Protiv ovakve presude drugostepenog suda tužilac je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju iz svih zakonom propisanih razloga.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama razloga propisanim odredbom člana 408. ZPP i ustanovio da se revizijom osnovano ukazuje da je pobijana presuda zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je u toku 2006. godine pretrpeo štetu na površini od 175 hektara poljoprivrednog zemljišta zasejanog pšenicom i 250 hektara delimično pripremljenog zemljišta za setvu koje je uzorano i na kome je bačeno veštačko đubrivo. Prema komisijskom zapisniku Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede od 08.05.2006. godine šteta je nastala pojavom površinskih i podzemnih voda uzrokovanih nemogućnošću meliorizacionih kanala da prime višak vode sa zemljišta tužioca. Nastanku štete je doprinela i obustava rada crpnih stanica usled visokog vodostaja Tise. Tuženi je tokom 2000 do 2007. godine kontinuirano preduzimao mere održavanja kanalske mreže. Međutim, preduzete mere nisu bile realizovane u skladu sa normativima utvrđenim od strane tuženog. Razlog tome je neobezbeđenost adekvatnih sredstava, obzirom da su u periodu od 2000 do 2006. godine ona iznosila svega 40 – 50% potrebnog iznosa. Iz tog razloga tuženi nikada nije ispoštovao potpisane normative za održavanje glavnog i lateralnog kanala. To je potvrđeno i nalazom komisije veštaka Poljoprivrednog fakulteta. Veštačenjem je utvrđeno da od 1991. godine u sistem navodnjavanja Autonomne pokrajine Vojvodine nije ni približno vršeno ulaganje u odnosu na potrebno. Na isti način su izostala potrebna ulaganja i u periodu od 2003. do 2005. godine. Posledica takvog odnosa je devastiranje izgrađene kanalske mreže. U vreme nastanka štete u periodu od januara do aprila 2006. godine bile su prisutne i neuobičajeno visoke atmosferske padavine u odnosu na višegodišnji prosek. One su u toku januara – marta 2006. godine iznosile 177mm, što je u granicama projektovane mogućnosti sistema za odvodnjavanje voda koji iznosi 200mm. Projektovani prosek je premašen u posmatranom periodu februar – april, kada je iznosio 232mm. U navedenom periodu je došlo i do nadprosečnog rasta podzemnih voda. Osim toga, tokom januara – maja 2006. godine zabeležen je i rast Tise iznad, ili oko granice vanredne odbrane od poplave, a u aprilu je zabeležen i maksimalni vodostaj od 818cm u odnosu na ceo period od kada se merenje vrši. Na kanalskom sistemu za odvodnjavanje Čurug – Žabalj izgrađena je i crpna stanica sa pet agregata kapaciteta 10m3/s. Maksimalni kapacitet crpne stanice obezbeđuje eliminaciju viška vode od 6,7cm na dan. Obzirom na udaljenost tužiočevih parcela od crpne stanice višak vode sa njegovog zemljišta teče do crpne stanice gotovo dva dana. Rad crpne stanice u decembru 2005. godine se odvijao putem jednog agregata u trajanju od 77 radnih časova. U januaru 2006. godine radio je jedan agregat u trajanju od 120 radnih časova. U februaru je, takođe, radio jedan agregat u trajanju od 160 radnih časova. U martu 2006. godine nema podataka o radu crpne stanice. U aprilu 2006. godine, radila su dva agregata u trajanju od ukupno 548 radnih sati. I u maju 2006. godine su radila dva agregata u ukupnom trajanju od 358 radnih sati. Propisani režim za deo sistema kojim se vrši odvodnjavanjem radom crpne stanice Žabalj iznosi maksimalno 72,20mnm, a može se držati i na nivou od 71,20mnm, što je za jedan metar manje. Ali, uobičajeno je da nivo iznosi 71,70 mnm. Rukovodilac crpne stanice Žabalj je naredio da se u periodu mart – april – maj nivo podigne čak i do 72,93mnm. Na taj način je došlo do povećanja nivoa vode u kanalskoj mreži od 0,7m do 1m. Pri tome je prema projektovanom sistemu propisano da najniža kvota terena iznosi svega 0,5m više od propisanog maksimuma pri odvodnjavanju u kanalsku mrežu. Ovako povišeni nivo je shodno visinskom položaju kanala i njegovom padu ka crpnoj stanici Žabalj uzrokovao pojavu vodoleži i prevlažavanja na kvotama terena ispod 73,50mnm. Iz tog razloga je i u slučaju da je na parcelama tužioca postojala horizontalno drenažna mreža ista ne bi mogla funkcionisati. Usmeni nalog da se poviši nivo vode u kanalima je izdao Milan Bogić, kao odgovorni radnik za rad crpne stanice Žabalj. On je to učinio u cilju stvaranja kontrapritiska u odnosu na ekstremno visoki vodostaj Tise kako bi sprečio prodiranje vode ispod nasipa i njegovo podrivanje. Ukupna stvarna šteta pričinjena na parcelama tužioca utvrđena je veštačenjem u visini od 15.242.738,00 dinara, a izmakla korist u visini od 18.215.714,80 dinara.

Na temelju ovakvog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je stao na stanovište da je do štete delimično došlo usled objektivnih okolnosti – nadprosečnih padavina i visokog vodostaja Tise u odnosu na višegodišnji prosek, a delimično zbog propusta tuženog i tužioca. Objektivni uzrok nastanka štete procenjen je na 50%, dok je doprinos tuženog i tužioca opredeljen u visini od po 25%. Propust tuženog je utvrđen u neadekvatnom održavanju kanalske mreže, te nepropisnom radu crpne stanice Žabalj. Osim toga, tuženi se nije ponašao ni u skladu sa obavezama ustanovljenim Pokrajinskom odlukom o njegovom osnivanju. On je saglasno odredbi člana 10. morao blagovremeno obavestiti osnivača da zbog nedostatka sredstava ne može kvalitetno i uredno izvršavati poverene mu poslove redovog održavanja, korišćenja i funkcionisanja vodoprivrednih objekata. Zbog toga je izostala i delimična korekcija kanalske trase koja bi evidentno omogućila bolje odvodnjavanje tužiočevog zemljišta. Sa druge strane, doprinos u nastanku štete je utvrđen i na strani tužioca. On nije blagovremeno pristupio izgradnji horizontalne crevne drenaže. Iz tih razloga prvostepeni sud je delimično usvojio tužbeni zahtev. Tuženi je obavezan da od ukupne štete tužiocu nadoknadi 25% od iznosa koji je utvrđen veštačenjem.

Drugostepeni sud je suprotnog stanovišta. Po oceni tog suda pravilno su utvrđene sve činjenice za presuđenje ovog spora. Ali, prvostepeni sud svoju odluku zasniva na pogrešnoj primeni materijalnog prava. Taj sud smatra da na strani tuženog ne postoji krivica za štetu koju trpi tužilac. Tuženi nije odgovoran za nasleđeno urušeno stanje sistema koje potiče iz perioda pre njegovog osnivanja izvršenog 2002. godine. Taj sud smatra da evidentno propuštanje tuženog da obavesti osnivača o stanju kanalske mreže i neadekatnom funkcionisanju sistema odvodnjavanja „nije uzrok koji bi bio redovno podoban da doprinese nastanku štete u vidu pojave vodoleži na tužiočevim parcelama“. Osim toga, drugostepeni sud smatra da tuženi svoje nadležnosti može uspešno vršiti samo u slučaju „kada ima dovoljno novčanih sredstava i ako je sistem za navodnjavanje u funkcionalnom stanju“. Zbog toga drugostepeni sud smatra da odgovornost za nastalu štetu nije na tuženom, već na onome ko mu obezbeđuje sredstva i uslove za rad, a to je osnivač – Autonomna pokrajina Vojvodina. Drugostepeni sud nalazi da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi iz člana 154. ZOO za zasnivanje odgovornosti tuženog. Tuženi je u režimu vanredne odbrane od poplave preduzeo sve potrebne mere u periodu od 10.04.2006. do 15.06.2006. godine. Zbog toga je i rad crpne stanice Žabalj, koji je u tom periodu bio izvan tehničkih normativa, isključen kao uzrok štete. Tuženi se ponašao u skladu sa Zakonom o zaštiti od elementarnih i drugih većih nepogoda. On je tokom 2000 – 2007. godine kontinuirano preduzimao mere na održavanju kanala. Veštak Sima Belić nije izneo tvrdnju da je tuženi propustio da održava kanalsku mrežu. Zato drugostepeni sud zaključuje da „nema dokaznog utemeljenja za zaključak da tuženi nije u dovoljnoj meri i dovoljno često održavao kanalsku mrežu“. Sledom tih argumenata drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu tako što je tužbeni zahtev u celosti odbio kao neosnovan.

Vrhovni kasacioni sud je stanovišta da izneta pravna argumentacija drugostepenog suda nema utemeljenje u utvrđenom činjeničnom stanju. Osim toga, pogrešno je pravno shvatanje drugostepenog suda da tuženi nije odgovoran za štetu pričinjenu tužiocu zato što na njegovoj strani nema krivice, jer on nije doprineo njenom nastanku u smislu odredbe člana 154. ZOO.

Odgovornost tuženog se ne zasniva na njegovim deliktnim radnjama. On je odgovoran zbog objektivnih propusta nastalih usled neadekvatnog obavljanja njegove delatnosti od strane zaposlenih lica koja su bila odgovorna za izvršenje prenetog mu ovlašćenja – poslova po odluci o osnivanju. Naime, odredbom člana 4. Odluke o osnivanju tuženog propisano je da njegovu delatnost, između ostalog, predstavlja i održavanje i razvoj sistema za odvodnjavanje, odvođenje suvišnih voda i organizacija i sprovođenje odbrane od unutrašnjih voda, prihvatanje i sprovođenje iskorišćenih voda i izrada odgovarajućih planova i programa. Navedeni poslovi predstavljaju delatnost od javnog interesa u skladu sa odredbom člana 82. Zakona o vodama („Službeni glasnik RS“ br. 46/91, 593/93, 67/93, 48/94, 54/96, 101/05). S tim u vezi je i odredbom člana 100. istog zakona ustanovljena obaveza plaćanja naknade za odvodnjavanje od strane korisnika poljoprivrednog zemljišta i drugih zakonom određenih subjekata. Odredbom člana 101. stav 5. citiranog zakona propisano je i da se sredstva ostvarena od naknade za odvodnjavanje koriste za održavanje, funkcionisanje i izgradnju objekata za odvodnjavanje na melioracionom području. Odredbom člana 15. Odluke o osnivanju tuženog propisano je da naknada za odvodnjavanje predstavlja prihod tuženog koji se koristi za plansko održavanje, funkcionisanje i razvoj sistema za odvodnjavanje, odvođenje suvišnih voda i organizaciju i sprovođenje odbrane od unutrašnjih voda na planskom vodoprivrednom području, organizaciju stručno naučnog rada na praćenju i unapređivanju vodnog režima, vođenje dokumentacije o vodama i odvođenje suvišnih voda preko otvorene kanalske mreže hidrosistema DTD.

Dakle, navedeni poslovi održavanja su preneti u nadležnost tuženom u cilju njihovog efikasnog obavljanja kao poslovi od javnog interesa. Za obavljanje tih poslova i Zakonom o vodama i Odlukom o osnivanju tuženog opredeljena su sredstva koja se ubiraju plaćanjem naknade za odvodnjavanje od strane korisnika poljoprivrednog zemljišta. Ta sredstva predstavljaju prihod tuženog i služe za efikasno održavanje i unapređenje sistema za odvodnjavanje. Stoga se ne može prihvatiti tvrdnja drugostepenog suda da tuženom nisu obezbeđena potrebna sredstva za uredno održavanje i unapređenje kanalske mreže koja mu je ustupljena na gazdovanje Odlukom o osnivanju. Naprotiv, zakonsko ustanovljenje obaveze plaćanja naknade za odvodnjavanje od strane svih korisnika poljoprivrednog zemljišta nedvosmisleno ukazuje da tuženi redovno ubira ova sredstva. To se potvrđuje i podacima navedenim u njegovom Informatoru o radu. Tim aktom se potvrđuje da je tuženi po tom osnovu u toku 2014. godine ostvario prihod od 16.186.617,59 dinara od fizičkih lica i 767.660.439,79 dinara od pravnih lica. U prvostepenom postupku sudu nije pružen dokaz da tuženi nije ostvario ove prihode i u periodu od svog osnivanja 2002 – 2007.godine. Sudu nije prezentovan ni finansijski plan i program održavanja kanalske mreže u navedenom periodu. Zato se ne može prihvatiti stanovište drugostepenog suda da tuženi krivicom osnivača nije imao obezbeđena potrebna sredstva za uspešno obavljanje poverenih mu poslova od javnog interesa. S tim u vezi, mora se imati u vidu i da je odredbom člana 10. Odluke o osnivanju tuženog propisana njegova obaveza da u slučaju nedostatka sredstava potrebnih za kvalitno i uredno izvršenje poslova čuvanja, redovnog održavanja korišćenja i funkcionisanja vodoprivrednih objekata mora blagovremeno obavestiti osnivača. Tom odredbom je ustanovljen efikasan sistem kojim se i u slučaju odsustva potrebnih sredstava ubranih po osnovu naknade za odvodnjavanje ti poslovi moraju adekvatno finansirati. Zbog činjenice da su poslovi odvodnjavanja zakonom opredljeni kao poslovi od javnog interesa oni se i u odsustvu potrebnih sredstava ubranih po osnovu naknade za odvodnjavanje moraju funkcionalno i kontinuirano obavljati. U tom slučaju nedostajuća sredstva se obezbeđuju iz budžetskih sredstava osnivača. Zato je tuženi bio u obavezi da sudu prezentuje dokaz da ubrana sredstva po osnovu naknade za odvodnjavanje nisu bila dovoljna za efikasno održavanje kanalske mreže u periodu od 2002 – 2007. godine. Njegova obaveza je bila i da se zbog, eventualno nedostajućih sredstava ubranih po osnovu naknade za odvodnjavanje blagovremeno obrati osnivaču, obavesti ga o toj činjenici, istom predoči i obrazloži potrebu za dodatnim sredstvima iz budžetskih sredstava kojim bi se obezbedila realizacija planskim dokumentima utvrđenih potreba održavanja i unapređenja postojećeg sistema odvodnjavanja. Tuženi ništa od toga nije učinio. Naprotiv, njegovim propustima je osujećen zakonom uspostavljeni cilj efikasnog obavljanja poslova odvodnjavanja koji su zakonom opredeljeni kao poslovi od javnog interesa. Zbog toga je izostalo uredno održavanje kanalske mreže. I ne samo to, propustima tuženog nije obezbeđen i adekvatan rad crpne stanice Žabalj. Šta više, naredbom odgovornog radnika tuženog povećan je nivo u kanalskoj mreži iznad projektovanog tehničkog normativa rada crpne stanice Žabalj. Sa projektovanih 72,20mnm nivo je podignut na 72,93mnm. Zbog toga je nivo vodostaja u kanalskoj mreži povećan čak za 0,7 do 1,0m. To je učinjeno uprkos činjenici da je sistem projektovan tako da najniža kvota terena može biti svega 0,5m viša od propisanog maksimuma. Ovakav rad crpne stanice je uzrokovao pojavu vodoleži i prevlažavanja terena ispod kvote 73,50mnm, odnosno na zemljištu tužioca. Sve ove činjenice su potvrđene iskazom predsednika komisije veštaka Poljoprivrednog fakulteta i odgovornog radnika tuženog za rad crpnih stanica Žabalj Milana Bogića. Osim toga, predsednik komisije veštaka Poljoprivrednog fakulteta je konstatovao na ročištu od 01.02.2017. godine da je usled neodgovarajućih ulaganja sistem odvodnjavanja u AP Vojvodina neadekvatno održavan počev od 1991. godine. Iz istih razloga to nije činjeno i u periodu od 2003. do 2005. godine. Te činjenicu su potvrdili i bivši radnik VDP Srednji Banat BB, kao i svedok VV, koji je istakao da propisani normativi od strane tuženog nikada nisu u potpunosti ispoštovani u pogledu održavanja glavnog i lateralnog kanala.

Prema tome, navedene činjenice nedvosmisleno ukazuju da je propustima tuženog osujećeno efikasno održavanje i unapređenje postojećeg sistema za odvodnjavanje. Zbog njegovih propusta izostalo je adekvatno održavanje sistema kanalske mreže. To je imalo za posledicu stvaranje vodoleži na zemljištu tužioca koji su uništili zasejanu pšenicu na površini od 176 hektara i onemogućili dalju obradu već uzoranog i nađubrenog zemljišta tužioca u površini od 250 hektara. Stoga je saglasno odredbi člana 170. stav 1. ZOO tuženi odgovoran za štetu koja je tužiocu pričinjena.

Prvostepeni sud je ocenom izvedenih dokaza utvrdio da su učinjeni propusti tuženog doprineli nastanku štete sa 25%. Prvostepeni sud je pravilno utvrdio da su nastanku štete samo delimično doprinele i enormne atmosferske padavine. Taj sud je osnovano zaključio da se tuženi ne može eskulpirati od odgovornosti zbog činjenice da je nakon proglašenog vanrednog stanja odbrane od poplava preduzeo sve potrebne mere.

Stoga Vrhovni kasacioni sud nalazi da je izvršena procena od strane prvostepenog suda da su enormne padavine u spornom periodu samo uvećale već postojeću štetu za 50%. Srazmerno tom procentu izvršeno je i umanjenje ukupne visine štete. Zbog utvrđenog doprinosa tužioca u nastanku štete prvostepeni sud je pravilno utvrdio da se i po tom osnovu ukupni iznos naknade štete mora umanjiti za 25%. Veštačenjem je utvrđena ukupna stvarna šteta u iznosu od 15.242.738,00 dinara i 18.215.714,83 dinara izgubljene dobiti. Stoga je od ukupnog iznosa utvrđene štete tužiocu dosuđena naknada srazmerno utvrđenom doprinosu u nastanku štete od 25%. Takva odluka prvostepenog suda ima utemeljenje u pravilnoj primeni odredbe člana 170. stav1. i člana 192. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima.

Iz tih razloga, a na temelju odredbe člana 416. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu jedan izreke.

Odluka o troškovima spora je doneta na temelju odredbi člana 150, 153. stav 1, 154, 163. stav 1 – 4. i 165. stav 2. ZPP. Tužiocu su dosuđeni troškovi revizijskog postupka. Priznata mu je naknada za sastav revizije u visini od 60.000,00 dinara, kao i naknada za sudske takse na reviziju i revizijsku odluku u iznosu od 129.646,00 dinara. Dosuđeni iznosi su odmereni u visini propisanoj advokatskom i taksenom tarifom.

Predsednik veća – sudija

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić