Odredbom člana 404. Zakona o parničnom postupku, propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite Vrhovni sud je našao da je revizija u konkretnom slučaju dozvoljena, radi ujednačavanja prakse i potrebe novog tumačenja prava.

Stoga je primenom odredbe čl. 404 Zakona o parničnom postupku odlučeno kao u izreci, u stavu prvom ovog rešenja.

Ispitujući osnovanost revizije u granicama određenim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku Vrhovni sud nalazi da je revizija osnovana.

U postupku donošenja pobijane odluke nije učinjena povreda iz odredbe čl. 374 st. 2 tač. 2 Zakona o parničnom postupku na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti.

Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da su tužioci akcionari tuženog društva i to tužilac prvog reda kao vlasnik 13 akcija ili 0,09514% ukupne emisije, a tužilac drugog reda je vlasnik 249 akcija ili 1,82231% ukupne emisije. Dana 30.06.2022. godine održana je 20. redovna sednica skupštine tuženog društva na kojoj je pod tačkom 7. izglasana odluka kojom je odobrena direktoru društva isplata bonusa u visini od 5% naplaćenog poslovnog prihoda u neto iznosu, koja stupa na snagu danom donošenja, primenjuje se počev od poslovne 2022. godine, te je zadužen predsednik skupštine da sa direktorom zaključi aneks ugovora o radu. Dalje je utvrđeno, iz iskaza zastupnika tuženog, direktora, da je ideja bila da se predloži skupštini uvođenje bonusa s obzirom da je u dosadašnjem radu direktor bila izložena rizicima u pogledu lične imovine, te da uvođenje bonusa u visini 5% naplaćenog poslovnog prihoda u neto iznosu, po njenom shvatanju, ne umanjuje dobit preduzeća. Iz iskaza svedoka VV utvrđeno je da se bonus isplaćuje ''u vidu zarade sa svim porezima i doprinosima''. Kod tako utvrđenih činjenica pozivom na odredbe člana 227. i 393. Zakona o privrednim društvima prvostepeni sud tužbeni zahtev odbija. Obrazlaže da u skladu sa navedenim odredbama direktor ima pravo na naknadu za svoj rad, a može imati pravo na stimulaciju, te da zakon precizira da visina naknade i stimulacije može zavisiti od poslovnih rezultata društva ali ne može biti određena kao učešće u raspodeli dobiti društva. Zaključuje da visina naknade se određuje statutom ili odlukom skupštine što je u predmetnom slučaju i učinjeno kada je doneta odluka o isplati bonusa u visini od 5% naplaćenog poslovnog prihoda i to od strane skupštine kao ovlašćenog organa. Obrazlaže i to da tužioci nisu pružili dokaz da je doneta osporena odluka na bilo koji način na štetu tuženog, da je odluka izglasana sa 11558 glasova, 13 protiv, a uzdržanih 249 od kojih je bio uzdržan tužilac drugog reda koji nije glasao protiv navedene odluke. Osim toga, kako se dalje obrazlaže, nije osnovana primedba tužilaca da je direktor morao biti isključen od glasanja budući da bi ista odluka bila doneta glasova direktora društva.

Drugostepeni sud prihvata materijalnopravni zaključan prvostepenog dodajući da tužioci nisu dokazali postojanje bilo kog razloga iz odredbe člana 376. Zakona o privrednim društvima, niti su pružili dokaz da je odluka doneta na štetu tužilaca ili drugih akcionara. Smatra da uspostavljanje određene obaveze plaćanja, kao stimulans za ostvareni prihod, ne može biti na štetu društva jer je ona uslovljena ostvarenim prihodom.

Revidenti osporavaju ovakav zaključak nižestepenog suda navodeći da direktorka samostalno i preko svog rođenog brata poseduje učešće od 25,61475% udela što predstavlja značajno učešće, da je u praksi kontrolni akcionar o čemu su dostavili dokaz - raspravni zapisnik od 08.02.2022. godine u postupku koji se pred Privrednim sudom u Nišu vodio pod brojem P 924/2021 u kom je izjavila da deluje sa par akcionara, te da zajedno sa svim licima poseduje preko 54% glasova. Stoga, pozivajući se na praksu Vrhovnog suda smatraju da je odluka mogla biti valjana samo da je doneta većinom glasova članova koji nemaju lični interes, odnosno uz obavezu isključivanja prava glasa direktorke i lica koja su sa njom povezana, ali i da je odluka suprotna Zakonu o privrednim društvima jer ne sadrži nikakvo obrazloženje te je nemoguće utvrditi njen smisao.

Vrhovni sud nalazi da se, za sada, ne mogu prihvatiti dati razlozi nižestepenih sudova jer materijalno pravo nije pravilno primenjeno zbog čega ni relevantne činjenice nisu razjašnjene.

Odredbom člana 393. Zakona o privrednim društvima („Službeni glasnik RS“, broj 36/11, 99/11, 83/14-dr.zakon, 5/15, 44/18, 95/18, 91/19 i 109/21) u stavu 1. propisano je da ukupna naknada direktora obuhvata zaradu odnosno naknadu za njegov rad po osnovu ugovora o angažovanju, u skladu sa zakonom kojim se uređuje rad, a može da obuhvata i pravo na stimulaciju putem dodele akcija odnosno varanata društva ili drugog društva koje je povezano sa društvom, u stavu 2. da statutom, odlukom skupštine ili odlukom nadzornog odbora ako je upravljanje društvom dvodomno, određuje se ukupna naknada iz stava 1. ovog člana ili način njenog određivanja, u stavu 3. da visina ukupne naknade iz stava 1. ovog člana može zavisiti od poslovnih rezultata društva ali ta naknada ne može biti određena kao učešće u raspodeli dobiti društva, dok u stavu 4. ukupna naknada direktora u javnom akcionarskom društvu utvrđuje se u skladu sa odredbama člana 463a. ovog zakona. Odredbom člana 463a. Zakona o privrednim društvima, koja je uvedena u pravni život izmenama zakona od 19.11.2021. godine, propisana je obaveza javnih akcionarskih društava da donesu opšti akt koji uređuje politiku naknada, stim da su društva u obavezi da se sa ovom odredbom usklade u roku od godinu dana.

Odredbom člana 48. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13, 75/14, 13/17-odluka o US, 113/17 i 95/18-autentično tumačenje) propisano je da direktor odnosno drugi zakonski zastupnik poslodavca može da zasnuje radni odnos na neodređeno i određeno vreme (stav 1.), radni odnos se zasniva ugovorom o radu (stav 2.) međusobna prava obaveze i odgovornosti direktora koji nije zasnovao radni odnos i poslodavca uređuju se ugovorom (stav 4.), lice koje obavlja poslove direktora iz stava 4. ovog člana ima pravo na naknadu za rad i druga prava, obaveze i odgovornosti u skladu sa ugovorom (stav 5.), i ugovori iz stava 2. i 4. ovog člana sa direktorom zaključuju u ime poslodavca nadležni organ utvrđen zakonom ili opštim aktom poslodavca (stav 6.).

Direktor, dakle, ima pravo na naknadu za svoj rad, a bez obzira da li se radi o ugovoru o radu ili ugovoru kojim se uređuju međusobna prava i obaveze između društva i direktora (menadžerski ugovor) tim ugovorom se, između ostalog, uređuje i visina naknade. Ona može biti određena fiksno ili promenljivo tako što će se učiniti zavisnom od rezultata poslovanja. Odluku o načinu određivanja naknade donosi skupština ili nadzorni odbor ukoliko se radi o dvodomnom društvu a može biti određena i statutom. Mogu se definisati elementi za određivanje naknade, a da samu odluku o visini donosi neki drugi nadležni organ u društvu. Takođe, bez obzira da li je u radnom odnosu ili ne, direktor ima pravo i na, kako zakon propisuje, stimulaciju ''putem dodele akcija ili varanata''. Sa druge strane u odredbama čl. 463a i 463b pominje ali ne definiše pojam bonusa. U kompanijskom pravu pod bonusom se smatra uobičajena vrsta novčane naknade članovima uprave (ili drugim licima u društvu) koja se isplaćuje jednokratno, godišnje a na osnovu postignutih rezultata. Bonus karakteriše uslovnost (od postignutog uspeha), varijabilnost (zavisnost od učinka), kratkoročnost, novčani karakter, a u razvijenim korporativnim sistemima i uobiočajenost budući da postoje tipični paketi naknada najznačajnijih rukovodilaca.

S tim u vezi, i osloncem na napred navedene relevantne odredbe materijalnog prava, izostala je pravna kvalifikacija uspostavljanje obaveze plaćanja jer je nejasno da li se radi o bonusu ili se radi o varijabilnom delu zarade odnosno naknadi za rad direktora po osnovu ugovora o angažovanju u skladu sa zakonom kojim se uređuje rad, koja je učinjena zavisnom od rezultata poslovanja, što bi se moglo zaključiti iz sadržine poslednjeg stava pobijane odluke koju sudovi zanemaruju. Navedeno je bitno s obzirom na uspostavljenu obavezu nejavnog akcionarskog društva da, pod zakonskim uslovima, učini dostupnim podatake o iznosu i strukturi ukupne naknade svakog direktora, propisanu odredbom čl. 393a Zakona o privrednim društvima. U tom cilju, pa i bez obzira da li je u pitanju bonus ili varijabini deo zarade, kriterijumi za njihovo određivanje moraju biti jasni jer je jedino tako moguće ispuniti obavezu navedene zakonske odredbe. Suprotno tome, iz sadržine odluke proizilazi da se radi o 5% naplaćenog poslovnog prihoda u neto iznosu koji se može isplaćivati u toku godine ali bez definisanja da li se radi godišnjem ili mesečnom prihodu, bez definisanja uslova isplate, samo uz konstataciju da se ''može isplatiti u zavisnosti od poslovne situcije''. Nije definisano koja poslovna situacija to opravdava. Pri svemu navedenom, konstatovano je da će se shodno takvoj odluci sačiniti izmena ugovora o radu.

Dalje, osnovano se revizijom ukazuje da je zanemarena ocena zakonitosti postupka donošenja odluke budući da nije cenjena tvrdnja tužilaca o zajedničkom delovanju direktorke o čijoj naknadi je odlučivano i drugih lica, o čemu je priložen dokaz. S tim u vezi nije cenjeno da li su ispunjeni uslovi za primenu odredbe čl. 65 i 66 Zakona o privrednim društvima.

Kako zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje, dakle, nije pravilno utvrđeno to su odluke nižestepenih sudova morale biti ukinute pa je Vrhovni sud primenom odredbe člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će postupiti po primedbama iz ovog rešenja pa će navesti da li se radi o nejavnom ili javnom akcionarskom društvu, zatim kakvu pravnu prirodu ima ustanovljena obaveza na plaćanje, da li su dati jasni kriterijumu u duhu odredbe čl. 393a Zakona o privrednim društvima, i u vezi sa tim, primenom relevantnih odredbi materijalnog prava i da li je odluka doneta u zakonom propisanom postupku.

Kako je ukinuta odluka o glavnoj stvari to je morala biti ukinuta i odluka o troškovima kako bi se o njima odlučilo konačnom odlukom.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Matković Stefanović s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković