Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Tatjane Matković Stefanović i Tatjane Miljuš, članova veća, u parnici po tužbi tužioca Direkcija za građevinsko zemljište i izgradnju Beograda JP Beograd, Njegoševa 84, koga zastupa Gradsko pravobranilaštvo Grada Beograda, protiv tuženog Asing DOO Beograd, Braće Baruh 20a - 20b, čiji je punomoćnik Milan Petrović, advokat u ..., radi isplate, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda 9Pž 5577/20 od 22.07.2021. godine, u sednici veća održanoj 03. marta 2022. godine, doneo je

R E Š E NJ E

Revizija tužioca se USVAJA, presuda Privrednog suda u Beogradu 4P 5551/2019 od 02.09.2020. godine i presuda Privrednog apelacionog suda 9Pž 5577/20 od 22.07.2021. godine UKIDAJU i predmet se vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje

O b r a z l o ž e nj e

Privredni apelacioni sud je doneo presudu 9Pž 5577/20 od 22.07.2021. godine kojom je odbio žalbu tužioca kao neosnovanu i potvrdio presudu Privrednog suda u Beogradu 4P 5551/2019 od 02.09.2020. godine, kojom je odbijen tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se tuženi obaveže da tužiocu isplati iznos od 15.134.600,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana podnošenja tužbe do isplate, kao neosnovan i obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 315.636,00 dinara. Odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv navedene pravnosnažne drugostepene presude dozvoljenu i blagovremenu reviziju je izjavio tužilac, kojom presudu pobija zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu po odredbi člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br 72/2011 ... 18/2020) i zaključio da je revizija tužioca osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju na kome su zasnovane nižestepene presude, parnične stranke su bile u poslovnom odnosu po osnovu ugovora zaključenih 07.08.1997. godine i 21.12.1997. godine, čiji predmet je bila izgradnja stambenog objekta, slobodnih površina i lokalnih saobraćajnica na objektu broj .. u naselju ... u Beogradu. Tužilac se obavezao da će umesto isplate ugovorom utvrđene cene, za radove koje izvede tuženi, ustupiti tuženom deo stambene površine od 1504,17 m2 objekta koji je u izgradnji. Ugovorom od 07.08.1997. godine je predviđeno da utvrđena površina služi za osnovu obračuna do konačnog obračuna, a ugovorom od 21.10.1997. godine da je ugovorena površina orijentaciona, dok će se stvarna utvrditi nakon ispostavljanja overene okončane situacije za izvršene radove. Ugovorom o prenosu vlasništva od 24.10.1997. godine tužilac je tuženom preneo pravo svojine na stanu u ulici ... površine 98,98 m2, kao deo cene koju je po ugovorima u obavezi da isplati tuženom. Rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu Dn br 1513/06 od 12.05.2006. godine je objekat u naselju ... – stambena zgrada sa lamelama 1-4 i svih 172 stana upisano kao državna svojina, vlasništvo Republike Srbije, čiji je korisnik tužilac. Parnične stranke su 30.09.2009. godine formirale zajedničku komisiju radi utvrđivanja konačnog obračuna izvedenih radova, nakon okončanja rada ove komisije sačinjen je zapisnik o konačnom obračunu od 14.10.2009. godine kojim je konstatovano da su svi radovi izvedeni, da su stanovi uknjiženi na tuženog, da je u obračun ušao i stan u ..., pridodat za izvedene radove na objektu u ... i da je tuženi dobio za 99,05 m2 više stambene površine u odnosu na vrednost izvedenih radova. Navedeni zapisnik nije potpisan od strane tuženog, već od strane članova komisije predstavnika tužioca. Prvostepeni sud utvrđuje da su navedeni ugovori ispunjeni, jer su radovi po njima završeni pre 19 godina, a i imajući u vidu i da je tužilac tuženom platio za izvedene radove po osnovu privremenih situacija, ispostavljenih tokom 1998. i 1999. godine.

Predmet tužbenog zahteva je vrednost stambene površine od 99,05 m2, koju vrednost tužilac smatra da je tuženi stekao bez osnova, jer je utvrđeno konačnim obračunom po pomenutom zapisniku da je tuženom pripalo 1.603,10 m2 stambene površine, a trebalo je da mu pripadne ukupno 1.504,05 m2.

Nižestepeni sudovi odbili su tužbeni zahtev jer su usvojili prigovor tuženog o zastarelosti predmetnog potraživanja. Prvostepeni sud smatra da je tužilac već od privremenih situacija tokom 1998. i 1999. godine mogao znati da je tuženom platio više na ime cene, iskazano kroz stambene površine koje je ustupio još 1997. godine, a da nije dokazao da je tuženog pozvao na sačinjenje konačnog obračuna do 2009. godine, u primerenom roku, mada su stanovi uknjiženi na Republiku Srbiju 2006. godine. Zapisnik ne smatra konačnim obračunom jer nije obostrano sačinjen od ugovornih strana, a ukoliko bi se smatrao konačnim obračunom, od njegovog sačinjenja protekao je rok od 3 godine iz člana 374. Zakona o obligacionim odnosima. Rok za zastarelost računa od donošenja rešenja Drugog opštinskog suda broj 1513/2016 od 12.05.2016. godine, kada je tužilac postao upisani korisnik na stanovima u stambenom objektu, te kada je na tuženog preneo određene stanove u istom objektu, od kada je 10-to godišnji rok protekao 2016. godine, dakle pre podnošenja tužbe, a da sačinjavanjem zapisnika o konačnom obračunu od 14.10.2009. godine nije prekinuta zastarelost, jer je to jednostrani akt tužioca. To su razlozi zbog kojih prvostepeni sud odbija tužbeni zahtev, koje drugostepeni sud prihvata za pravilne.

Drugostepeni sud smatra da se primenjuje zastarni rok iz odredbe člana 371. Zakona o obligacionim odnosima od 10 godina, koga računa od trenutka kada je tužilac najkasnije mogao znati da je tuženom preneo više stambene površine od vrednosti izvedenih radova, što je saznao upisom u zemljišne knjige 12.05.2016. godine. Smatra da je najkasnije donošenjem rešenja o upisu novoizgrađenog objekta u zemljišne knjige 12.05.2016. godine tužilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze tuženog, od kog momenta u smislu člana 361. Zakona o obligacionim odnosima počinje teći rok zastarelosti njegovog potraživanja.

Revizijski sud smatra pogrešnim stanovište nižestepenih sudova o početku toka zastarnog roka za potraživanje tužioca koji je predmet tužbenog zahteva.

Prema odredbi člana 360. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima zastarelost nastupa kada protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze. Prema odredbi člana 361. Zakona o obligacionim odnosima, zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kada je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije šta drugo propisano. Dakle, bitno je kada je tužilac mogao da zahteva od tuženog povraćaj onoga što mu je više platio na ime cene građenja po ugovoru od 07.08.1997. godine, odnosno po ugovoru od 21.10.1997. godine, koju vrednost tuženi nije opravdao izvedenim radovima. Pogrešna je teza da je tu vrednost tužilac mogao od tuženog da traži od momenta upisa tužiočevog stvarnog prava na izgrađenoj zgradi u zemljišne knjige.

Prvostepeni sud je utvrdio da je drugom privremenom situacijom koja je izdata po ugovoru od 21.10.1997. godine, nakon izvršenih radova na objektu zaključno sa julom 1998. godine, utvrđena ukupna cena izvedenih radova i da je po odbitku iznosa na ime stanova i prve situacije za naplatu po drugoj situaciji preostalo 415.735,73 dinara. Ugovorima je predviđeno da tužilac tuženom umesto novčane isplate ustupi stambene površine u objektu .., ali da je predviđena površina orijentaciona, dok će se stvarna površina utvrditi nakon ispostavljanja i overe okončane situacije za izvršene radove. Dakle, i po odredbama ugovora i po prirodi privremenih situacija, iskazani obračun je privremen, sve dok se ne sačini okončana situacija za izvršene radove. U konkretnom slučaju okončana situacija nije sačinjena, te je formirana zajednička komisija parničnih stranaka za utvrđivanje konačnog obračuna izvedenih radova na objektu i sačinila je konačni obračun izvedenih radova kojim je konstatovala i da su ugovoreni radovi izvedeni i da su stanovi uknjiženi na ovde tužioca, te da je stan u ... površine 98,98 m2 pridodat za izvedene radove na ugovorenom stambenom objektu, i da je tuženi dobio više za 99,05 m2 prostora. Okolnost da predstavnici tuženog u komisiji nisu potpisali zapisnik, ne menja na prirodi ovog dokumenta, te on jeste konačan obračun kojim se raspravljaju odnosi između tužioca i tuženog povodom ugovora o građenju. Tačno je da se izradi konačnog obračuna pristupa po završenoj primopredaji, ali su stranke u konkretnoj situaciji izradi konačnog obračuna pristupile tek formiranjem komisije za to. U situaciji kada je tuženi odbio da potpiše zapisnik komisije, čime je odbio učešće u konačnom obračunu, tužilac je kao naručilac ovlašćeno izvršio obračun i o njemu obavestio tuženog kao izvođača. Drugo je pitanje da li je obračun tačan, što može biti predmet dokazivanja u postupku pred sudom. Tim dokumentom je konstatovana razlika u ceni koju tuženi treba da vrati, što je predmet tužbenog zahteva. Ono što je tuženi primio, a nije opravdao u vrednosti izvedenih radova jeste stečeno bez osnova u smislu da nije zasnovano na ugovornom odnosu, odnosno na pravima koja tuženi crpi iz ugovora o građenju. Zato se zastarelost potraživanja tužioca prema tuženom na ime vraćanja onoga što je tuženi više primio od tužioca računa od konačnog obračuna i primenjuje se zastarni rok od 10 godina, iz odredbe člana 371. Zakona o obligacionim odnosima. Od sačinjenja zapisnika od 14.10.2009. godine, koga je tuženi odbio da potpiše, do podnošenja tužbe 11.10.2019. godine nije protekao navedeni zastarni rok, te potraživanje tužioca nije zastarelo. Okolnost kada je sagrađena zgrada upisana u zemljišne knjige i tužilac kao nosilac stvarnih prava na svim etažnim delovima te zgrade (u kojoj zgradi nije stan iz ... broj .. od 98,98 m2) i saznanje tužioca za ukupnu površinu izgrašenog stambenog objekta po ugovoru o građenju, nije od značaja za njegovo pravo da od tuženog zahteva vraćanje preplaćene vrednosti, koja nije opravdana radovima tuženog po konačnom obračunu.

Revizijski sud je ukinuo prvostepenu i drugostepenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje, primenom odredbe člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku, kako bi u ponovljenom postupku prvostepeni sud raspravio pitanje visine potraživanja tužioca po tužbenom zahtevu, koje nije raspravljeno usled pogrešne odluke o prigovoru zastarelosti. Na to ukazuje i razlog sadržan u prvostepenoj presudi, da je prvostepeni sud prilikom odlučivanja imao u vidu i činjenicu da je tužilac, kao upisani korisnik, raspolagao stanom u ul. ... br. .. od 98,98 m2, a da nije dokazao da se sa prenosom ovde tuženom saglasila Republika Srbija. Time je ostalo neraspravljeno da li je i u kojoj vrednosti stambene površine stekao tuženi bez osnova u ugovoru sa tužiocem.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić