Presudom Privrednog apelacionog suda 7 Pž 6636/2021 od 19.01.2022. godine odbijena je žalba tuženog kao neosnovana i potvrđena je prvostepena presuda, a odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv navedene drugostepene presude tuženi je izjavio blagovremenu reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivom na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku zbog potrebe ujednačavanja sudske prakse.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao posebnu reviziju tuženog i utvrdio da ispunjava uslove propisane odredbom člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br.72/11 ... 18/20), za odlučivanje o istoj, zbog potrebe za ujednačavanjem sudske prakse u odlučivanju o zahtevu tužilaca za utvrđenje ništavosti i vraćanje novčanog iznosa koji su platili na ime troškova obrade kredita kod tzv. subvencionisanih kredita.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama revizijskih razloga propisanih odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku i utvrdio da je revizija tuženog osnovana.

Pobijana presuda je doneta bez bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac u svojstvu korisnika kredita i tužena banka u svojstvu davaoca kredita zaključili su Ugovor o kreditu 02.03.2011. godine, kojim je u članu 1. banka odobrila tužiocu kredit u iznos od 2.000.000,00 dinara. Članom 5. ugovora predviđena je obaveza korisnika kredita da pre puštanja sredstava u tečaj plati proviziju iz člana 1. stav 1. ovog ugovora u visini od 0,5% od iznosa odobrenog kredita (troškovi organizovanja i realizacije kredita, troškovi obrade kreditnog zahteva), što ukupno iznosi 10.000,00 dinara. U toku postupka nije bilo sporno da je tuženi naplatio navedeni iznos od tužioca.

Odlučujući o postavljenom tužbenom zahtevu za utvrđenje ništavosti ugovorne odredbe iz člana 5. ugovora, nižestepeni sudovi su stali na stanovište da je ista ništava. Nižestepeni sudovi zasnivaju odluke na nedostatku ponude za zaključenje ugovora o kreditu, koja je morala da sadrži sve podatke o visini obaveze tužioca kao klijenta banke, te da na jasan i nedvosmisleni način kroz obračun efektivne kamatne stope prikaže troškove obrade kredita. Kako nema dokaza o tome da je tuženi dostavio ponudu za zaključenje ugovora koja sadrži sve neophodne podatke kako bi tužilac bio upoznat sa konačnom visinom svoje obaveze, to nižestepeni sudovi zaključuju da je sporna ugovorna odredba ništava, te da je takvo postupanje tuženog suprotno načelu iz člana 12. Zakona o obligacionim odnosima. Kao posledica ništavosti, primenom člana 104. Zakona o obligacionim odnosima nižestepeni sudovi su obavezali tuženog da tužiocu isplati 10.000,00 dinara koliko je prethodno naplatio po ništavoj ugovornoj odredbi.

Vrhovni kasacioni sud ne prihvata izneto pravno shvatanje nižestepenih sudova u pogledu ništavosti ugovorne odredbe kojom je ugovorena naknada za obradu kredita.

Zauzeto pravno stanovište nižestepenih sudova u pogledu nedostatka ponude date u predugovornoj fazi na osnovu koje bi se tužilac upoznao sa visinom efektivne kamatne stope i o svim troškovima i naknadama koje ga terete u postupku realizacije kreditnog zahteva, ne može se prihvatiti u konkretnom slučaju. Ovo iz razloga što je obaveza plaćanja troškova obrade kredita propisana spornom ugovornom odredbom ustanovljena u skladu sa Uredbom o uslovima za subvencionisanje kamatnih stopa za kredite za održavanje likvidnosti i finansiranja trajnih obratnih sredstava i za izvozne poslove u 2011. godini („Sl. glasnik RS“, br.1/2011). Odredbom člana 8. stav 5. navedene Uredbe propisano je da jednokratna naknada za obradu kredita, koju banka zaračunava za kredite ne može biti viša od 0,5% od iznosa kredita. Osim toga, citiranom odredbom se propisuju i drugi uslovi koji se odnose na mogućnost dobijanja kredita za održavanje likvidnosti i finansiranja trajnih obrtnih sredstava kojima se određuju iznosi namenjeni za kreditiranje preduzetnika, malih i srednjih preduzeća, značaj plasiranja i vraćanja tih sredstava, kao i uslova za subvencionisane kamate. Na taj način su učinjeni poznati uslovi za dobijanje predmetnih kreditnih sredstava, kojim su klijenti banke obavešteni o uslovima za zaključenje ugovora sa bankom. U skladu sa tako propisanim uslovima zaključen je predmetni ugovor o kreditu paraničnih stranaka u kome je u odredbi člana 5. ugovora propisana i obaveza plaćanja jednokratne naknade troškove kredita u visini od 0,5% u odnosu na odobreni iznos kredita.

Iz navedenih razloga, pravno je neutemeljen zaključak nižestepenih sudova, da tužena banka nije postupila u skladu sa normativnim aktima kojima su uređeni krediti, budući da je tuženi sadržinu ugovora u delu koji se pobija (troškovi obrade kredita) uskladio sa imperativnim propisima iz navedene uredbe.

Nižestepeni sudovi nisu primenili citiranu Uredbu u postupku odlučivanja i raspravljanja o ništavosti ugovorne odredbe iz člana 5. ugovora o kreditu, te je materijalno pravo nepravilno primenjeno, pa je Vrhovni kasacioni sud preinačio nižestepene odluke tako što je odbio tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti člana 5. Ugovora o kreditu od 02.03.2011. godine, i posledično tome, odbijen je i tužbeni zahtev za isplatu iznosa od 10.000,00 dinara.

To su razlozi zbog kojih je na temelju odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku revizija tuženog usvojena, a pobijane nižestepene presude preinačene.

Odluka o troškovima postupka doneta je primenom odredbe člana 165. stav 2. u vezi sa članom 163. stav 1, 154. i 163. Zakona o parničnom postupku. Tuženom je dosuđen na ime troškova spora ukupan iznos od 87.300,00 dinara i to: iznos od 12.600,00 dinara na ime pristupa punomoćnika advokata na jedno održano ročište (10.500,00 + 20% PDV), iznos od 21.600,00 dinara na ime sastava žalbe sa PDV, iznos od 4.500,00 dinara na ime takse za žalbu, iznos od 4.500,00 dinara na ime takse za odluku po žalbi, iznos od 21.600,00 dinara na ime sastava revizije sa PDV, iznos od 9.000,00 dinara na ime takse za reviziju i iznos od 13.500,00 dinara na ime takse za odluku po reviziji, sve u skladu sa Tarifom o nagradama i naknadama troškova za rad advokata i Zakonom o sudskim taksama.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić