društvima.

Imajući u vidu da se suština revizijskih razloga sastoji u osporavanju ocene izvedenih dokaza, njihovoj sublimaciji i utvrđenju činjeničnog stanja čiju pravilnost revizijski sud nema ovlašćenja da ceni, Vrhovni kasacioni sud zaključuje da su nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo, te da izjavljena revizija nije osnovana.

Kako je utvrđeno da ne postoje razlozi na koje sud pazi po službenoj dužnosti, niti razlozi na koje je ukazano revizijom, Vrhovni kasacioni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku doneo odluku kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić