Protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž.br.4977/20 od 24.11.2021. godine, tužilac preko punomoćnika iz reda advokata je blagovremeno izjavio reviziju, iz svih zakonom dozvoljenih razloga.

Odgovor na reviziju nije podnet.

Vrhovni kasacioni sud je najpre utvrdio da je revizija u ovoj pravnoj stvari dozvoljena na osnovu odredbe člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ br. 72/11 sa izmenama...) zatim, ispitao pobijanu presudu u skladu sa odredbom člana 408. ovog zakona i zaključio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti. U reviziji se ne navodi koje su to druge bitne povrede postupka učinjene.

U ovom sporu tužilac traži od tuženog da mu isplati iznos od 5.967.974,00 dinara na ime kupoprodajne cene za stan.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom u postupku, pravni prethodnik tužioca kao prodavac i tuženi AA, kao kupac, zaključili su Ugovor o kupoprodaji nepokretnosti OPU:..-2018 od 23.10.2018. godine. Predmet Ugovora je kupoprodaja jednoiposobnog stana u tavanskom prostoru br. .. u ..., ulica ... br. .. L, ulaz broj .. L, površine 41,00 m², u zgradi broj .., na kp.br. .. KO ..., list nepokretnosti .. KO ... . Pravni prethodnik tužioca, prodavac stana, je pravo svojine na istom stekao na osnovu Ugovora o kupoprodaji nepokretnosti OPU: ..-2018 od 17.10.2018. godine Javnog beležnika Zorice Stojanović iz ... . U članu 2. Ugovora je konstatovano da prodavac prodaje kupcu predmetnu nepokretnost po ceni od 5.967.974,00 dinara, a koju je kupac isplatio prodavcu. Uvidom u solemnizacionu klauzulu – klauzulu o potvrđivanju isprave prvostepeni sud je utvrdio da su stranke shodno odredbama Zakona o sprečavanju pranja novca i finansiranju terorizma upozorene da lice koje prodaje robu ili vrši uslugu u Republici Srbiji ne sme da primi gotov novac za njihovo plaćanje u iznosu od 10.000 Eura ili više u dinarskoj protivvrednosti, i da je neophodno da se transakcija izvrši na taj način da se novac, u konkretnom slučaju kupoprodajna cena, uplati na odgovarajući račun kod banke ili druge finansijske institucije. Iz Potvrde od 23.10.2018. godine, koju je tuženi dostavio kao dokaz o isplati kupoprodajne cene, prvostepeni sud je utvrdio da tuženi AA, nije uplatio određeni novčani iznos na račun ili na blagajni pravnog prethodnika tužioca, na ime kupoprodajne cene za tačno određeni stan iz predmetnog Ugovora, već da iz Potvrde proizlazi da je novac predao BB, koji u vreme zaključenja Ugovora i sačinjavanja Potvrde nije bio zakonski zastupnik tužioca i kao takav registrovan u APR-u, već osnivač. Nad tužiocem je Rešenjem Privrednog suda u Požarevcu St 16/2018 od 05.11.2018. godine otvoren postupak stečaja.

Prvostepeni sud je u dokaznom postupku izveo dokaz saslušanjem zakonskog zastupnika tužioca, stečajnog upravnika VV iz čijeg iskaza je utvrdio da ne postoji dokaz o tome da je tuženi AA isplatio kupoprodajnu cenu na blagajni stečajnog dužnika. Izveden je dokaz i saslušanjem tuženog AA i BB iz čijih iskaza je prvostepeni sud utvrdio da je kupoprodajna cena za stan isplaćena na ruke od strane tuženog AA svedoku BB, koji je taj novac uplatio na račun poslovne banke sa kojom je imao zaključen ugovor o kreditu.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja i ocenom izvedenih dokaza, prvostepeni sud je zaključio da tužilac osnovano potražuje od tuženog iznos na ime kupoprodajne cene za stan po Ugovoru o kupoprodaji nepokretnosti OPU: ..-2018 od 23.10.2018. godine. Obrazlažući svoju odluku prvostepeni sud je stao na stanovište da tuženi nije dokazao činjenicu plaćanja kupoprodajne cene, jer u poslovnoj dokumentaciji tužioca nije pronađen nijedan dokaz da je tuženi isplatio kupoprodajnu cenu na račun ili na blagajni pravnog prethodnika tužioca. Prvostepeni sud je zaključio da Potvrda od 23.10.2018. godine dokazuje postojanje odnosa tuženog sa osnivačem tužioca, a ne potvrdu na ime isplate kupoprodajne cene prodavcu, i da se istom ne preciziraju svi podaci o stanu u ... koji se u njoj navodi, jer nije naveden broj stana, nije jasno da li se radi o stanu koji je predmet prodaje između parničnih stranaka, i nije navedena visina kupoprodajne cene, kao i da stečajni upravnik u dokumentaciji tužioca, stečajnog dužnika, nije pronašao nijedan dokaz o plaćanju kupoprodajne cene. Prvostepeni sud je cenio i navode tuženog da je zapravo tuženi davao određene pozajmice pravnom prethodniku tužioca i da mu je po tom osnovu tužilac ponudio predmetni stan u ..., ali je iste ocenio kao paušalne jer ne predstavljaju dokaz da je tuženi izmirio svoju obavezu iz zaključenog Ugovora o kupoprodaji od 23.10.2018. godine. Na temelju utvrđenih činjenica prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev.

Drugostepeni sud ovako stanovište prvostepenog suda ne prihvata, jer smatra da je na utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo.

Drugostepeni sud zaključuje da je predmetni Ugovor o kupoprodaji nepokretnosti overen kod javnog beležnika i snabdeven je solemnizacionom klauzulom. Prema članu 2. Zakona o javnom beležništvu javno beležništvo je služba od javnog poverenja. Članom 93.stav 1. Zakona o javnom beležništvu propisano je da javni beležnik potvrđuje (solemnizuje) privatnu ispravu kada je to zakonom određeno. Stavom 2. tačka 1. je propisano da se u obliku javnobeležnički potvrđene (solemnizovane) isprave zaključuje naročito ugovor o prometu nepokretnosti. Članom 93a istog zakona propisano je da se potvrđivanje isprave vrši stavljanjem klauzule o potvrđivanju (solemnizaciona klauzula) koja je uslov za punovažnost pravnog posla.

Predmetni Ugovor o kupoprodaji od 23.10.2018. godine, koji je snabdeven solemnizacionom klauzulom, prema napred citiranim odredbama Zakona o javnom beležništvu, predstavlja punovažan pravni posao. Imajući u vidu da je javno beležništvo služba od javnog poverenja, te kako je članom 2. predmetnog Ugovora regulisano da je ukupna kupoprodajna cena za stan isplaćena, to tužiočev zahtev kojim se zahteva ponovna isplata kupoprodajne cene, ne može uživati pravnu zaštitu, iz napred navedenih razloga, zbog čega je prvostepena odluka preinačena i odbijen zahtev tužioca.

Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda, zaključak drugostepenog suda nije pravilan.

Drugostepeni sud je pobijanu odluku zasnovao samo na osnovu sadržine Ugovora o kupoprodaji od 23.10.2018. godine a da pri tom nije imao u vidu odredbu člana 238. Zakona o parničnom postupku.

Bez obzira što je predmetni ugovor o prometu nepokretnosti potvrđen (solemnizovan) od strane javnog beležnika u skladu sa prethodno navedenim odredbama Zakona o javnom beležništvu, dozvoljeno je na osnovu odredbe člana 238. stav 3. Zakona o parničnom postupku, da se u parničnom postupku dokazuje da su u predmetnom ugovoru, čak i kad ima svojstvo javne isprave, neistinito utvrđene činjenice ili da je javna isprava nepropisano sastavljena.

Osnovano se u reviziji tužioca ističe da isplata kupoprodajne cene koja je izvršena na ruke osnivaču tužioca koji je fizičko lice a koji primljena sredstva ne prenese na tekući račun tužioca kao prodavca, ne može se smatrati izvršenjem ugovorene obaveze. To sa razloga što osnivač tužioca koji je na ruke primio novac na ime kupoprodajne cene, nije u konkretnom slučaju bio ni zakonski zastupnik ni punomoćnik tužioca kao prodavca, već treće lice koje se ne može smatrati ovlašćenim licem prema kome se može izvršiti ispunjenje ugovorne obaveze u smislu odredbe člana 305. Zakona o obligacionim odnosima. Osnivač tužioca koji je primio novac na ruke, nije imao olašćenje tužioca kao prodavca ni da raspolaže novčanim sredstvima tako što će u ime i za račun tužioca izmirivati obaveze tužioca prema trećim licima.

Pored navedenog, u potvrdi od 23.10.2018. godine, koja je priložena u spisima kao dokaz o isplaćenoj kupoprodajnoj ceni, nisu ni navedeni bitni elementi predmetnog ugovora o kupoprodaji stana; nije naveden iznos koji je isplaćen kao kupoprodajna cena, niti je identifikovan predmet ugovora, već se samo konstatuje da je novac u gotovom isplaćen za stan a bez tačnog navođenja koji iznos i o kom stanu se radi, (koji je broj stana) u zgradi broj .. u ul. ... u ... . Potvrda sa ovakom sadržinom, ne može biti dokaz o izvršenom plaćanju kupoprodajne cene, kako je to pravilno zaključio prvostepeni sud, pa bez obzira što je navedeno u ugovoru da je kupac isplatio cenu prodavcu.

U postupku je (kao što je prethodno navedeno), utvrđeno da isplata kupoprodajne cene nikada nije izvršena na tekući račun prodavca - u sporu tužioca. Dinari primljeni u gotovom, po bilo kom osnovu, moraju se uplatiti na tekući račun a ova obaveza je propisana Zakonom o obavljanju plaćanja pravnih lica preduzetnika i fizičkih lica koja ne obavljaju delatnost, a posebno Zakonom o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma.

Sve su to razlozi na osnovu kojih je Vrhovni kasacioni sud zaključio da kupoprodajna cena po predmetnom ugovoru nije isplaćena tužiocu kao prodavcu te je stoga osnovan zahtev tužioca kojim traži od tuženog da mu isplati na ime kupoprodajne cene iznos od 5.967.974,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 23.10.2018. godine, kao dana zaključenja ugovora i dospeća obaveze do isplate, kako je to zaključio i presudio prvostepeni sud, primenjujući odredbe člana 17. stav 1. člana 262. stav 1. i 277. Zakona o obligacionim odnosima.

Na osnovu svega izloženog Vrhovni kasacioni sud je u skladu sa procesnim ovlašćenjima iz člana člana 416 .Zakona o parničnom postupku, odlučio kao u stavu 1. izreke presude.

Tužiocu nisu dosuđeni troškovi revizijskog postupka sa razloga što nije u zahtevu u skladu sa odredbom člana 163. stav 2. Zakona o parničnom postupku opredelio troškove po vrsti i visini. Zbog toga je odlučeno kao u stavu 2 izreke presude.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić