Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, pobijajući je zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu odredbe člana 408. ZPP (''Službeni glasnik RS'' 72/11), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužioca nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti, a nisu učinjene ni bitne povrede odredaba parničnog postupka na koje tužilac neosnovano u reviziji ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, između parničnih stranaka dana 15.03.2006. godine zaključen je Generalni ugovor, a tuženog je zastupao u svojstvu v.d. direktora VV, kao prodavac. Ovim ugovorom konstatovano je da je tuženi nosilac prava korišćenja na zemljištu po osnovu pravnosnažnog rešenja o dodeli gradskog građevinskog zemljišta, te da je Sekretarijat za urbanizam i građevinske poslove izdao akt o urbanističkim uslovima za izgradnju objekta ''...'' ... ... na .... Tuženi se, kao prodavac, obavezao da izgradi i preda kupcu, ovde tužiocu, objekat ''...'' po sistemu i na način kako se dogovore, a kupac može birati podizvođače i sufinansijere, s tim da ukoliko u roku od šest meseci ne pristupi finansiranju realizacije projekta da se ugovor automatski raskida. Između parničnih stranaka 30.11.2006. godine zaključen je ugovor o zajedničkoj izgradnji na lokaciji ''...'' u delu ... ... na ..., te je tuženog u svojstvu v.d. direktora zastupao VV, kao investitor, a ovde tužilac, kao suinvestitor koji je preduzeo obavezu da po dobijanju odobrenja za izgradnju najkasnije u roku od osam dana na ime suinvestitorskog učešća plati 1.000.000 evra u dinarskoj protivvrednosti na dan uplate. Predmetnim ugovorom tuženi se obavezao da pokrene postupak za prenos prava korišćenja po osnovu Zakona o hipoteci na objektima izgradnje. Ugovor od 30.11.2006. godine predstavlja detaljnu razradu Generalnog ugovora od 15.03.2006. godine. Dopisom od 20.06.2007. godine tuženi je obavestio tužioca da je ugovor zaključen bez odobrenja i saznanja Upravnog odbora tuženog, da bi se izvršila hipotekarna prodaja na zakonit način bilo je neophodno da postoji nesporno dospelo potraživanje kupca, kao i da je ugovor potpisan od strane vršioca dužnosti poslednjeg dana mandata. Presudom Višeg trgovinskog suda Pž 8436/06 od 13.09.2007. godine, poništena je odluka Upravnog odbora o izboru vršioca dužnosti direktora tuženog VV, potpisnika ugovora za tuženog.

Veštačenjem, preko veštaka građevinske struke, a primenom Odluke o kriterijumima i merilima za utvrđivanje zakupnine i naknade za uređivanje građevinskog zemljišta, donete od strane Skupštine grada Beograda od 13.06.2003. godine, utvrđen je procenat tržišne vrednosti prava korišćenja na ovom građevinskom zemljištu na kome je planirana izgradnja objekta ''...'' ... .... Procenjena tržišna vrednost prava korišćenja u novembru 2006. godine iznosila je 2.834.032 evra. Iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka finansijske struke utvrđena je protivvrednost – dinarska protivvrednost na dan 15.11.2006. godine u iznosu od 224.030.229,60 dinara. Polazeći od vrednosti poslovne imovine tuženog od 467.750.000,00 dinara, procenat prava korišćenja u poslovnoj imovini tuženog iznosi 47,90%.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je odbijen tužbeni zahtev – osnovni tužbeni zahtev za utvrđenje da Generalni ugovor i Ugovor o zajedničkoj gradnji proizvode pravno dejstvo, kao i u delu kojim je odbijen eventualni zahtev da se utvrdi da je Ugovor o zajedničkoj izgradnji na lokaciji ''...'' raksinut zbog neizvršenja obaveza od strane tuženog i da se tuženi obaveže na isplatu naknade štete u vidu izmakle dobiti i stvarne štete u iznosu od 671.056.588,34 dinara sa pripadajućom kamatom.

Polazeći od odredbe člana 442. Zakona o privrednim društvima, prema kojoj se pod sticanjem i raspolaganjem imovinom velike vrednosti smatra raspolaganje sa najmanje 30% knjigovodstvene vrednosti imovine iskazane u poslednjem godišnjem bilansu stanja, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je zaključenje Ugovora o zajedničkoj izgradnji nedozvoljeno raspolaganje i prometovanje imovinom velike vrednosti, koje je izvršeno suprotno imperativnoj odredbi člana 137. stav 1. tačka 12. Zakona o privrednim društvima, jer je vršilac dužnosti direktora tuženog, bez odluke Skupštine i preporuke Upravnog odbora zaključio Generalni ugovor od 15.03.2006. godine i Ugovor od 30.11.2006. godine.

Pravilan je i zaključak nižestepenih sudova da je Ugovor o zajedničkoj izgradnji zaključen da bi faktički tužilac ostvario odobrenje za gradnju kao investitor kome to odobrenje nije izdato, a koji investitor konkretno finansira izgradnju. Pravilno nalaze nižestepeni sudovi da su zaključenim Ugovorom parnične stranke faktički izvršile ustupanje prava korišćenja na zemljištu. Iz svih navedenih razloga pravilna je odluka nižestepenih sudova da Ugovor o zajedničkoj izgradnji ne proizvodi pravno dejstvo, obzirom da je zaključen od strane direktora tuženog, bez prethodno pribavljene odluke Skupštine tuženog o raspolaganju imovinom velike vrednosti, što je suprotno čl. 137, 442. i 443. Zakona o privrednim društvima.

Revizijom se neosnovano ukazuje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka, koja je prema navodima revizije učinjena time što sud nije usaglasio nalaz i mišljenje sudskog veštaka sa nalazom i mišljenjem veštaka finansijske struke kog je angažovao tužilac. Ovo iz razloga što se razlika koja se odnosi na procenat prava korišćenja u poslovnoj imovini tuženog pojavljuje isključivo zbog toga što su veštaci primenili različite metodologije obračuna, a ne zbog toga što su veštaci primenili istu metodologiju obračuna a utvrdili različit procenat prava korišćenja u poslovnoj imovini tuženog.

Pravilno su nižestepeni sudovi odbili i zahtev tužioca za naknadu štete u vidu izmakle dobiti. Ovo iz razloga što su zaključili da je na tužiocu bio teret dokazivanja da je pretrpeo štetu u vidu izostalog očekivanog prihoda i visinu štete, da je šteta posledica neispunjenja ugovorne obaveze tuženog ili štetnih protivpravnih radnji tuženog te da između štete i radnji tuženog postoji uzročno-posledična veza, kao i da je takvu štetu tuženi mogao predvideti kao moguću posledicu povrede ugovornih obaveza. Kako tužilac nije dokazao postojanje uzročno posledične veze između radnji tuženog i umanjenja imovine u vidu izmakle dobiti tužioca, te nije priložio dokaze na okolnost visine štete po osnovu izmakle dobiti, to su nižestepeni sudovi pravilnom primenom odredbe člana 189. Zakona o obligacionim odnosima tužbeni zahtev za naknadu štete odbili.

Pravilno je drugostepeni sud našao da je pogrešno stanovište prvostepenog suda da je Generalni ugovor punovažan, ali da je isti raskinut, te da je po tom osnovu tužilac ostvario pravo na naknadu štete. Ovo iz razloga što je drugostepeni sud pravilno zaključio da su Ugovor o građenju i Generalni ugovor međusobno povezani ugovori, te da se punovažnost ovog ugovora od 15.03.2006. godine, ceni prema identičnim razlozima ništavosti kao i za Ugovor od 30.11.2006. godine. Ugovor od 30.11.2006. godine, kojim je detaljno razrađen ugovor od 15.03.2006. godine, za tuženog je potpisan od strane VV, poslednjeg dana mandata u svojstvu v.d. direktora. Odluka Upravnog odbora o izboru vršioca dužnosti poništena je presudom Višeg trgovinskog suda od 13.09.2007. godine, pa imajući u vidu javno dostupne podatke o zabeležbi spora, pri čemu tužilac u podnesku od 17.11.2008. godine nije osporio da je bio upoznat sa zabeležbom spora, drugostepeni sud je pravilno zaključio da je tužilac prilikom zaključenja predmetnih ugovora, postupao kao nesavesna strana. Kod činjenice da su javno bili dostupni podaci i o finansijskim izveštajima tuženog, te da je tuženi u konkretnom slučaju bio dužan da se ponaša u skladu sa standardom dobrog privrednika, što ovde nije slučaj, pravilan je zaključak drugostepenog suda da tužilac u smislu odredbe člana 108. Zakona o obligacionim odnosima nema pravo na naknadu štete. Razlozi ništavosti ugovora tužiocu su morali biti poznati, a tužilac je preuzeo poslovni rizik, te je pravilan zaključak drugostepenog suda da ne može od tuženog potraživati troškove kao naknadu stvarne štete po osnovu plaćanja urbanističke analize, niti iznos iz Ugovora o lizingu. Kako je predmetni Ugovor ništav, pravilan je i zaključak drugostepenog suda da raskid tog ugovora nije moguć, pa kako je tužilac bio nesavesna strana ne može ostvariti pravo na naknadu štete. Pri tome je drugostepeni sud pravilno cenio i činjenicu da tužilac nije priložio dokaze na okolnost da su troškovi po osnovu izdavanja mašina u vezi sa zaključenjem – realizacijom predmetnog Ugovora, te da iz svoje nesavesnosti ne može izvlačiti korist.

Kod činjenice da su troškovi tužioca vezani za realizaciju ništavog ugovora, te da po osnovu tih troškova nije uvećana imovina tuženog, pravilan je i zaključak drugostepenog suda da tužilac nije ostvario ni pravo iz člana 104. Zakona o obligacionim odnosima.

Iz navedenih razloga, neosnovani su navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava, odnosno da bi se u konkretnom slučaju moglo raditi o rušljivim, a ne apsolutno ništavim ugovorima.

Sa izloženog, a na osnovu člana 414. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić