.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Prev 745/2023
04.04.2024. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Tatjane Miljuš i Jasmine Stamenković, članova veća, u parnici tužilaca 1. AA iz ..., 2. BB iz ..., 3. VV iz ..., 4. GG iz ..., 5. „Gemikro“ d.o.o. Beograd i 6. „Tisa Industry“ d.o.o. Beograd, koje zastupa Dejan Vuković, advokat iz ..., protiv tuženog Građevinska direkcija Srbije d.o.o. Beograd, radi činidbe, vrednost predmeta spora 32.352.809,48 dinara, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 8376/22 od 13.12.2022. godine, u sednici veća održanoj dana 04.04.2024. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 8376/22 od 13.12.2022. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Privrednog suda u Beogradu P 6264/2018 od 15.06.2022. godine, u stavu I izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca AA iz ..., pa je naloženo tuženom da izvrši potpunu sanaciju aluminijumske fasadne zavese zamenom aluminijumske fasadne zavese u delu kojem pripada stan br. 5 u vlasništvu tužioca AA, na drugom spratu u lameli 3, ulaz 1, objekta B5 izgrađenog u bloku ... Beograd katastarska parcela br. .., KO ... na adresi ... br. .., a koju čine horizontalni i vertikalni profili i u čijem se sklopu nalaze fiksno zastakljena polja, parapetna polja i prozori. Pod istim stavom izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev BB iz ..., pa je nalaženo tuženom da u skladu sa Arhitektonsko-građevinskim projektom izvrši potpunu sanaciju aluminijumske fasadne zavese zamenom aluminijumske fasadne zavese u delu kojem pripada stan br. 14 u vlasništvu tužioca BB, na petom spratu u lameli 3, ulaz 1, objekta B5 izgrađenog u bloku .., Beograd katastarska parcela br. ..; delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca VV iz ..., pa je naloženo tuženom da izvrši potpunu sanaciju aluminijumske fasadne zavese zamenom aluminijumske fasadne zavese u delu kojem pripada stan br. 13, prostorija broj 9 u vlasništvu tužioca VV, na petom spratu u lameli 3, ulaz 1, objekta B5 izgrađenog u bloku .., Beograd; delimično je usvojen tužbeni zahtev VV pa je nalaženo tuženom da izvrši potpunu sanaciju aluminijumske fasadne zavese zamenom aluminijumske fasadne zavese u delu kojem pripada stan br. 13, prostorija broj 10 u vlasništvu tužioca VV, na petom spratu u lameli 3, ulaz 1, objekta 55 izgrađenog u bloku .., Beograd; delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca GG iz ... pa je nalaženo tuženom da izvrši potpunu sanaciju aluminijumske fasadne zavese zamenom aluminijumske fasadne zavese u delu kojem pripada stan br. 8 u vlasništvu tužioca GG, na trećem spratu u lameli 2, ulaz 1, objekta B5 izgrađenog u bloku .., a koju čine horizontalni i vertikalni profili i u čijem se sklopu nalaze fiksno zastakljena polja, parapetna polja i prozori; delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca Gemikro d.o.o. Beograd, pa je naloženo tuženom da o svom trošku izvrši sve isto kao i za prethodne tužioce u delu koji pripada stanu br. 6 u vlasništvu tužioca „Gemikro“ d.o.o. Beograd, na drugom spratu u lameli 1, ulaz 1, objekta B5 izgrađenog u bloku .., Beograd; delimično je usvojen tužbeni zahtev „Tisa Industry“ doo pa je naloženo tuženom da izvrši potpunu sanaciju u vlasništvu tužioca „Tisa Industry“ doo Beograd, na prvom spratu u lameli 1, ulaz 1 objekta B5 izgrađenog u bloku .., Beograd. Stavom ІІ izreke odbijen je tužbeni zahtev tužilaca AA, BB, VV, GG, „Gemikro“ d.o.o. Beograd i „Tisa Industry“ d.o.o Beograd u delu tužbenog zahteva u kojem su tužioci tražili da se naloži tuženom da izvrši zamenu cele vertikale aluminijumske fasadne zavese od I do VI sprata zgrada koje se nalaze na adresama ... broj .., ... broj .. i ... broj .., kao neosnovan. Stavom ІІІ usvojen je tužbeni zahtev tužioca VV iz ..., pa je naloženo tuženom da o svom trošku izvrši zamenu oštećenog parketa kod balkonskih vrata u površini od 1 m2 u stanu broj 13 na adresi ... br. .., na petom spratu u lameli 3, ulaz 1. objekta B5 izgrađenog u bloku ... Beograd. Stavom IV izreke usvojen je tužbeni zahtev tužioca VV iz ..., pa je naloženo tuženom da o svom trošku izvrši popravku cele balkonske ograde na stanu broj 13 bliže navedenom u izreci. Stavom V izreke usvojen je tužbeni zahtev tužioca VV iz ..., pa je naloženo tuženom da o svom trošku izvrši sanaciju ventilacionog kanala u objektu 55 bliže navedenom u izreci presude. Istim stavom usvojen je tužbeni zahtev tužioca BB iz ..., pa je naloženo tuženom da o svom trošku izvrši sanaciju ventilacionog kanala u objektu B5 izgrađenom u bloku .., za stan koji pripada ovom tužiocu. U okviru istog stava usvojen je tužbeni zahtev tužioca Gemikro d.o.o. Beograd, pa je naloženo tuženom da o svom trošku izvrši sanaciju ventilacionog kanala za objekat bliže naveden u izreci presude. Stavom VI izreke usvojen je tužbeni zahtev tužioca „Tisa Industry“ d.o.o. Beograd, pa je naloženo tuženom da postavi termoizolaciju na delu stana broj 2 na adresi ... br. .., u vlasništvu tužioca na način bliže naveden u izreci presude. U okviru ovog stava izreke usvojen je tužbeni zahtev tužioca „Tisa Industry“ doo Beograd, pa je naloženo tuženom da postavi termoizolaciju između aluminijske bravarije i plafona u ulazu u zgradu-objekat B5 lamela 1, ulaz 1. U stavu VII izreke usvojen je tužbeni zahtev tužioca AA iz ... pa je naloženo tuženom da o svom trošku izbuši bunar za primanje otpadnih viškova vode na kat. parc. br. .. KO ..., u vlasništvu ovog tužioca. Stavom VIII izreke obavezan je tuženi da tužiocima isplati iznos od 5.960,700,00 dinara na ime troškova postupka.
Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 8376/22 od 13.12.2022. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog kao neosnovana i potvrđena je prvostepena presuda u stavovima І, ІІІ, ІV, V, VI, VII i VIII izreke. Odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i bitnih povreda odredaba parničnog postupka.
Ispitujući pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23-dr. zakon), Vrhovni sud je odlučio da revizija tuženog nije osnovana.
U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Nisu osnovani revizijski navodi da je pobijana drugostepena presuda zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku, sa tvrdnjom da je drugostepeni sud prihvatio pravna shvatanja prvostepenog suda koja se odnose na veštačenje. Drugostepeni sud je prihvatio činjenično stanje utvrđeno u prvostepenom postupku, ne nalazeći da je pred prvostepenim sudom učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka kojima je regulisano izvođenje dokaza veštačenjem, pa se stoga ne može govoriti o bitnoj povredi postupka koja je učinjena pred drugostepenim sudom. Osim toga, revident pozivajući se na bitnu povredu postupka iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku, osporava i utvrđeno činjenično stanje, što nije dozvoljen revizijski razlog u konkretnom slučaju imajući u vidu odredbu člana 407. stav 2. ZPPa.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su sa tuženim zaključili ugovor o kupoprodaji nepokretnosti na osnovu kojih su stekli pravo svojine na stanovima i na parking mestima, u stambeno-poslovnom objektu .. (lamele L1, L2, L3, i L4) u bloku .., na kat. parcelama .. i .., odnosno u zgradama u ... br. .. i ... br. .. i .. . Dalje je utvrđeno da je tuženi u svojstvu investitora, a radi izgradnje predmetnih objekata, angažovao privredno društvo GP „Napred“ kao izvođača. Privredno društvo GP „Napred“ je izvelo ugovorene radove na izgradnji, nakon čega je Sekretarijat za urbanizam i građevinske poslove izdao rešenje o upotrebnoj dozvoli. Iz rešenja o upotrebnoj dozvoli 9-20 br. 351.0033-208/10 od 15.07.2011. godine proizlazi da je navedenim rešenjem tuženom odobrena upotreba stambeno-poslovnog objekta B5 sa garantnim rokom za izvedene radove utvrđenim shodno odredbama Odluke o minimalnim i garantnim rokovima za pojedine vrste građevinskih investicionih objekata, odnosno izvedenih radova na tim objektima, kojom odlukom je predviđen garantni rok od 5 godina za izvedene radove. Prvostepeni sud je iz obaveštenja o postojanju nedostataka na stanovima i parking mestu u stambeno poslovnom objektu B5, lamela 1-3, blok .., Beograd - ..., kat. parcela .. KO ... od dana 28.11.2014. godine i dopune obaveštenja od 01.12.2014. godine, utvrdio da su se ovde tužioci kao vlasnici stanova u predmetnom objektu obratili tuženom obaveštavajući ga o tome da su nakon primopredaje stanova i njihovog ulaska u iste, manifestovali skriveni nedostaci koji nisu mogli biti uočeni prilikom preuzimanja stana, koji nedostaci su detaljno opisani u obrazloženju nižestepenih odluka. Prvostepeni sud je na osnovu nalaza i mišljenja veštaka građevinske struke utvrdio konkretne nedostatke koji su se javili na objektima tužilaca.
Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su primenom odredbe člana 478. i člana 485. Zakona o obligacionim odnosima odnosima, kao i člana 1. tačka 8. Odluke o minimalnim garantnim rokovima za pojedine vrste izrađenih investicionih objekata odnosno izvedenih radova na tim objektima („Službeni glasnik SRS“, 2/74) usvojili tužbene zahteve kojim su tužioci zahtevali zamenu aluminijumske fasadne zavese, odnosno preduzimanje drugih radnji na otklanjanju utvrđenih nedostataka prema vrsti radova bliže navedenih u izreci prvostepene presude. Nižestepeni sudovi obrazlažu da iz izvedenih dokaza proizlazi da je odgovornost za navedene nedostatke na strani tuženog, kao prodavca i investitora predmetnog objekta, s obzirom na to da su se nedostaci pojavili usled nekvalitetno izvedenih radova koje je stručni organ imenovan od strane tuženog kao investitora odobrio, a koji je u obavljanju svoje profesionalne delatnosti bio dužan da postupa sa povećanim stepenom pažnje, odnosno pažnjom dobrog stručnjaka, shodno odredbama člana 18. Zakona o obligacionim odnosima. Kako predmetni nedostaci nisu posledica upotrebe stvari tužilaca, to postoji obaveza tuženog da nedostatke ukloni i omogući tužiocima normalno korišćenje stanova. Kako je tuženi kao prodavac u skladu sa članom 478. Zakona o obligacionim odnosima odgovoran za navedene nedostatke imajući u vidu da su posledice uzroka koji su postojali u času prelaza rizika na kupca, nižestepeni sudovi su u usvajajućem delu odlučili u izreci prvostepene presude.
Revizija tuženog nije osnovana. Nižestepeni sudovi su na utvrđeno činjenično stanje, u bitnom, pravilno primenili materijalno pravo na osnovu kog su usvojili tužbene zahteve tužilaca.
Ne mogu se kao osnovani prihvatiti navodi revizije da je pogrešno primenjeno materijalno pravo jer je sud veću pravnu snagu dao podzakonskom aktu - Odluci o minimalnim garantnim rokovima za pojedine vrste izgrađenih investicionih objekata, odnosno izvedenih radova na tim objektima, („Službeni glasnik SRS“, broj 2/74), u odnosu na odgovarajuće odredbe Zakona o obligacionim odnosima i Zakona o planiranju i izgradnji („Sl.glasnik RS“, br. 72/2009 i 121/2012), odnosno verziji tog Zakona koja se primenjivala u vreme nastanka spornih poslovnih odnosa parničnih strana. Naime, matarijalnopravni odnos između parničnih stranaka počiva na ugovorima o prodaji stanova koji su bliže označeni u obrazloženju prvostepene presude, pa se u tom smislu na prava i obaveze parničnih stranaka u slučaju materijalnih nedostataka primenjuju odredbe Zakona o obligacionim odnosima, ali i odredbe zakonskih i podzakonskih akata koji propisuju neka posebna pravila kada se radi o odgovornosti investitora, odnosno prodavca stanova, imajući u vidu konkretnu vrstu obligacionopravnog odnosa. Nižestepeni sudovi su odlučujući o tužbenim zahtevima pošli upravo od odredbe člana 478. Zakona o obligacionim odnosima koji uopšteno definiše materijalne nedostatke za koje prodavac odgovora, a u potonjim članovima definisane su i vrste nedostataka, kao i prava i obaveze ugovornih strana. Međutim, Odlukom o minimalnim garantnim rokovima za pojedine vrste izgrađenih investicionih objekata, odnosno izvedenih radova na tim objektima („Službeni glasnik SRS“, broj 2/74) propisan je minimalni garantni rok za stanove za tržište, koji iznosi 5 godina (član 1. tačka 8), na koji propis se poziva i rešenje o upotrebnoj dozvoli od 15.07.2011. godine. Stoga, u delu kojim je regulisan garantni rok, primenjuje se citirana Odluka po principu specijalni zakon derogira opšti, pa je stoga irelevantna odredba člana 482. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima koja predviđa da prodavac ne odgovara za nedostatke koji se pokažu pošto protekne šest meseci od predaje stvari.
Takođe, nije od uticaja na pravilnost pobijane presude ni to što su nižestepeni sudovi na sve ugovorne odnose tužilaca i tuženog primenili citiranu Odluku, iako je za ugovore koji su zaključili AA, VV i „Tisa Industri“ doo Beograd, na snazi bio Pravilnik o minimalnim garantnim rokovima za pojedine vrste objekata odnosno radova („Sl. glasnik RS", br. 93/2011). Ovo iz razloga što su i navedenim Pravilnikom predviđeni isti minimalni garantni rokovi za pojedine vrste objekata (pet godina za stanove za tržište), pa stoga pogrešna primena materijalnog prava na koju ukazuje revident nije dovela i do pogrešnog materijalnopravnog zaključka u pogledu dužine garantnog roka, zbog čega su ovi revizijski navodi bez uticaja.
Dalje, nisu osnovani revizijski navodi da su tužioci prekludirani u pravu da ostvaruju sudsku zaštitu povodom materijalnih nedostataka, jer nisu postupili u skladu sa odredbom člana 482. stav 1. ZOOa. Ovo iz razloga što su nižestepeni sudovi utvrdili da tuženom nisu mogli ostati nepoznati nedostaci koji su postojali u času prelaska rizika na kupce, ovde tužioce, jer je stručni nadzor koji je angažovao tuženi odobrio sve izvedene radove od strane izvođača koji su očigledno bili manljivi, pa je stoga primenjena odredba člana 485. Zakona o obligacionim odnosima kojom je propisano da kupac ne gubi pravo da se pozove na neki nedostatak i kad nije izvršio svoju obavezu da stvar pregleda bez odlaganja, ili obavezu da u određenom roku obavesti prodavca o postojanju nedostatka, kao i kad se nedostatak pokazao tek po proteku šest meseci od predaje stvari, ako je taj nedostatak bio poznat prodavcu ili mu nije mogao ostati nepoznat. Stoga, nižestepeni sudovi nisu pogrešno primenili materijalno pravo kod utvrđene činjenice da tuženom predmetni nedostaci na stanovima nisu mogli ostati nepoznati, pa nije od značaja pozivanje tuženog da tužioci nisu blagovremeno obavestili tuženog o nedostacima na stanovima.
Dalje, revident posebno osporava utvrđenu obavezu da izvrši sanaciju ventilacionog kanala (tužbeni zahtevi tužilaca VV, BB i „Gemikro“ doo Beograd), ali u tom delu tuženi ukazuje na pogrešno utvrđeno činjenično stanje u pogledu stanja ventilacionog kanala i uzroka u poremećaju funkcionalnosti, koji razlozi ne mogu biti predmet ocene u konkretnom slučaju.
Nisu osnovani revizijski navodi o neizvršivosti pobijane presude sa obrazoženjem da je u smislu Zakona o planiranju i izgradnji neophodno odobrenje nadležnog organa lokalne samouprave i zahtev stambene zajednice svake Lamele. Ovo iz razloga što je tuženi obavezan na konkretnu vrstu činidbe, uz opis nedostataka koje trebe otkloniti, pa je u izvršavanju utvrđene obaveze svakako dužan da se pridržava propisa kojima je regulisana izgradnja objekata (odnosno izvođenje radova), što samu presudu ne čini neizvršivom.
Imajući u vidu sve napred navedeno, kako je u konkretnom slučaju utvrđeno da su se nedostaci na stanovima tužilaca pojavili u okviru garantnog roka koji je propisan posebnim podzakonskim aktom, koji nedostaci nisu mogli ostati nepoznati tuženom kao prodavcu, te kako su tužioci tužbu podneli u okviru roka od godinu dana od dana obaveštenja tuženog o uočenim nedostacima u smislu odredbe člana 500. stav 1. ZOOa, to revizijski sud nalazi da su na utvrđeno činjenično stanje nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo na osnovu kog su obavezali tuženog da otkloni nedostake na stanovima.
Kako ne postoje razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, kao ni razlozi o kojima revizijski sud vodi računa po službenoj dužnosti, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučio kao izreci.
Predsednik veća – sudija
Branko Stanić, s.r.
Za tačnost otpravka
Zamenik upravitelja pisarnice
Milanka Ranković
