Dopunskim rešenjem od 12.11.2019. godine obavezani su tuženi da tužiocu solidarno na ime parničnih troškova isplate iznos od 63.800,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršenja presude pa do isplate.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž.br. 704/20 od 15.09.2021. godine u stavu 1. izreke odbijena je kao neosnovana žalba drugotužene i potvrđena presuda Privrednog suda u Kraljevu P.br. 426/19 od 12.11.2019. godine u stavu I izreke. Stavom 2. izreke, preinačena je presuda Privrednog suda u Kraljevu P.br. 426/19 od 12.11.2019. godine u stavu 2. izreke, tako što je obavezan drugotuženi da solidarno sa prvotuženim isplati parnične troškove u iznosu od 350.350,00 dinara, a stavom 3. izreke, obavezan je drugotuženi da tužiocu plati troškove drugostepenog postupka u iznosu od 12.000,00 sve u roku od 8 dana od dana prijema presude.

Protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž.br. 704/20 od 15.09.2021. godine drugotužena banka je preko punomoćnika iz reda advokata blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je odgovorio na reviziju drugotužene i predložio da se ista odbije kao neosnovana. Trošak revizijskog postupka je tražio.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u skladu sa odredbom člana 408 Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ br. 72/11... sa izmenama) i utvrdio da revizija drugotužene nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda povreda odredbe parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Druge bitne povrede postupka se ne ističu.

Predmet tužbenog zahteva je delimično utvrđivanje ništavosti založne izjave prvotuženog, koja je overena pred Opštinskim sudom u Kruševcu pod Ov. broj .../... od 30.01.2009. godine, na osnovu koje je izvršen upis založnog prava-izvršne vansudske hipoteke prvog reda u korist drugotuženog, radi obezbeđenja novčanog potraživanja po ugovoru o poslovnom revolving okvirnom kreditu broj ...-.../... od 26.01.2009. godine, na iznos od 16.000.000,00 dinara, u odnosu na stanove u vlasništvu tužioca i to stanu broj ..., površine 51,59m², potkrovlje i stanu broj ..., površine 51,70m², potkrovlje, koje se nalaze u stambeno-poslovnoj zgradi u ..., ulica ... broj ..., koja je izgrađena na kat. parceli broj ...-... KO ... .

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u svojstvu kupca sa pravnim prethodnikom prvotuženog, u svojstvu prodavca zaključio ugovor o kupovini stana, koji je overen od strane Opštinskog suda u Kruševcu dana 10.09.2008. godine, pod Ov. br. ..., čiji je predmet prenos prava svojine na dva stana i to: stan broj ... površine 51,59m² i stana broj ..., površine 51,70m², oba na nivou potkrovlja, koji su izgrađeni na kat. parceli broj .../... KO ... . Na osnovu navedenog ugovora, tužilac je isplatio kupoprodajnu cenu u iznosu od 80.000,00 eura.

Dana 26.12.2011. godine nad prvotuženim je otvoren postupak stečaja. Tužilac je u stečajnom postupku podneo zahtev za izlučenje iz stečajne mase i to upravo imovine koju je stekao po osnovu navedenog ugovora, te je u tom postupku, preko stručnog lica- veštaka građevinske struke, izvršena na licu mesta identifikacija stanova u objektu i utvrđeno je da navedeni stanovi nose oznaku broj ... i ... . Prema stanju u spisima predmeta, stečajni upravnik kao zastupnik prvotuženog, prihvatio je zahtev tužioca za izlučenje stanova broj ... i ... (obaveštenje br. 17 od 05.02.2014 godine.) Dalje je utvrđeno da su drugotuženi i prvotuženi zaključili ugovor o poslovnom revolving okvirnom kreditu plus, dana 26.01.2009. godine. Rešenjem Opštinskog suda u Kruševcu R broj 165/09 od 28.01.2009. godine i rešenjem o ispravci istog od 30.01.2009. godine, određena je i sprovedena uknjižba založnog prava-izvršne vansudske hipoteke prvog reda na nepokretnosti u vlasništvu založnog dužnika, ovde prvotuženog, i na stanovima, koji su u tom momentu bili prodati po navedenom kupoprodajnom ugovoru tužiocu, radi obezbeđenja potraživanja drugotuženog iz ugovora o poslovnom revolving okvirnom kreditu.

Tužilac smatra da prvotuženi nije bio vlasnik predmetnih stanova u momentu davanja založne izjave, tako da je izjava data suprotno zakonu, zbog čega je podneo ovu tužbu sa zahtevom da se utvrdi njena ništavost.

Nižestepeni sudovi su zaključili da je osnovan tužbeni zahtev tužioca. To sa razloga što je založna izjava data nakon prodaje nepokretnosti koje su sada predmet zaloge i kao takva je ništava, bez obzira što je zalogodavac u momentu njenog sačinjavanja u javnim knjigama bio upisan kao vlasnik nepokretnosti. Utvrđeno je da u momentu kada je založna izjava data, pravni prethodnik prvotuženog nije imao pravo svojine na predmetnoj nepokretnosti, jer je Ugovorom koji je zaključio sa tužiocem 10.09.2008. godine, raspolagao tim svojim pravom, i na osnovu izvršene kupoprodaje nepokretnosti (predmetnih stanova) takvo pravo konačno izgubio. Činjenica da gubitak prava nije bio praćen evidentiranjem nastalog prava sticaoca, ne čini ovakvo raspolaganje pravnog prethodnika prvotuženog dozvoljenim, ni punovažnim. Stoga je primenom odredbi člana 14. i 15. Zakona o hipoteci i odrebe člana 103. Zakona o oabligacionim odnosima, usvojen zahtev tužioca i utvrđena delimična ništavost predmetne založne izjave u odnosu na stanove tužioca.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pobijana odluka doneta pravilnom primenom materijalnog prava. Razloge koji su navedeni u pobijanoj odluci prihvata i revizijski sud. Revizija drugotužene nije osnovana.

Prema odredbi člana 14. Zakona o hipoteci („Sl. glasnik RS“ 115/2005) koji je važio u vreme overe založne izjave i upisa založnog prava, propisano je da jednostrana hipoteka nastaje na osnovu založne izjave. Založna izjava je isprava sačinjena od strane vlasnika, kojom se on jednostrano obavezuje da ukoliko dug ne bude isplaćen o dospelosti, da poverilac naplati svoje obezbeđeno potraživanje iz vrednosti te nepokretnosti, na način propisan zakonom.

Prema navedenoj odredbi zakona, založna izjava na osnovu koje se na nepokretnosti ustanovljava hipoteka, mora biti data od strane vlasnika, odnosno lica koje ima sve atribute prava svojine koji su neophodni da bi to lice moglo da neopozivo ovlasti poverioca da, ako dug ne bude plaćen o dospelosti, naplati potraživanje iz cene dobijene prodajom, odnosno da u korist svog poverioca ustanovi izvršnu vansudsku hipoteku iz člana 15. Zakona o hipoteci.

Tačni su navodi revidenta, da je upis u javnim knjigama, uslov sticanja prava svojine i s obzirom na načelo pouzdanja u javne knjige, postoji pretpostavka savesnosti trećih lica koja se prilikom sticanja stvarnih prava na nepokretnostima pouzdaju u podatke koji su u javnim knjigama evidentirani.

Međutim, kada se utvrdi kao u konkretnom sporu, da je davalac založne izjave- prvotuženi, u vreme kada je overio založnu izjavu na osnovu koje je upisana hipoteka na nepokretnostima, pre toga prodao nepokretnosti i tako izgubio pravo svojine na njima, tada je davanje založne izjave u cilju da se izvrši upis založnog prava- hipoteke na nepokretnostima koje više nisu u svojini davaoca izjave (prvotuženog), raspolaganje imovinom suprotno prinudnim propisima, a kao takvo ništavo, saglasno odredbi člana 103. Zakona o obligacionim odnosima.

Odredbom člana 12. Zakona o obligacionim odnosima je propisano da u zasnivanju obligacionih odnosa i ostvarivanju prava i obaveza iz tih odnosa, stranke su dužne da se pridržavaju načela savesnosti i poštenja. Načelo savesnosti i poštenja je deo javnog poretka i dobrih običaja i vrsta standarda kojim se dopunjuje pozitivno pravo, tako da ne može biti zanemareno pri oceni punovažnosti pravnih poslova. Dati založnu izjavu na osnovu koje je upisana hipoteka na imovini koja je pre toga prodata (tuđa imovina) niti je zakonito ni pošteno.

Na osnovu svega izloženog, založna izjava prvotuženog, koja je overena pred Opštinskim sudom u Kruševcu pod Ov. broj .../... od 30.01.2009. godine, data radi upisa založnog prava-izvršne vansudske hipoteke prvog reda u korist drugotuženog, radi obezbeđenja novčanog potraživanja po ugovoru o poslovnom revolving okvirnom kreditu broj ...-.../... od 26.01.2009. godine, delimično ništava i ista ne proizvodi pravno dejstvo u odnosu na imovinu tužioca, kako su to zaključili nižestepeni sudovi.

S obzirom da ne postoje razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, kao ni razlozi na koje pazi po službenoj dužnosti, Vrhovni kasacioni sud, na osnovu procesnog ovlašćenja iz člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odbio je reviziju drugotužene i odlučio kao u stavu 1 izreke presude.

Tužiocu nisu dosuđeni troškovi za odgovor na reviziju, jer odgovor nije ni bio nužan u ovoj parnici i nije nužni trošak koji bi se dosudio na teret drugotuženog. Stoga je na osnovu člana 165. Zakona o parničnom postupku odlučeno kao u stavu 2 izreke presude.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić