Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Tatjane Matković Stefanović, Tatjane Miljuš, Jasmine Stamenković i dr Ilije Zindovića, članova veća, u parnici po tužbi tužioca Društvo za instalaterske radove, proizvodnju i promet MAAD DOO Beograd (Čukarica), Ulica Rada Drainca broj 9, čiji je punomoćnik Jelena Pavlović, advokat u ..., protiv tuženog EUROBANK Akcionarsko društvo Beograd, Vuka Karadžića broj 10, čiji je punomoćnik Jelena Tomić, advokat u ..., radi utvrđenja i isplate, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda 12Pž 4722/20 od 14.07.2021. godine, u sednici veća održanoj 10. februara 2022. godine, doneo je

R E Š E NJ E

DOZVOLJAVA SE posebna revizija tuženog izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda 12Pž 4722/20 od 14.07.2021. godine u delu stava I izreke, kojim je odbijena žalba tuženog kao neosnovana i potvrđena presuda Privrednog suda u Beogradu P 5418/2019 od 22.07.2020.godine u delu stava I izreke u kome se utvrđuje da je deo odredbe člana 1.1. Ugovora o poslovnom revolving okvirnom kreditu plus br. ../08 od 07.10.2008. godine koji glasi: „Banka će staviti dužniku na raspolaganje kredit sa valutnom klauzulom“ apsolutno ništav i u stavu V i VIII izreke, USVAJA SE revizija i ukidaju se presuda Privrednog suda u Beogradu 5418/19 od 22.07.2020. godine i presuda Privrednog apelacionog suda 12Pž 4722/20 od 14.07.2021. godine u navedenom delu i u stavu III izreke, i predmet se u tom delu vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

NE DOZVOLJAVA SE odlučivanje o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda 12Pž 4722/20 od 14.07.2021. godine u preostalom delu I stava i u tom delu se revizija tuženog ODBACUJE, kao nedozvoljena.

O b r a z l o ž e nj e

Privredni sud u Beogradu je doneo presudu 1P 5418/2019 dana 22.07.2020. godine kojom je u I stavu izreke utvrdio da su odredbe člana 1.1. i 1.2. Ugovora o poslovnom revolving okvirnom kreditu plus broj ../08 od 07.10.2008. godine koja glase: „Banka će staviti dužniku na raspolaganje kredit sa valutnom klauzulom (u daljem tekstu Kredit). Kredit se odobrava u iznosu od CHF 48.000.00 (slovima: četrdesetosamhiljada CHF i 00/100) u dinarskoj protivvrednosti po kupovnom kursu Eurobank EFG štedionica AD Beograd na dan isplate“ i „Dužnik će vršiti otplatu svih obaveza po ovom kreditu po srednjem kursu Eurobank EFG štedionica AD Beograd važećem na dan uplate“, apsolutno ništave; u II stavu izreke utvrdio da je odredba člana 6.1. istog Ugovora koja glasi: „Dužnik je saglasan da Banci plati jednokratnu naknadu za obradu kredita u iznosu od 1,500%, obračunatu na odobreni iznos, plativu na dan stavljanja kredita na raspolaganje, a ne manje od 50 (pedeset evra) plativu po srednjem kursu NBS na dan stavljanja kredita na raspolaganje i saglasan je da Banka zaduži njegov tekući račun za iznos naknade“, apsolutno ništava; u III stavu izreke utvrdio da je odredba člana 6.2. istog Ugovora koja glasi: „Dužnik je saglasan da Banci plaća godišnju naknadu za praćenje kredita u iznosu od 1,00% obračunatu na odobreni iznos, a ne manje od 80 (osamdeset švajcarskih franaka) plativu po srednjem kursu NBS i saglasan je da Banka zaduži njegov tekući račun za iznos naknade“, apsolutno ništava; u IV stavu izreke utvrdio da su odredbe člana 9.1. i 9.3. istog Ugovora koja glase: „Na sve dospele a neblagovremeno izmirene obaveze po kreditu Banka će obračuniti i naplatiti od Dužnika kamatu u visini od 0,1% na dnevnom nivou“, kao i „visina zatezne kamate je promenljiva i regulisana je aktima poslovne politike Banke“, apsolutno ništave; u V stavu izreke obavezao je tuženog da tužiocu na ime sticanja bez osnova zbog indeksacije kredita u valuti švajcarskog franka plati iznose sa zateznom kamatom kako je navedeno u tom stavu izreke; u VI stavu izreke obavezao tuženog da tužiocu na ime sticanja bez osnova zbog naplaćenih troškova obrade kredita plati iznos od 38.745,43 dinara sa zateznom kamtom od 21.10.2008. godine po Zakonu o zateznoj kamati; u VII stavu izreke obavezao tuženog da tužiocu na ime sticanja bez osnova zbog naplaćenih troškova praćenja kredita plati iznose sa zateznom kamatom po Zakonu o zateznoj kamati kako je navedeno u tom stavu izreke i u VIII stavu izreke obavezao tuženog da tužiocu na ime troškova parničnog postupka plati iznos od 380.822,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Privredni apelacioni sud je presudom 12Pž 4722/20 od 14.07.2021. godine u prvom stavu izreke delimično odbio žalbu tuženog kao neosnovanu i potvrdio presudu Privrednog suda u Beogradu P 5418/2019 od 22.07.2020. godine u delu stava I izreke u kome je navedeno da se utvrđuje da je deo odredbe člana 1.1. Ugovora o poslovnom revolving okvirnom kreditu plus broj ../08 od 07.10.2008. godine koji glasi: „Banka će staviti dužniku na raspolaganje kredit sa valutnom klauzulom“ apsolutno ništav, u stavu II, III, IV, V, VI, VII i VIII izreke; u II stavu izreke delimično preinačio presudu Privrednog suda u Beogradu P 5418/2019 od 22.07.2020. godine i to u preostalom delu stava I izreke i odbio tužbeni zahtev tužioca da se utvrdi da je u preostalom delu odredba člana 1.1. i 1.2. Ugovora o poslovnom revolving okvirnom kreditu plus broj ../08 od 07.10.2008. godine apsolutno ništava i u III stavu izreke odbio zahtev tužioca za naknadu troškova žalbenog postupka, kao neosnovan.

Protiv navedene presude je blagovremenu reviziju izjavio tuženi, pozivom na odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku, kojom drugostepenu presudu pobija zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je primenio odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br 72/2011 ... 18/2020) i našao da nema potrebe za ujednačavanjem sudske prakse u delu u kojom je pobijanom presudom pravnosnažno odlučeno o ništavosti odredaba ugovora o kreditu zaključenog između tužioca i tužene banke kojim je tužilac obavezan da tuženoj banci plati jednokratnu naknadu za obradu kredita, plaća godišnju naknadu za praćenje kredita, u delu u kom je ugovorena visina zatezne kamate za dospele a neblagovremeno izmirene obaveze po kreditu i kojim je predviđeno da je visina zatezne kamate promenljiva i regulisana aktima poslovne politike banke, te u delu u kojim je tužena obavezana da tužiocu isplati iznose koje je platio na ime troškova obrade kredita i troškova praćenja kredita sa zakonskom zateznom kamatom, odnosno u delu u kome je pobijanom presudom potvrđena prvostepena presuda u II, III, IV, VI i VII stavu izreke. Prema razlozima nižestepenih presuda u ovom delu, presude ne odstupaju od pravnih stavova izraženih u pravnosnažnim presudama i presudama Vrhovnog kasacionog suda u kojima je odlučivano o istovetnim tužbenim zahtevima iz istog činjeničnog i pravnog osnova. Protivno navodima revizije, drugostepena presuda je zasnovana na utvrđenju da tužena banka tužiocu nije dostavila u fazi koja prethodi zaključenju ugovora ponudu, koja bi sadržala podatke o obavezi tužioca kao korisnika kredita da banci plaća naknadu za obradu kreditnog zahteva i naknadu za praćenje kredita, što su razlozi za ništavost tih odredaba, o čemu je usaglašena praksa izražena u pravnosnažnim presudama sudova. Isto se odnosi i na posledicu utvrđene ništavosti tih odredaba, u pogledu obaveze tužene da klijentu, ovde tužiocu vrati iznose koje je od njega naplatila po osnovu troškova obrade kredita i praćenja kredita. U odnosu na obavezu da na te iznose isplati zakonske zatezne kamate od dana sticanja iznosa koje vraća pa do isplate, tuženi u reviziji i ne ukazuje na drugačiju sudsku praksu. Nema razloga za izuzetnu dozvoljenost revizije ni u delu u kome je odlučeno o ništavosti odredaba kojima se ugovara stopa zatezne kamate, i njena promenljivost prema aktima poslovne politike banke. I u ovom delu revident ne ukazuje na drugačiju sudsku praksu. Zbog toga nema potrebe za usaglašavanjem sudske prakse. U odnosnom delu nema potrebe za razmatranjem pitanja od opšteg interesa ili pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, niti za novim tumačenjem prava, pa ni za izuzetnom dozvoljenošću revizije. Iz tih razloga je o dozvoljenosti revizije odlučeno u stavu II izreke ovog rešenja, primenom odredbe člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

U istom delu revizija je odbačena kao nedozvoljena, prema odredbi člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, jer je izjavljena protiv presude protiv koje, po odredbi člana 403. stav 3. i člana 485. Zakona o parničnom postupku, revizija nije dozvoljena. Vrednost predmeta spora ne prelazi iznos od 100.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe 07.10.2019. godine.

Međutim, revizija je po odredbi člana 404. Zakona o parničnom postupku izuzetno dozvoljena u delu u kojem je drugostepenom presudom potvrđena prvostepena presuda u delu I stava izreke kojim je utvrđeno da je deo odredbe člana 1.1. Ugovora o poslovnom revolving okvirnom kreditu plus broj ../08 od 07.10.2008. godine koji glasi: „Banka će staviti dužniku na raspolaganje kredit sa valutnom klauzulom“ apsolutno ništav i u delu kojim je prvostepena presuda potvrđena u V stavu izreke, kojim je tuženi obavezan da tužiocu vrati kao stečene bez osnova iznose po osnovu indeksacije kredita u valuti švajcarskog franka. Vrhovni kasacioni sud na osnovu odredbe člana 404. ZPP ocenjuje da ova odluka zahteva izuzetnu dozvoljenost revizije, kako bi se u tom delu ujednačila sa sudskom praksom i shvatanjem Vrhovnog kasacionog suda o primeni materijalnog prava od značaja za ugovaranje valutne klauzule kod ugovora o kreditu.

Po tako izuzetno dozvoljenoj reviziji Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, u delu kojim je potvrđena prvostepena presuda u delu I stava izreke i u V stavu izreke, na osnovu odredaba člana 408. Zakona o parničnom postupku i našao da je revizija osnovana.

Drugostepena presuda je u ukinutom delu zasnovana na utvrđenju da je tužilac kao korisnik kredita sa pravnim prethodnikom tužene banke u svojstvu davaoca kredita dana 07.10.2008. godine zaključio ugovor na koga se odnosi tužbeni zahtev, kojim je tužena odobrila kredit tužiocu sa valutnom klauzulom u dinarskoj protivvrednosti iznosa od 48.000 CHF po kupovnom kursu banke važećem na dan isplate, s tim što je ugovoreno da se kredit otplaćuje prema srednjem kursu banke važećem na dan uplate (član 1.1. i 1.2.). Drugostepenom presudom potvrđena je prvostepena presuda u delu kojim se utvrđuje da je ništav deo odredbe člana 1.1. navedenog ugovora koji glasi: „Banka će staviti dužniku na raspolaganje kredit sa valutnom klauzulom“. Istovremeno, drugostepenom presudom, u delu kojim se ne pobija revizijom, odbijen je tužbeni zahtev da se utvrdi da je citirana odredba ugovora iz člana 1.1. i 1.2. u preostalom delu ništava. Posledice takvog presuđenja su da je ništava odredba ugovora po kojoj banka stavlja dužniku na raspolaganje kredit sa valutnom klauzulom, dok su ostale odredbe koje se tiču različitog kursa prema kome kredit jeste stavljen na raspolaganje i kursa po kome se vraća - ostale na snazi.

Pritom, drugostepeni sud izražava stanovište da je pravilno prvostepeni sud zaključio da valutna klauzula predstavlja dozvoljen pravni posao ugovaranja u devizama u Republici Srbiji, s tim što se plaćanje vrši u dinarima po kursu valute vrednovanja u trenutku ispunjenja obaveze, da je time opredeljen cilj valutne klauzule, kao instrumenta očuvanja realne vrednosti dinarskog iznosa kreditnih sredstava od umanjenja njihove vrednosti u odnosu na tržišni kurs određene strane valute na dan plaćanja. Obezbeđenje vrednosti dinarskog iznosa kredita ugovaranjem valutne klauzule može se upotrebiti samo radi obračuna konačnog iznosa dugovanja korisnika kredita koji se izmiruje u dinarima, ali ne može biti pravni osnov bogaćenja davaoca kredita na štetu korisnika kredita sticanjem nesrazmerne imovinske koristi u odnosu na realnu tržišnu vrednost isplaćenog dinarskog iznosa kreditnih sredstava. Zbog toga zaključuje da klauzula o indeksiranju dinarskog duga korisnika kredita primenom kursa CHF ne može uživati sudsku zaštitu i da je odredba ugovora o kreditu o indeksiranju dinarskog duga primenom kursa CHF ništava u smislu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima, jer je upravo neuobičajeno veliko povećanje tržišne vrednosti valute CHF narušilo ekvivalentnost uzajamnih davanja i da je nesrazmera između novčanog iznosa koji je primljen na ime kredita i iznosa koji je tužilac vratio očigledna. Ovo drugostepeni sud zaključuje iz utvrđenja da je tuženi primenom valutne klauzule ostvario korist u iznosu od 5.977.871,05 dinara na ime onoga što je tužilac platio po osnovu ništave odredbe.

Naime, prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi je povukao i koristio kredit u ukupnom odobrenom iznosu od 48.000 CHF u periodu od 12.01.2010. godine do 19.07.2013. godine, dok je u ostalom delu kreditnog perioda od 20.10.2008. godine do 01.10.2018. godine uvek koristio kredit u nižem iznosu od odobrenog, pošto je nekoliko puta vratio iznos kredita, iako je prema ugovoru bio u obavezi da vrati kredit do 20.10.2018. godine. Kredit je pušten prvi put u tečaj 20.10.2008. godine u iznosu od 2.279.253,70 dinara kao dinarskoj protivvrednosti deviznog iznosa od 43.000 CHF. Tokom perioda otplate tužilac je banci platio na ime glavnice 6.336.516,00 dinara što je ekvivalent deviznog iznosa od 63.000 CHF, pa je za ceo ugovoreni period ukupni ekonomski efekat indeksacije 5.977.881,05 dinara. Nižestepeni sudovi su izveli zaključak da je tuženi u obavezi da taj novčani iznos vrati tužiocu po osnovu pravila sticanja bez osnova, u smislu člana 210. Zakona o obligacionim odnosima, sa pravom na kamatu od dana kada je tuženom tužilac platio navedene iznose po ništavoj odredbi ugovora, na osnovu odredbe člana 214. Zakona o obligacionim odnosima.

Na navedeni način presuđenja i sa iznetih razloga pravnosnažnom presudom je oglašena ništavom valutna klauzula, upravo suprotno od izloženog da je valutna klauzula dozvoljena u Republici Srbiji. U preostalom je drugostepeni sud prihvatio date razloge prvostepenog suda, što nije posebno obrazlagao. Prvostepeni sud je pošao od dozvoljenosti ugovaranja valutne klauzule prema odredbama člana 38. stav 8. Zakona o deviznom poslovanju i člana 395. Zakona o obligacionim odnosima u vezi člana 15. Zakona o obligacionim odnosima, ali obrazlaže da je takva klauzula moguća i dopuštena kada se banka davalac kredita na međunarodnom tržištu zadužila u određenoj stranoj valuti i preuzela obavezu da i vraćanje primljenog iznosa po tom osnovu realizuje u istoj valuti, u kom slučaju je ovlašćena i da pribavljena devizna sredstva ponudi domaćim pravnim i fizičkim licima i u dinarskoj protivvrednosti, u kom slučaju se transfer vrši po važećem srednjem kursu te valute na dan zaključenja ugovora o kreditu uz obavezu vraćanja primljenog u dinarima – valuti plaćanja obračunatog po srednjem kursu te iste valute. Uslov za to je i postojanje pisanog obaveštenja kojim je korisnik kredita pre zaključenja ugovora upoznat sa svim ekonomsko-finansijskim posledicama rizika koji će preuzeti prihvatanjem takve ugovorne klauzule, uz obavezu banke i da korisniku kredita u pisanoj formi predoči sve uslove sopstvenog razduženja prema njenom poveriocu. Prvostepeni sud izlaže da je banka mogla da predvidi kurs švajcarskog franka, a nije tvrdila u ovom postupku da se za sredstva plasirana tužiocu i sama na međubankarskom deviznom tržištu zadužila u CHF i nije dokazala da prilikom zaključenja ugovora u pisanom obliku upozorila tužioca na negativne posledice koje će izazvati primena ugovorene klauzule. Tužilac nije mogao da predvidi da će u toku trajanja kredita doći do naglog skoka CHF, dok je banka koja je bolje obaveštena o mogućim rizicima i kretanjima na tržištu novca propustila da prilikom zaključenja ugovora predoči tužiocu tu okolnost, što je u suprotnosti sa odredbom člana 18. stav 2. ZOO. To su razlozi zbog kojih prvostepeni sud, uz napred navedene koje ponavlja drugostepeni sud, smatra klauzulu indeksiranja dinarskog duga korisnika kredita primenom kursa švajcarskog franka takvom da ne uživa sudsku zaštitu, zbog čega je obavezao tuženog da tužiocu kao ostvarenu korist iz ništave odredbe o valutnoj klauzuli vrati iznos od 5.977.881,05 dinara sa dosuđenim zateznim kamatama.

Revizijski sud zaključuje da na način kako je određena ništavost dela odredaba ugovora, u delu kojim se banka obavezala da tužiocu stavi na raspolaganje kredit sa valutnom klauzulom, ne vodi obezbeđenju opstanka ugovora. Ugovor je već realizovan na način da je banka tužiocu stavila na raspolaganje kredit, u dinarskoj protivvrednosti iznosa od 48.000 CHF. Oglašavanje ništavom ove odredbe obesmišljava ceo ugovor, čija je suština, prema odredbi člana 1065. Zakona o obligacionim odnosima, upravo u tome da banka korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava.

Nižestepeni sudovi su obrazlagali ništavost odredaba ugovora o kreditu o indeksiranju duga primenom kursa CHF, ali je rezultat izrečene ništavosti drugačiji. Osim toga, protivno pravilnom zaključku da je valutna klauzula u načelu dozvoljena, radi očuvanja jednakosti uzajamnih davanja –tržišne vrednosti dinarskog iznosa plasiranih kreditnih sredstava, pravnosnažnom presudom obavezan je tuženi da tužiocu plati celokupan iznos koji je primio na ime indeksacije, odnosno valutne klauzule. Ovakav stav u presuđenju suprotan je izraženom stavu o dozvoljenosti valutne klauzule radi očuvanja tržišne vrednosti dinarskog iznosa plasiranih kreditnih sredstava, sa jedne strane. Sa druge strane, protivan je i izraženom shvatanju Vrhovnog kasacionog suda usvojenom na sednici Građanskog odeljenja ovog suda održanoj 02,04.2019. godine, prema kom se ugovor izvršava konverzijom uz očuvanje jednakosti uzajamnih davanja - tržišne vrednosti datog kredita utvrđene na osnovu zvaničnog srednjeg kursa evra na dan zaključenja ugovora, posledica čega bi bila ništavost osnova i obaveza vraćanja primljenog iznosa preko tako obračunatog.

Kako u ukinutom delu drugostepene presude međusobna prava i obaveze ugovornih strana nisu tako raspravljene, ukinuta je drugostepena i prvostepena presuda u navedenom delu i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje, kako bi bile raspravljene činjenice o vrednosti iznosa koje je po odobrenom kreditu tuženi plasirao tužiocu i iznosa tržišne vrednosti novčanog iznosa koji je tužilac vratio, primenom dozvoljenih parametara radi ujednačavanja ekvivalencije davanja. Odluka u stavu I izreke je doneta na osnovu odredaba člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Ukinuta je odluka o troškovima postupka, po odredbi člana 165. stav 3. Zakona o parničnom postupku, kako bi u ponovljenom postupku bilo odlučeno o troškovima celog postupka.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić