Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Prev 791/2022
29.06.2022. godina
Beograd
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Tatjane Matković Stefanović, predsednika veća, Tatjane Miljuš, Jasmine Stamenković, Dragane Marinković i Ivane Rađenović, članova veća, po tužbi tužioca DIFFER GROUP DOO Čačak, čiji je punomoćnik Miloš Korićanin, advokat u ..., protiv tužene HALKBANK AD Beograd, čiji je punomoćnik Jelena Mustecić, advokat u ..., radi utvrđenja ništavosti i isplate stečenog bez osnova, vrednost predmeta spora 41.250,00 dinara, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda 11Pž 5410/21 od 27.01.2022. godine, u sednici veća održanoj dana 29. juna 2022. godine, doneo je
R E Š E NJ E
NE DOZVOLJAVA SE odlučivanje o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda 11Pž 5410/21 od 27.01.2022. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.
ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tužene, izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda 11Pž 5410/21 od 27.01.2022. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Privrednog suda u Čačku 2P 245/2020 od 19.04.2021. godine, u stavu prvom izreke usvojen je tužbeni zahtev tužioca, pa je utvrđeno da je odredba ugovora o kreditu broj ... zaključenog dana 22.05.2009. godine između tužioca i tužene, i to: odredba čl.3. st. 2. ugovora koji glasi: „naknada za obradu i realizaciju zahteva za odobravanje kredita i kontrolu korišćenja iznosi 1,50% jednokratno od iznosa odobrenog kredita, prema Tarifi naknada za usluge po poslovima sa pravnim licima. Obračun naknade vrši se danom prvog korišćenja kredita i dospeva za plaćanje odmah“, ništava tako da ne proizvodi dejstvo od dana zaključenja ugovora; u stavu drugom izreke obavezana je tužena da tužiocu isplati iznos od 11.250,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 23.05.2009. godine pa do isplate; u stavu trećem izreke usvojen je tužbeni zahtev tužioca, pa je utvrđeno da je odredba ugovora o kreditu broj ..., zaključenog dana 14.08.2009. godine između tužioca i tužene, i to: odredba čl.3. st. 2. ugovora koji glasi: „naknada za obradu i realizaciju zahteva za odobravanje kredita i kontrolu korišćenja iznosi 1,50% jednokratno od iznosa odobrenog kredita, prema Tarifi naknada za usluge po poslovima sa pravnim licima. Obračun naknade vrši se danom prvog korišćenja kredita i dospeva za plaćanje odmah“, ništava tako da ne proizvodi dejstvo od dana zaključenja ugovora; u stavu četvrtom izreke obavezana je tužena da tužiocu isplati iznos od 15.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 15.08.2009. godine do isplate: u stavu petom izreke usvojen je tužbeni zahtev tužioca, pa je utvrđeno da je odredba ugovora o kreditu broj ... zaključenog dana 12.02.2010. godine između tužioca i tužene, i to: odredba čl.3. st. 2. ugovora koji glasi: „naknada za obradu i realizaciju zahteva za odobravanje kredita i kontrolu korišćenja iznosi 1,50% jednokratno od iznosa odobrenog kredita, prema Tarifi naknada za usluge po poslovima sa pravnim licima. Obračun naknade vrši se danom prvog korišćenja kredita i dospeva za plaćanje odmah“, ništava tako da ne proizvodi dejstvo od dana zaključenja ugovora; u stavu šestom izreke obavezana je tužena da tužiocu isplati iznos od 15.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 13.02.2010. godine pa do isplate; u stavu sedmom izreke obavezana je tužena da tužiocu na ime troškova postupka plati iznos od 61.050,00 dinara.
Presudom Privrednog apelacionog suda 11Pž 5410/21 od 27.01.2022. godine, odbijene su žalba tužioca i tužene kao neosnovane i potvrđena navedena prvostepena presuda, te su odbijeni zahtevi tužioca i tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.
Protiv drugostepene presude tužena izjavljuje reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.
Ocenjujući ispunjenost uslova za dozvoljenost revizije tužene, izjavljene na osnovu člana 404. ZPP (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11...18/20), Vrhovni kasacioni sud je našao da u ovoj vrsti spora ne postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse. Prema razlozima iznetim u obrazloženju, pobijanom presudom nije odstupljeno od sudske prakse. Izraženo stanovište drugostepenog suda o razlozima ništavosti odredbe ugovora o kreditu u skladu je sa pravnim stavom usvojenim na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda, održanoj 22.05.2018. godine i njegovom dopunom usvojenom na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda, održanoj 16.09.2021. godine. Navedenim pravnim stavom izrečeno je da banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga, pa odredba ugovora o kreditu kojom se korisnik kredita obavezuje da banci plati troškove ili naknadu za obradu kreditnog zahteva nije ništava pod uslovom da je ugovoru prethodila ponuda banke sa sadržanim jasnim i nedvosmislenim podacima o troškovima kredita. Troškovi, ili naknade, koje banka obračunava prilikom odobravanja kredita ili koji su poznati na dan obračuna i koje banka obračunava klijentu u toku realizacije kredita mogu biti posebno iskazani u ugovoru o kreditu kao obaveza korisnika kredita, bilo u procentualnom iznosu ili u apsolutnoj vrednosti, ali uslov je da zaključenju ugovora prethodi ponuda banke u kojoj je određena obaveza plaćanja tako jasno i nedvosmisleno da korisnik kredita nijednog trenutka ne bude doveden u zabludu o kojim troškovima, ili naknadama je reč. U situaciji u kojoj nema dokaza da je tužena postupila na opisani način i da je tužiocu kao korisniku kredita dostavila ponudu sa propisanom sadržinom, to predstavlja njenu nesavesnost koja vodi ništavosti imovinskog prava ugovorenog takvim postupanjem u sopstvenu korist, zbog čega nema povrede pravnog stava Vrhovnog kasacionog suda. Takođe, u konkretnom slučaju, prema razlozima revizije nema potrebe za razmatranjem pravnog pitanja od opšteg intresa ili pravnog pitanja u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potrebe za novim tumačenjem prava.
Bez uticaja na dozvoljenost revizije je pozivanje tužene na dopunjen pravni stav usvojen na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 16.09.2021. godine, iz razloga što je ništavost sporne ugovorne odredbe suštinski utvrđena iz razloga nedostatka adekvatne ponude za zaključenje ugovora, a ne zbog nedostatka objašnjenja strukture i mehanizma na osnovu kojih je formirana naknada za realizaciju ugovorenog kredita.
Zbog toga je, na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku odlučeno da se ne dozvoli odlučivanje o izjavljenoj reviziji kao posebnoj, odnosno izuzetno dozvoljenoj.
Vrhovni kasacioni sud je ispitao dozvoljenost izjavljene revizije primenom odredbe člana 410. Zakona o parničnom postupku i našao da revizija tužene nije dozvoljena.
Tužba radi utvrđenja i isplate stečenog bez osnova podneta je dana 22.12.2020. godine, a vrednost predmeta spora je iznos od 41.250,00 dinara.
Odredbom člana 487. stav 1. i 3. Zakona o parničnom postupku, propisano je da su u postupku u privrednim sporovima, sporovi male vrednosti su sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost od 30.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe i da se sporovima male vrednosti smatraju i sporovi u kojima predmet tužbenog zahteva nije novčani iznos, a vrednost predmeta spora koju je tužilac naveo u tužbi ne prelazi navedeni iznos.
Odredbom člana 479. stav 6. navedenog zakona, propisano je da u sporovima male vrednosti protiv odluke drugostepenog suda nije dozvoljena revizija.
Kako se u konkretnom slučaju radi o privrednom sporu male vrednosti u kojem je vrednost predmeta spora očigledno ispod navedenog zakonskog limita, revizija tužene nije dozvoljena, u smislu člana 479. stav 6. ZPP.
Iz navedenih razloga, na osnovu člana 413. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u stavu drugom izreke rešenja.
Predsednik veća – sudija
Tatjana Matković Stefanović,s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić