Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 3983/21 od 22.12.2022. godine, odbijena je kao neosnovana žalba prvotuženog i potvrđena je prvostepena presuda u stavu I izreke.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, blagovremenu i dozvoljenu reviziju izjavljuje tuženi „OTP banka Srbija“ AD Novi Sad, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23-dr. zakon), Vrhovni sud je odlučio da revizija nije osnovana.

U donošenju pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pravni prethodnik prvotuženog „National Bank of Greece“ AD Beograd i „Bojana“ DOO iz Beograda su zaključili Ugovor o kreditu br. 200-207/07 od 02.11.2007. godine sa Aneksom od 27.12.2007. godine, Ugovor o kreditu br. 200-208/07 od 02.11.2007. godine sa Aneksom od 27.12.2007. godine i Ugovor o kreditu br. 200-209/07 od 02.11.2007. godine. Ugovorom o kreditu br. 200-207/07 od 02.11.2007. korisniku kredita, ovde drugotuženom, odobren je kredit do 02.11.2012. godine radi otplate kredita koji korisnik ima prema drugim bankama u iznosu od 426.000 CHF, a odredbom člana 1. tačka c) Ugovora je predviđeno da je kredit dostupan u švajcarskim francima u dinarskoj protivvrednosti po tržišnom kursu banke na dan povlačenja/otplate. Ugovorom o kreditu br. 200-208/07 od 02.11.2007. godine sa Aneksom od 27.12.2007. godine davalac kredita je odobrio korisniku kredit u iznosu od 167.000 CHF i određeno je da će kredit biti dostupan u CHF i u CHF u dinarskoj protivvrednosti po tržišnom kursu banke na dan povlačenja kroz otplate (član 1) radi rekonstrukcije prostora u ... . Ugovorom o kreditu br. 200-209/07 od 02.11.2007. godine korisniku kredita je banka odobrila kredit u iznosu od 334.000,00 CHF radi finansiranja obrtnih sredstava, koji kredit je dostupan u švajcarskim francima u dinarskoj protivvrednosti po tržišnom kursu banke na dan povlačenja kroz otplate. Po svim navedenim ugovorima tužilja se obavezala da će kao solidarni dužnik sa korisnikom kredita isplatiti potraživanje banke. Prvotuženom nisu vraćena novčana sredstva iz odobrenih kredita, zbog čega je protiv tužilje započeo postupak prinudnog izvršenja na osnovu menica koje je tužilja predala prvotuženom.

Nižestepeni sudovi su utvrdili da su ništave odredbe navedenih ugovora o kreditu kojim je ugovorena valutna klauzula u švajcarskim francima, a koje odredbe su bliže citirane u izreci prvostepene presude. Prema obrazloženju nižestepenih sudova, tužena banka nije dokazala da je pre zaključenja ugovora o kreditu koji je u svojstvu garanta zaključila i ovde tužilja kao fizičko lice, tužilju upoznala sa rizicima koji zaključenjem ugovora o kreditu preuzima, čime je banka postupila nesavesno, koja okolnost je dovoljna za zaključak da su ništave odredbe ugovora o kreditu kojim je kredit indeksiran u valuti CHF, te vezivanje otplate kredita za kurs valute CHF (valutna klauzula). Pored toga, iako je u konkretnom slučaju zaključenim ugovorima o kreditu drugotuženom odobren kredit indeksiran u CHF, nižestepeni sudovi zaključuju da banka nije dokazala da je plasirana dinarska sredstva pribavila u toj valuti, kao i da je sve vreme trajanja ugovora o kreditu bila zadužena u toj valuti. Iz navedenih razloga su nižestepeni sudovi utvrdili da su ugovorne odredbe kojima je ugovorena valutna klauzula u švajcarskim francima suprotna članovima 12- 16, 46, 47, 1065. i 1066. Zakona o obligacionim odnosima, i da su kao takve ništave.

Takođe, nižestepeni sudovi su stanovišta i da su ništave odredbe sva tri ugovora o kreditu kojim je predviđena otplata obaveza u dinarskoj protivvrednosti, obračunato po zvaničnom prodajnom kursu banke na dan plaćanja. Prema oceni nižestepenih sudova, ugovaranje različitih kurseva za obračun obaveze svake od ugovornih strane je protivno načelu poštenja i ravnopravnosti ugovornih strana, kao i načela jednake vrednosti uzajamnih davanja iz člana 11, 12. i 15. Zakona o obligacionim odnosima. Cilj ugovaranja valutne klauzule je očuvanje realne vrednosti dinarskog iznosa kreditnih sredstva za umanjene njihove vrednosti u odnosu na tržišni kurs u određenoj valuti na dan plaćanja, te kako je svrha valutne klauzule da se očuva ekvivalentnost međusobnih davanja, ista prema nalaženju nižestepenih sudova, ne može bit pravni osnov sticanja nesrazmerene koristi od strane davaoca kredita na štetu korisnika kredita.

Imajući u vidu date razloge, nižestepeni sudovi su utvrdili ništavost i ugovornih odredbi iz člana čl. 12. tač. a) Ugovora o kreditu br. 200-207/07 od 02.11.2007. godine i Ugovora o kreditu br. 200-209/07 od 02.11.2007. godine i čl. 13. pod a) Ugovora o kreditu br. 200-208/07 od 02.11.2007. godine, pa kako su nižestepeni sudovi stanovišta da pobijani ugovori mogu opstati i bez ništavih ugovornih odredbi, to su sudovi odbili tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti sva tri ugovora o kreditu u preostalom delu.

Revident osporava materijalnopravno stanovšte nižestepenih sudova sa obrazloženjem da se prema pravnom stavu Vrhovnog kasacionog suda obaveza pismenog upozorenja o mogućim rizicima zaduživanja u švajcarskim francima odnosi na korisnika kredita, a ne na jemca, te da je tokom postupka dokazao da je u momentu zaključenja ugovora i tužena banka bila zadužena u švajcarskim francima.

Revizija nije osnovana.

U pogledu punovažnosti ugovornih odredbi kod ugovora o kreditu kojima je ugovorena valutna klauzula izražena u švajcarskim francima (CHF), pravilno su sudovi zauzeli stanovište da ugovaranje valutne klauzule u CHF nije zabranjeno, pozivom na odredbe člana 395. Zakona oobligacionim odnosima i člana 34. stav 8. Zakona o deviznom poslovanju. Međutim, u konkretnom slučaju je ugovorena valutna klauzula bez adekvatnog upozorenja o poslovnim rizicima i posledicama koje mogu nastati primenom valutne klauzule u valuti CHF. Protivno navodima revizije, takva obaveza davaoca kredita je ustanovljena odredbama tada važećeg Zakona o zaštiti potrošača („Službeni glasnik RS“ br. 79/2005) u članu 11, o pravu na zaštitu ekonomskih interesa potrošača, u vezi člana 43. U postupku je veštačenjem utvrđeno da je prvotuženi mogao znati za rizik zaduživanja i indeksacije u CHF. Takav rizik, usled enormnog rasta kursa CHF ostvaren je u konkretnom slučaju prema utvrđenim podacima o rastu kursa CHF prema dinaru i EUR, u periodu od plasiranja ugovorenih sredstava kredita do podnošenja tužbe. Zato je pisana informacija o svim poslovnim rizicima i ekonomsko – finansijskim posledicama koje će nastati primenom takve klauzule morala biti učinjena na jasan i razumljiv način, kako bi korisnik kredita, ali i njegov solidarni dužnik, mogli proceniti da li će zaključiti takav ugovor ili ne.

U tom smislu, ne mogu se prihvatiti revizijski navodi da je takvo obaveštenje moralo biti učinjeno samo korisniku kredita, a ne i tužilji kao solidarnom dužniku. Ovo iz razloga što je tužilja potpisnik predmetnih ugovora i iste je zaključila u svojstvu solidarnog dužnika čime je preuzela obavezu da ispuni sve dospele obaveze po tom ugovoru, zbog čega nema opravdanja da se pravo na informisanje ne odnosi na tužilju, bez obzira što nije korisnik odobrenih novčanih sredstava. U prilog navedenom ide i činjenica da sve ekonomske posledica takvog kreditnog zaduživanja neposredno pogađaju i tužilju kao solidarnog dužnika, zbog čega je i tužilja morala biti obaveštena o rizicima preuzimanja obaveze da isplaćuje dospele obaveze po ugovorima o kreditu indeksiranim u švajcarskim francima, pa ne stoje revizijski navodi kojima se osporava ova obaveza prvotužene.

Revizijski navodi kojima se insistira da je tokom postupka dokazano da se banka zadužila u valuti CHF na dan puštanja kredita u tečaj, te da nije morala da dokazuje da je u takvom statusu bila tokom čitavog perioda trajanja ugovora, nisu od uticaja na pravilnost pobijane odluke, imajući u vidu da nije ispunjen prethodno navedeni uslov punovažnosti spornih ugovornih odredbi (pisana informacija o svim poslovnim rizicima).

Nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo kada su utvrdili ništavost odredbi sva tri ugovora o kreditu kojima je ugovorena otplata obaveza u dinarskoj protivvrednosti obračunato po zvaničnom prodajnom kursu banke na dan plaćanja, za šta su nižestepeni sudovi dali jasne i valjane razloge. Kako revident u ovom delu ne ukazuje u čemu se sastoji pogrešna primena materijalnog prava na koje se poziva, niti na konkretan način osporava materijalnopravne zaključke nižestepenih sudova, Vrhovni sud u smislu odredbe člana 414. stav 2. Zakona o parničnom postupku nije posebno obrazlagao presudu u ovom delu.

Kako ne postoje razlozi zbog kojih su revizije izjavljene, kao ni razlozi o kojima revizijski sud vodi računa po službenoj dužnosti, primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković