U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudije Branka Stanića, kao predsednika veća, sudije Gordane Ajnšpiler-Popović i sudije Branislave Apostolović, kao članova veća, u pravnoj stvari tužioca JP P.S. iz B., Bulevar …, protiv tuženog A.Q. d.o.o. B., ul...., čiji je punomoćnik J.K., advokat iz B., ul..., u postupku po reviziji tuženog protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 6946/13 od 29.12.2014.godine, na sednici veća održanoj dana 03.12.2015.godine, donosi

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 6946/13 od 29.12.2014.godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Beogradu P br. 5863/12 od 01.07.2013.godine, u stavu I konstatovano je da je tužba povučena za iznos glavnog duga od 2.848.000,00 dinara sa kamatom počev od 19.12.2006.godine. Stavom II odbijen je tužbeni zahtev tužioca JP P.S. da se obaveže tuženi A.Q. d.o.o. za promet i usluge iz B. da tužiocu isplati iznos od 4.560.000,00 dinara sa kamatom na javne prihode i to za opredeljene iznose i za periode kao u izreci presude. Tužilac je u stavu III obavezan da tuženom naknadi parnične troškove u iznosu od 447.340,00 dinara.

Privredni apelacioni sud je u postupku po žalbi preinačio presudu Privrednog suda u Beogradu u stavu II izreke u delu u kojem je odbijen tužbeni zahtev tužioca da mu tuženi plati glavni dug od 4.560.000,00 dinara sa kamatom na javne prihode počev od 29.08.2012.godine do isplate i tuženi obavezan na plaćanje označenog iznosa sa kamatom od navedenog datuma-29.08.2012.godine. Odbijena je kao neosnovana žalba tužioca pa je potvrđena presuda Privrednog suda u Beogradu P br. 5863/12 od 01.07.2013.godine u stavu II izreke u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev tužioca za isplatu kamate na javne prihode na iznos od 4.560.000,00 dinara za period od dospelosti svakog pojedinačnog iznosa do 28.08.2012.godine. Izrekom pod III preinačena je odluka o troškovima postupka sadržana u stavu tri izreke navedene presude, pa je rešeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Nezadovoljan pravnosnažnom drugostepenom odlukom, tuženi podnosi reviziju pozivajući se na odredbe člana 403. stav 2. ZPP i člana 404. ZPP.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao revizijom pobijanu drugostepenu presudu na način propisan članom 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 i „Službeni glasnik RS“ br. 55/14) pa je odlučio kao u izreci ove presude.

Ceneći dozvoljenost revizije, Vrhovni kasacioni sud je našao da je ista dozvoljena na osnovu člana 403. stav 2. ZPP, jer je odlukom Privrednog apelacionog suda koja se revizijom osporava preinačena presuda Privrednog suda u Beogradu u odnosu na deo glavnog duga u iznosu od 4.560.000,00 dinara sa kamatama na javne prihode počev od 29.08.2012.godine do isplate.

Revizijom pobijana presuda nije zahvaćena bitnom povredom iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koje se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti.

Predmet tužbenog zahteva je obavezivanje tuženog na plaćanje fakturisane naknade za korišćenje zemljišta pored auto-puta radi postavljanja 12 jednostranih i 19 dvostranih natpisa (reklamnih panoa), a prema ugovoru zaključenom između parničnih stranaka, u zemljišnom pojasu pored magistralnog puta broj 7 Novi Sad Zrenjanin, dimenzija 4,0h3,00 metara sa obe strane puta.

Nižestepeni sudovi su utvrdili da su stranke zaključile ugovor kojim se pravni prethodnik tuženog obavezao da za postavljanje i korišćenje natpisa- reklamnih panoa u zemljišnom pojasu pored puta pravnom prethodniku tužioca plaća godišnju naknadu u iznosu od 400 dinara po m2 odnosno u ukupnoj površini predmetnih panoa koji iznosi 24 m2, za odobrene panoe u ukupnom iznosu od 9.600,00 dinara. Ugovoreni način plaćanja naknade je 12 jednakih mesečnih rata u iznosu od po 800,00 dinara od prvog meseca posle postavljanja panoa, a najkasnije do 01.04.2000.godine, a za ostale mesece do 5-tog u mesecu za prethodni mesec. Navedenim ugovorom je takođe predviđeno da pravni prethodnik tuženog prihvata sve promene akata pravnog prethodnika tužioca kojima se menja visina naknade za izgradnju i postavljanje objekata i panoa pored puta, kao i drugih opštih akata kojima se reguliše navedena materija. Ugovor između pravnog prethodnika tužioca i pravnog prethodnika tuženog zaključen je 10.09.2002.godine i istim su regulisane obaveze povodom postavljanja četiri dvostrana reklamna bilborda dimenzija 4,00h3,00 na lokaciji pored magistralnih puteva M21 M24 i regionalnog puta R 107, za koje se prema odredbama ugovora tuženi obavezao na plaćanje godišnje naknade u iznosu od 400,00 dinara po m2, odnosno ukupno 38.400,00 dinara. Ugovoreno je da se godišnja naknada plaća u 12 mesečnih rata u iznosu od po 3.200,00 dinara i to prva rata odmah posle potpisivanja najkasnije od 05.10.2002.godine, a za ostale mesece do 5-tog u mesecu za prethodni mesec.

Predmet tužbenog zahteva je potraživanje tužioca po osnovu navedenih ugovora, a na ime neplaćene naknade za postavljanje reklamne panoe za 2007.godinu i za period januar do jula 2008.godine, a u ukupnom iznosu od 4.560.000,00 dinara, sve prema fakturama tužioca.

Ceneći osporenu aktivnu legitimaciju tužioca, pravilno nižestepeni sudovi nalaze da je prigovor nedostatka aktivne legitimacije tužioca neosnovan, jer je tužilac pravni sledbenik Republičke direkcije za puteve ovlašćen da naplaćuje naknadu za upotrebu javnog puta shodno članu 17. stav 1. tačka 4. Zakona o javnim putevima kojim je regulisano da se za postavljanje reklamnih tabli, reklamnih panoa, na javnom putu odnosno na drugom zemljištu koje koristi upravljač javnog puta, plaća naknada. Visinu naknade na osnovu člana 18. navedenog zakona utvrđuje upravljač puteva, a to je ovde tužilac. Stoga, pravilno zaključuju nižestepeni sudovi da je tužilac aktivno legitimisan za naplatu naknade za korišćenje zemljišta pored puta, a radi postavljanja bilborda.

Ocenjujući spornu zastarelost tužiočevog potraživanja, prvostepeni sud nalazi da su potraživanja tužioca zastarela, jer se odnose na period 2007.godine i period januar-jul 2008.godine, pa je stoga do podnošenja ove tužbe 29.08.2012.godine istekao rok zastarelosti iz člana 374. Zakona o obligacionim odnosima, odnosno rok od 3 godine, koji prema stanovištu prvostepenog suda treba primeniti na sporna potraživanja.

Drugostepeni sud ne prihvata ocenu osnovanosti prigovora zastarelosti od strane prvostepenog suda, što je i razlog za preinačenje prvostepene odluke. Drugostepeni sud smatra da se na potraživanje tužioca u pogledu zastarelosti ne može primeniti odredba člana 374. Zakona o obligacionim odnosima koja propisuje trogodišnji rok zastarelosti.

Vrhovni kasacioni sud ocenjuje da je pravilno stanovište Privrednog apelacionog suda prema kome se prigovor zastarelosti za naplatu naknade po postavljanje reklamnih tabli i reklamnih panoa na zemljištu pored javnih puteva ne može primeniti rok zastarelosti iz člana 374. ZPP.

Članom 17. Zakona o javnim putevima, predviđena je obaveza plaćanja naknade za upotrebu javnog puta, njegovog dela i objekta, pa i zemljišta pored puta, a radi postavljanja reklamnih tabli i reklamnih panoa. Prema članu 21. istog zakona sva sredstva naplaćena za upotrebu državnih puteva u smislu člana 17. prihod su javnog preduzeća, a sredstva naplaćena od tih naknada za upotrebu opštinskih puteva i ulica prihod su upravljača tih puteva i ulica. Prema članu 14. Zakona o budžetskom sistemu koji je bio na snazi u spornom periodu prihodi nastali upotrebom javnih sredstava su javni prihodi. Imajući u vidu citirane propisa, pravilno zaključuje Privredni apelacioni sud da naknada za postavljanje reklamnih tabli i reklamnih panoa javni prihod, ali da ona nije budžetski prihod.

Prema odredbama člana 26. Zakona o javnim putevima propisano je da će se u pogledu naplate naknada utvrđenih ovim zakonom, kontrole, kamate, povraćaja, zastarelosti, kazni i ostalog što nije uređeno istim zakonom primenjivati odredbe zakona kojim se uređuje poreski postupak i poreska administracija.

Imajući u vidu citirane odredbe pravilno zaključuje drugostepeni sud da se pri oceni zastarelosti i prava na kamatu u naplati naknade za korišćenje zemljišta pored puteva za postljavljanje reklamnih tabli i panoa kao javnog prihoda imaju primeniti odredbe Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji.

Članom 114. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji propisano je da pravo poreske uprave na utvrđivanje i naplatu poreza i sporednih poreskih davanja zastareva za 5 godina od dana kada je zastarelost počela teći, a to je prvi dan naredne godine od godine u kojoj je trebalo utvrditi porez, odnosno sporedno poresko davanje. Kako se odredbe tog zakona o zastarelosti prava na utvrđivanje naplate i povraćaj, primenjuju na sve javne prihode, to je pravilno drugostepeni sud cenio da je pogrešna ocena osnovanosti prigovora zastarelosti od strane prvostepenog suda, jer je zastarelost naknade utvrđene Zakonom o javnim putevima za 2007.godinu počela da teče od 01.01.2008.godine, a za 2008.godinu 01.01.2009.godine, te je tužba sudu koja je podneta 29.08.2012.godine podneta pre isteka zastarnog roka od 5 godina, a to znači da pravilno drugostepeni sud ceni da prigovor zastarelosti nije osnovan.

Iz navedenih razloga pravilno je drugostepeni sud usvojio tužbeni zahtev, jer isti nije zastareo, a nije bila sporna visina fakturisanih iznosa u iznosu od 4.560.000,00 dinara na ime naknade za postavljanje reklamnih panoa i tabli, te je dosudio kamatu propisanu članom 75. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji, koji se takođe primenjuje na osnovu člana 26. Zakona o javnim putevima. Kamata je dosuđena od dana podnošenja zahteva za isplatu i na osnovu člana 279. tačka 3. Zakona o obligacionim odnosima, jer se radi o povremenim novčanim davanjima, te stoga tužilac ima pravo na kamatu od dana podnošenja tužbe.

Revizijski navodi kojima se ukazuje da je u navedenoj situaciji bilo potrebno primeniti odredbe člana 374. Zakona o obligacionim odnosima pri utvrđivanju dužine trajanja roka zastarelosti nisu osnovani, jer se radi o naknadi definisanoj članom 17. stav 1. tačka 4. Zakona o javnim putevima za koje je članom 26. istog zakona propisano da se u pogledu zastarelosti i prava na kamatu primenjuju odredbe Zakona o poreskom postupku i administraciji koje izričito propisuju rok zastarelosti od 5 godina i drugačije stope zatezne kamate od stopa predviđenih Zakonom o zateznoj kamati.

Iz navedenih razloga, a na osnovu člana 414. Zakona o parničnom postupku, o reviziji je odlučeno kao u izreci presude.

Predsednik veća-sudija,

Branko Stanić,s.r.