Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Tatjane Miljuš, Tatjane Matković Stefanović, Jasmine Stamenković i Vladislave Milićević, članova veća, u parnici po tužbi tužioca Razvojna banka Vojvodine AD Novi Sad - u stečaju, čiji je punomoćnik Božidar Beronja, advokat u ..., protiv tuženog AA iz ..., ..., čiji je punomoćnik Dragan Bojanić, advokat u ... radi isplate duga, vrednost predmeta spora 60.000,00 dinara, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Privrednog aprelacionog suda 6Pž 4681/21 od 28.10.2021. godine, u sednici veća održanoj 26. janura 2023. godine, doneo je

R E Š E NJ E

NE DOZVOLJAVA SE posebna revizija tuženog izjavljena protiv presude Privrednog aprelacionog suda 6Pž 4681/21 od 28.10.2021. godine.

ODBACUJE SE revizija tuženog izjavljena protiv presude Privrednog aprelacionog suda 6Pž 4681/21 od 28.10.2021. godine, kao nedozvoljena.

O b r a z l o ž e nj e

Privredni apelacioni sud je doneo presudu 6Pž 4681/21 dana 28.10.2021. godine kojom je odbio žalbu tuženog kao neosnovanu i potvrdio presudu Privrednog suda u Novom Sadu P 1350/2020 dana 16.03.2021. godine u I stavu izreke, kojim je obavezan tuženi da tužiocu isplati iznos od 60.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 22.08.2020. godine do konačne isplate, iznos od 40.622,34 dinara na ime obračunate kamate i iznos od 28.500,00 dinara na ime naknade troškova postupka.

Protiv navedene drugostepene presude je tuženi izjavio blagovremenu revizuju pozivom na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao razloge za posebnu reviziju primenom odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku i odlučio da ne dozvoli posebnu reviziju, jer za to nisu ispunjeni zakonom predviđeni uslovi.

Revident smatra da treba dozvoliti posebnu reviziju iz razloga što se radi o pravnom pitanju od opšteg interesa i pravnom pitanju u interesu ravnopravnosti građana, i radi ujednačavanja sudske prakse, imajući u vidu prirodu spora i sadržinu tražene pravne zaštite. Za sporna pitanja postavlja pitanje aktivne legitimacije tužioca, pitanje prelaska potraživanja sa poverica na ispunioca i nastupanje zastarelosti potraživanja.

Prema činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana presuda, pravni prethodnik tužioca Metals banka AD Novi Sad i Republika Srbija – Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede i Ministarstvo finansija – Uprava za trezor, su 19.09.2007. godine zaključili Ugovor o regulisanju međusobnih odnosa u realizaciji programa kratkoročnog kreditiranja registrovanih privrednih gazdinstava, kojim su uredili međusobne odnose u vezi sa odobravanjem kratkoročnog kredita poljoprivrednim gazdinstvima – fizičkim licima upisanim u registar poljoprivrednih gazdinstava. U članu 2. ugovora je predviđeno da zahtev za odobravanje kratkoročnog kredita poljoprivrednik podnosi banci, koja ga kao administrator prosleđuje Upravi. U članu 3. ugovora predviđeno je da će banka u ime i za račun ministarstva zaključiti ugovore o kratkoročnim kreditima u skladu sa uredbom, programom i odredbama ovog ugovora. U članu 7. predviđeno je da banka kao administrator ne snosi rizik naplate kredita, u slučaju neblagovremenog vraćanja kredita ili nenaplativosti kredita odobrenih u skladu sa ovim ugovorom. Pravni prethodnik tužioca i tuženi su u skladu sa napred navedenim ugovorom zaključili Ugovor o kratkoročnom dinarskom kreditu broj od 03.12.2007. godine u kome je, u članu 1., navedeno da je banka odobrila korisniku kredit u iznosu od 60.000,00 dinara sa rokom otplate od 12 meseci od dana puštanja kredita u tečaj. Kako je prvostepeni sud utvrdio, u članu 1. tog ugovora navodi se da na osnovu pozitivne ocene ministarstva i Uprave o ispunjenosti uslova za odobravanje kredita po zahtevu korisnika kredita, banka kao administrator u ime i za račun ministarstva odobrava kredit korisniku kredita u iznosu od 60.000,00 dinara, koji se kredit odobrava iz sredstava koja obazbeđuje ministarstvo, a realizije se uplatom sa podračuna Fonda za podsticanje razvoja poljoprivredne proizvodnje u republici na namenski tekući račun korisnika kredita otvorenog kod banke (član 2. ugovora). Članom 4. ugovora je određeno da po isteku ugovorenog roka otplate, odnosno na dan 03.12.2008. godine, korisnik kredita je obavezan da vrati iznos iskorišćenih sredstava po kreditu, sa pripadajućom kamatom, u ukupno obračunatom iznosu od 63.074,00 dinara, uplatom na namenski tekući račun kod banke. Aneksom I ugovora od 10.04.2008. godine zaključenim između pravnog prethodnika tužioca i tuženog, produžen je rok otplate kredita na godinu dana počev od dana dospelosti po osnovnom ugovoru, tako da kredit dospeva za vraćanje na dan 30.11.2009. godine u ukupno obračunatom iznosu od 66.150,00 dinara. Tuženi nije vratio dug po osnovu ugovora o kreditu i aneksa ugovora. Nad tužiocem je otvoren stečaj 08.04.2013. godine.

Na osnovu navedenih utvrđenih činjenica prvostepeni sud je zaključio da nije osnovan prigovor zastarelosti potraživanja koga definiše kao potraživanje tužioca, banke, davaoca kredita prema tuženom kao korisniku kredita, na osnovu ugovora o kreditu, tako što zaključuje da od dospelosti potraživanja 30.11.2009. godine do dana podnošenja tužbe 24.09.2020. godine, uz zastoj roka u periodu od 08.04.2013. godine do 08.04.2014. godine, nije protekao rok od 10 godina.

Drugostepeni sud takođe zaključuje da su pravni prethodnik tužioca i tuženi bili u obligacionom odnosu po osnovu ugovora o kreditu u smislu člana 1065. Zakona o obligacionim odnosima, iz kog je tužilac stavio na raspolaganje tuženom iznos od 60.000,00 dinara, a tuženi se obavezao da vrati taj iznos u određenom roku, sa ugovorenom kamatom, u ukupnom iznosu od 66.150,00 dinara i da je u obavezi i da tužiocu isplati zakonsku zateznu kamatu obračunatu na iznos od 34.472,34 dinara. Odluku prvostepenog suda o prigovoru zastarelosti potraživanja drugostepeni sud smatra pravilnom uz zastoj zastarelosti po članu 86. Zakona o stečaju i propisani rok za zastarelost potraživanja od 10 godina iz člana 371. Zakona o obligacionim odnosima. Drugostepeni sud smatra irelevantnim prigovor tuženog, da se u konkretnom slučaju ne može primeniti odredba člana 86. Zakona o stečaju zato što smatra da predmetno potraživanje nije potraživanje banke, već Republike Srbije. Irelevantnim zato što je tužilac stupio u prava ministarstva u skladu sa odredbom člana 300. Zakona o obligacionim odnosima, u času kada je isplatio ministarstvu iznos na koji je obavezan presudom P 1008/2018, u kojoj je utvrđeno potraživanje Republike Srbije prema stečajnom dužniku ovde tužiocu i koji iznos je isplaćen Republici Srbiji, Ministarstvu poljoprivrede i zaštite životne sredine. Pošto je tužilac po samom zakonu stupio na mesto ministarstva, zastarelost potraživanja valja ceniti na način kako to čini prvostepeni sud. Po pitanju aktivne legitimacije drugostepeni sud ima dvojake razloge. Prvo, smatra da je tužilac aktivno legitimisan jer je zaključio ugovor o kreditu sa tuženim, a drugo, i pored toga, tužilac je u skladu sa presudom P 1008/2018 isplatio 8.011.350,16 dinara Ministarstvu poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, pa je zakonskom subrogacijom stupio na mesto poverioca, osnovom u odredbi člana 300. Zakona o obligacionim odnosima.

Revident ne ukazuje na drugačiju sudsku praksu u pogledu stava o aktivnoj legitimaciji zasnovanoj na ugovoru o kreditu, niti o aktivnoj legitimaciji zasnovanoj na zakonskoj subrogaciji, iz konkretnog činjeničnog osnova. Takođe, revident ne ukazuje na drugačiju sudsku praksu u pogledu primene materijalnog prava od značaja za ocenu prigovora zastarelosti potraživanja iz konkretnog činjeničnog osnova.

Vrhovni kasacioni sud ocenjuje da ne postoji potreba za ujednačavanjem sudske prekse, niti postoji potreba za posebnom revizijom zato što se pitanje aktivne legitimacije, ili pitanje zastarelosti potraživanja može smatrati pravnim pitanjem od opšteg interesa, ili u interesu ravnopravnosti građana. Takođe, materijalno pravo od značaja za ocenu aktivne legitimacije, ili zastarelosti potraživanja prema konkretnom činjeničnom stanju ne zahteva novo tumačenje.

Nižestepeni sudovi su zaključili da se radi o obligacionopravnom odnosu između ovde tužioca i tuženog iz ugovora o kreditu, iako je u ugovoru navedeno da ga je tužilac zaključio u ime i za račun trećeg lica.

Iz obrazloženja presude Privrednog suda u Novom Sadu P 1008/2018 od 07.02.2019. godine proizilazi da je ovde tužilac obavezan da tužiocu u toj parnici, Republici Srbiji, Ministarstvu finansija – Poreska uprava – Filijala Novi Sad i Ministarstvu poljoprivrede i zaštite životne sredine, isplati novčani iznos na ime naknade štete koja je po tužioca nastupila zbog nemogućnosti naplate iznosa odobrenih kredita, s obzirom da tuženi, a ovde tužilac, nije pokrenuo postupke prinudne naplate prema krajnjim korisnicima ugovora o kreditu, što je bila njegova ugovorna obaveza. U toj presudi je sud izneo razlog da tužilac nije mogao svoje pravo na naplatu kreditnih obaveza ostvariti od krajnjeg korisnika jer je samo banka imala aktivnu legitimaciju za pokretanje postupka prinudne naplate. Time proizilazi da je sud u toj parnici stao na stanovište da je činjenicom da su ugovori o kreditu zaključeni između banke, ovde tužioca i korisnika kredita samo banka imala aktivnu legitimaciju za pokretanje postupka radi naplate. I u toj parnici, kao i u ovoj, sudovi su stali na stanovište da je ugovor o kreditu, zaključen između banke tužioca i tuženog kao korisnika kredita izvor obligacije. Prema takvim razlozima iznetim u revizijom pobijanoj presudi, da je tužilac poverilac po ugovoru o kreditu koga je zaključio sa tuženim, da tuženi nije ispunio obavezu iz ugovora o kreditu koji je zaključio sa tužiocem, da je nad tužiocem otvoren stečaj, ocenjen je i prigovor zastarelosti kao neosnovan. Prema takvim razlozima presuđenja, nema osnova za posebnu reviziju, propisanih članom 404. Zakona o parničnom postupku. iz tih razloga je odlučeno kao u prvom stavu izreke rešenja.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao dozvoljenost izjavljene revizije primenom odredbe člana 410. Zakona o parničnom postupku i našao da revizija tuženog nije dozvoljena.

Tužilac je protiv tuženog podneo tužbu 24.09.2020. godine. Vrednost predmeta spora je 60.000,00 dinara.

Odredbom člana 487. stav 1. Zakona o parničnom postupku, propisano je da su u postupku u privrednim sporovima, sporovi male vrednosti sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost od 30.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Odredbom člana 479. stav 6. ZPP, propisano je da u sporovima male vrednosti, protiv odluke drugostepenog suda nije dozvoljena revizija.

Kako se konkretnom slučaju radi o privrednom sporu male vrednosti iz odredbe člana 487. Zakona o parničnom postupku, izjavljena revizija shodno odredbi člana 479. stav 6. Zakona nije dozvoljena.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 413. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u stavu drugom izreke rešenja.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić