Prema odredbama člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/2011 ... 10/23 – dr. zakon), revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti revizije odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Vrhovni sud je ispitao razloge za dozvoljenost posebne revizije prema kriterijumima iz člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Pobijanom drugostepenom presudom odlučeno je o tužbenom zahtevu tužioca da se obaveže tuženi da tužiocu isplati iznos od 3.986.712,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 19.11.2018. godine do isplate, kao potraživanje iz ugovora o osiguranju po auto kasko polisi , zbog nastale štete na osiguranom vozilu tužioca u saobraćajnoj nezgodi, te o protivtužbenom zahtevu za isplatu iznosa od 399.518,05 dinara sa kamatom, na ime regresa iznosa koji je tuženi kao osiguravač od odgovornosti isplatio trećem oštećenom licu na ime naknade štete pretrpljene u istoj nezgodi.

Tuženi je odbio da isplati naknadu iz osiguranja uz obrazloženje da je osiguranik koristio oštećeno vozilo, osigurano po polisi auto kasko osiguranja, opremljeno letnjim pneumaticima, suprotno članu 11. tačka 5. Opštih uslova za osiguranje automobilskog kaska. Sa druge strane, tuženi je postupajući po odštetnom zahtevu isplatio vlasniku drugog oštećenog vozila u saobraćajnoj nezgodi, iznos od 399.518,05 dinara na ime naknade štete prouzrokovane tom vozilu u predmetnoj nezgodi, te je regresnim zahtevom od 12.07.2019. godine pozvao tužioca na isplatu. Utvrđeno je da je vozač upravljao osiguranim vozilom brzinom koja je bila veća od bezbedne za predmetnu deonicu puta u konkretnim uslovima, pored saobraćajnih znakova kojima je bio obavešten o postojanju mogućnosti pojave klizavog kolovoza na mestu nezgode, koja predstavlja opasnu situaciju, da je imao mogućnost da brzinu kretanja vozila uspori do brzine pri kojoj ne bi došlo do zanošenja vozila, posebno znajući da upravlja vozilom sa letnjim pneumaticima, iako je u to vreme bilo obavezno imati zimske pneumatike, čime je napravio propust uzročno vezan za nastanak nezgode, dok na strani vozača drugog vozila nema propusta uzročno vezanih za nastanak nezgode. Utvrđeno je da je tuženi pravilno obračunao i isplatio naknadu štete oštećenom licu vlasniku drugog oštećenog vozila u iznosu od 399.518,05 dinara dok je uz učešće u šteti – franšiza po kasko polisi od 10% šteta na oštećenom vozilu tužioca 3.986.712,00 dinara.

Prema razlozima drugostepene presude, prema Opštim uslovima tuženog koji čine sastavni deo zaključenog ugovora, osiguranje ne pokriva štete nastale na osiguranim stvarima zbog opasnosti koje nisu pokrivene Opštim uslovima, a naročito ne zbog tehničke neispravnosti vozila, istrošenosti guma na točkovima i u drugim slučajevima u kojima je šteta nastala kao isključiva posledica nepridržavanja ili nesprovođenja odredbi o tehničkim i zaštitnim merama. U članu 11. tačka 5. Opštih uslova predviđeno je da osiguranik gubi prava iz osiguranja ako u saobraćaju postupa sa krajnjom nepažnjom, ugrožavajući sebe i druge učesnike u saobraćaju, suprotno odredbama Zakona o bezbednosti u saobraćaju. Postupanje tužioca bilo je protivno saobraćajnim propisima o tehničkim i zaštitnim merama u pogledu obaveznog korišćenja zimskih pneumatika, što je uz neprilagođenu brzinu i atmosferske prilike doprinelo nastanku nezgode, čime je tužilac izgubio pravo da od tuženog potražuje naknadu štete po osnovu zaključene autokasko polise. Na osnovu toga, sud nalazi da oštećenje predmetnog vozila jeste pokriveno ugovorenim osiguranjem, ali je prema odredbi člana 11. tačka 5. Opštih uslova tužilac kao osiguranik izgubio prava po osnovu polise kasko osiguranja. Tužilac je izgubio i prava iz osiguranja po osnovu polise o osiguranju od autoodgovornosti prema članu 29. stav 1. tačka 6. Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju. Vozaču osiguranog vozila bilo je poznato da upravlja motornim vozilom na kome su letnji pneumatici i da brzinu kretanja vozila nije prilagodio stanju vozila i atmosferskim prilikama. Tuženi je isplatom oštećenom licu kao osiguravač stupio u pravo oštećenog lica prema tužiocu i stoga osnovano od tužioca potražuje na ime regresa iznos koji je isplatio trećem oštećenom licu na ime naknade štete pretrpljene u predmetnoj nezgodi.

Posebnom revizijom tužilac ističe potrebu da se odredi pojam krajnje nepažnje. Potrebno je da sud u svakom konkretnom slučaju procenjuje da li je određeno ponašanje bilo krajnja nepažnja, imajući u vidu da krajnja nepažnja postoji kada se lice ponaša na naročito grub način kojim zanemaruje osnovne zahteva obzirnosti, svestan da njegovo ponašanje može dovesti do teških posledica po tuđu ili svoju imovinu, ali da je spreman da takvu posledicu prihvati. Smatra da je drugostepeni sud izjednačio običnu nepažnju sa krajnjom nepažnjom. Ističe potrebu da se od strane Vrhovnog suda uspostavi standard tumačenja krajnje nepažnje, podložnog ekstenzivnom tumačenju od strane sudova, zarad pravne sigurnosti.

Prema razlozima presuđenja iznetim u pobijanoj pravnosnažnoj presudi, revizijski sud ocenjuje da nisu ispunjeni uslovi za posebnu reviziju propisani odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Prema razlozima presuđenja proizlazi da nije potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa, pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, ujednači sudska praksa, niti da novo tumačenje prava, da bi bila dozvoljena posebna revizija. Revizijski sud ocenjuje da pojam krajnje nepažnje ne zahteva da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa, niti ujednačavanje sudske prakse, kao ni novo tumačenje prava. Radi se o pravnom standardu čija primena zavisi od konkretnih činjenica u svakom pojedinačnom slučaju, kada sud ocenjuje da li se u konkretnim okolnostima stiče krajnja nepažnja na strani učesnika u štetnom događaju. Eventualna pogrešna primena materijalnog prava kod presuđenja o pravima osiguranika iz ugovora o osiguranju, sama po sebi nije dovoljan razlog za izuzetnu dozvoljenost revizije u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku. Kod takvog stanja stvari odlučeno je u prvom stavu izreke po odredbi člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Kako je vrednost predmeta spora dinarski iznos novčanog zahteva po tužbi i po protivtužbi koji ne prelazi protivvrednost iznosa od 100.000,00 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, odnosno protivtužbe, proizlazi da revizija nije dozvoljena, po odredbi člana 410. stav 2. tačka 5. i člana 485. Zakona o parničnom postupku, te je po odredbi člana 413. Zakona o parničnom postupku Vrhovni sud odlučio kao u drugom stavu izreke.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić