O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog apelacionog suda 5Pž 6193/20 od 02.02.2022. godine, odbijena je žalba tužene kao neosnovana i potvrđena presuda Privrednog suda u Beogradu 24P 3299/2020 od 20.10.2020. godine, kojom je usvojen tužbeni zahtev tužioca i utvrđeno da je ništava odredba člana 5. Ugovora o kreditu, kreditna partija broj ... od 11.03.2010. godine, zaključenog između tužioca i tužene, a koja glasi: „Korisnik kredita je obavezan da pre puštanja sredstava u tečaj plati proviziju predviđenu ugovorom o subvencionisanju kamatnih stopa iz člana 1. stav 1. ovog ugovora u visini od 0,5 % od iznosa odobrenog kredita (troškovi organizovanja i realizacije kredita, troškovi obrade kreditnog zahteva), uvećano za eventualne poreze po pozitivnim propisima, što iznosi 25.000,00 dinara“, obavezana je tužena da tužiocu plati iznos od 25.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 12.03.2010. godine pa do isplate, i obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 24.300,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od izvršnosti presude do isplate.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je izjavila blagovremenu reviziju pozivajući se na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku radi ujednačavanja sudske prakse, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao posebnu reviziju tužene i utvrdio da ispunjava uslove propisane odredbom člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br.74/11...18/20) za odlučivanje o istoj, zbog potrebe za ujednačavanjem sudske prakse u odlučivanju o zahtevu tužioca za utvrđenje ništavosti odredbe ugovora i vraćanje novčanog iznosa koji je plaćen na ime troškova obrade kreditnog zahteva kod tzv. subvencionisanih kredita.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku i odlučio da je revizija tužene osnovana.

Pobijana presuda je doneta bez bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju na kome su zasnovane nižestepene odluke, dana 11.03.2010. godine, tužilac i tužena su zaključili Ugovor o kreditu, kreditna partija broj ..., kojim je banka tužiocu odobrila kredit u iznosu od 5.000.000,00 dinara, te je članom 5. propisano da je korisnik kredita obavezan da pre puštanja sredstava u tečaj plati proviziju predviđenu ugovorom o subvencionisanju kamatnih stopa iz člana 1. stav 1. ovog ugovora u visini od 0,5 % od iznosa odobrenog kredita (troškovi organizovanja i realizacije kredita, troškovi obrade kreditnog zahteva), uvećano za eventualne poreze po pozitivnim propisima, što iznosi 25.000,00 dinara.

Na temelju ovakvog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da tužena nije dokazala da je pri zaključenju ugovora o kreditu tužiocu predala plan otplate kredita, pregled bitnih elemenata ili neki drugi dokument sa potrebnim podacima o kreditu za pravilno obaveštavanje tužioca o spornoj obavezi plaćanja troškova obrade kreditnog zahteva, usled čega je ocenio da je pobijana odredba ugovora o kreditu ništava i obavezao tuženu da tužiocu isplati naplaćeni iznos sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom od dana sticanja.

Drugostepeni sud prihvata navode prvostepenog suda nalazeći da tužena nije dostavila tužiocu ponudu sačinjenu na propisnom obrascu, te da nije postupala u skladu sa tačkom 13. Odluke o načinu i postupku sprovođenja opštih uslova poslovanja koje banka primenjuje u odnosu sa klijentima fizičkim licima („Službeni glasnik RS“, br. 74/09) usled čega u konkretnom slučaju nema dokaza da je tužilac na jasan i nedvosmislen način prilikom zaključenja ugovora o kreditu upoznat sa obavezom plaćanja troškova obrade kredita.

Vrhovni kasacioni sud ne prihvata izneto stanovište nižestepenih sudova, jer nalazi da je isto zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Pravno stanovište nižestepenih sudova da je predmetna odredba ugovora ništava jer tužena nije dokazala da je tužilac ponudom bio upoznat sa obavezom plaćanja naknade za obradu kreditnog zahteva, ne može se prihvatiti u konkretnom slučaju. Ovo iz razloga što je obaveza plaćanja troškova obrade kredita propisana spornom ugovornom odredbom ustanovljena u skladu sa odredbom člana 8. stav 6. Uredbe o uslovima za subvencionisanje kamatnih stopa za kredite za održavanje likvidnosti i finansiranje trajnih obrtnih sredstava i za izvozne poslove u 2010. godini („Službeni glasnik RS“, br. 2/2010, 5/2010). Tom odredbom je propisano da jednokratna naknada za obradu kredita koju banka zaračunava za kredite, ne može biti viša od 0,5% od iznosa kredita. Osim toga, navedenom uredbom se propisuju i drugi uslovi koji se odnose na mogućnost dobijanja kredita za održavanje likvidnosti i finansiranje trajnih obrtnih sredstava, te se određuju iznosi namenjeni za kreditiranje preduzetnika, malog, srednjeg i velikog preduzeća, način plasiranja i vraćanja tih sredstava, kao i uslovi za subvencionisane kamate. Na taj način su učinjeni poznatim uslovi za dobijanje predmetnih kreditnih sredstava, kojim su klijenti banke obavešteni o uslovima za zaključenje ugovora sa bankom. U skladu sa tako propisanim uslovima zaključen je između parničnih stranaka predmetni ugovor o kreditu u kome je odredbom člana 5. ugovora propisana i obaveza plaćanja naknade za obradu kreditnog zahteva u visini od 0,5% ukupnog iznosa odobrenog kredita.

Iz tih razloga pravno je neutemeljen zaključak nižestepenih sudova da tužena nije tužiocu na jasan i nedvosmislen način predočila sve elemente njegovih kreditnih obaveza. Zato je pobijanom odlukom pogrešno primenjena odredba člana 103. stav 1. i člana 104. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

To su razlozi zbog kojih je na temelju odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku Vrhovni kasacioni sud odlučio kao u stavu drugom izreke presude.

Tužena je uspela u postupku po reviziji pa joj na osnovu članova 165. stav 2., 153. stav 1. i 154. ZPP pripadaju traženi troškovi u ukupnom iznosu od 82.800,00 dinara, dosuđeni u stavu trećem izreke, i to: za zastupanje od strane advokata na jednom održanom ročištu u iznosu od 9.000,00 dinara (7.500,00 dinara uvećano za 20% na ime PDV-a), za sastav žalbe u iznosu od 14.400,00 dinara (12.000,00 dinara uvećano za 20% na ime PDV-a), za sastav revizije u iznosu od 21.600,00 dinara (18.000,00 dinara uvećano za 20% na ime PDV-a), kao i na ime takse na žalbu i odluku po žalbi u iznosu od po 5.400,00 dinara, takse na reviziju u iznosu od 10.800,00 dinara i takse na revizijsku odluku u iznosu od 16.200,00 dinara, sve prema važećoj advokatskoj tarifi i Zakonu o sudskim taksama, imajući u vidu vrednost predmeta spora i opredeljen zahtev revidenta.

Predsednik veća - sudija

Tatjana Matković Stefanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić