Presudom Privrednog apelacionog suda 2Pž br. 2093/20 od 05.11.2020. godine, u stavu I izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđena presuda prvostepenog suda u stavovima I, III, IV i VI izreke. U stavu II, prvostepena presuda je preinačena u II i V stavu izreke i odlučeno da se odbija tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da se obaveže tužena Agencija za vođenje sporova u postupku privatizacije da tužiocima isplati novčane iznose, sa zateznim kamatama, navedene u izreci drugostepene presude. U stavu III izreke obavezani su tužioci da solidarno prvotuženoj Agenciji za vođenje sporova u postupku privatizacije, plate iznos od 170.160,00 dinara na ime troškova drugostepenog postupka.

Protiv drugostepene presude tužioci su izjavili blagovremenu reviziju zbog bitne povrede postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivom na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Odgovor na reviziju podneli su prvotuženi i drugotuženi.

Razmatrajući dozvoljenost revizije u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ 72/11...18/20), Vrhovni kasacioni sud nalazi da ne postoji potreba za posebnom revizijom protiv pravnosnažne odluke kojom je odlučeno o tužbenim zahtevima tužilaca protiv tužene Republike Srbije. Prema novodima iz revizije, tužbeni zahtev prema drugotuženoj Republici Srbiji zasnovan je na odgovornosti zbog proboja pravne ličnosti, do kog su doveli propusti Agencije za privatizaciju i nadležnih organa subjekta privatizacije u postupku usvajanja socijalnog programa, s obzirom na to da je Republika Srbija njihov osnivač. Kod ovako istaknutih osnova tužbenog zahteva prema drugotuženoj Republici Srbiji, s obzirom na sadržinu sudske zaštite koja se u ovoj parnici u odnosu na drugotuženog traži iz konkretnih činjeničnih okolnosti, ne proizlazi potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa, ili pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, niti potrebe za novim tumačenjem prava. Revidenti ne ukazuju na drugačije pravnosnažne sudske odluke kojima je u istovetnoj situaciji na drugačiji način primenjeno materijalno pravo u odlučivanju o tužbenom zahtevu u odnosu na Republiku Srbiju. Stoga, nema potrebe za ujednačavanjem sudske prakse.

Međutim, u odnosu na pravnosnažnu presudu po tužbenim zahtevima prema prvotuženom, revizijski sud nalazi da su ispunjeni uslovi predviđeni odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku za izuzetnu dozvoljenost revizije, radi ujednačavanja sudske prakse.

U ovom delu pobijane presude nisu učinjene bitne povrede postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koje revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijskim navodima kojima se ukazuje da su nižestepeni sudovi po prigovoru tužilaca pogrešno odlučili da je stvarno nadležan privredni sud, poziva se na bitnu povredu iz člana 374. stav 2. tačka 4. Zakona o parničnom postupku, koja povreda se ne može isticati u postupku po reviziji u skladu sa odredbom člana 407. Zakona o parničnom postupku.

Predmet tužbenog zahteva prema prvotuženom je isplata novčanog iznosa tužiocima na ime naknade štete, jer je prvotuženi svojim nezakonitim i nesavesnim radom onemogućio tužioce da po osnovu usvojenog socijalnog programa kao sastavnog dela Programa restrukturiranja kompanija Internacional CG d.p. - u stečaju Beograd i Generalexport d.p - u stečaju Beograd, ostvare pravo na naplatu iznosa od 200 evra za svaku punu godinu radnog staža.

Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi da su tužioci bili u radnom odnosu kod Kompanije Internacional CG d.p. - u stečaju Beograd i Kompanije Generalexport d.p. - u stečaju Beograd. Dana 17.12.2007. godine usvojen je Program restrukturiranja Kompanije Generalexport - u stečaju d.p. Beograd, koji je prihvaćen rešenjem Agencije za privatizaciju od 26.12.2007. godine, da bi dana 24.12.2007. godine bio usvojen i Program restrukturiranja Kompanije Internacional CG d.p. - u stečaju Beograd, koji je takođe prihvaćen rešenjem Agencije za privatizaciju od 26.12.2007. godine. Restrukturiranje kompanija podrazumevalao je postupanje u skladu sa Programom restrukturiranja kojim je između ostalog, u okviru socijalnog programa, bila predviđena isplata novčane naknade zaposlenima i bivšim zaposlenima u navedenim kompanijama, u visini neto 200 evra za punu godinu radnog staža, za vreme provedeno na radu u efektivnom trajanju koji zaposleni i bivši zaposleni ostvaruju u tim kompanijama, uključujući i zavisna društva koja su osnovana od tih kompanija, i to zaključno sa 31.12.2007. godine. Kao uslov je predviđeno da se navedene isplate izvrše nakon zaključenja transakcije („dan ispunjenja“) za imovinske celine Blok XX i Kopaonik. Dalje je utvrđeno da je „dan ispunjenja“ za imovinsku celinu Blok XX nastupio 25.06.2008. godine, a za Kopaonik 29.05.2009. godine. Međutim, i pored nastupanja uslova za ispunjenje socijalnog programa iz Programa restrukturiranja, tužiocima nije isplaćen novčani iznos koji im je pripadao po ovom osnovu. Nakon toga je rešenjem Privrednog suda u Beogradu 5 St 72/2015 od 18.03.2016. godine otvoren postupak stečaja nad Kompanijom Internacional CG, u kom su tužiocima priznata potraživanja na ime glavnog duga i zatezne kamate proistekla iz socijalnog programa obuhvaćenim Programom restrukturiranja.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom Zakona o privatizaciji koji je bio važeći u vreme kada su tužioci stekli pravo na novčanu naknadu koju potražuju, utvrdio da postoji odgovornost za štetu Agencije za privatizaciju kao pravnog prethodnika tužene Agencije za vođenje sporova u postupku privatizacije, zbog toga što potraživanje tužilaca nije namireno, te da zbog nepravilnog rada Agencije stoji njena odgovornost za naknadu štete po članu 172. Zakona o obligacionim odnosima. U obrazloženju prvostepene presude se navodi da su po prodaji imovinskih celina Blok XX i Kopaonik, bili ispunjeni svi uslovi za isplatu novčanog potraživanja tužiocima po osnovu socijalnog programa, te da je Agencija za privatizaciju postupala nesavesno jer je propustila da sredstvima ostvarena prodajom tih celina, namiri potraživanja tužilaca i ostalih zaposlenih. Iz navedenih razloga prvostepeni sud je delimično usvojio tužbeni zahtev i obavezao prvotuženog da po osnovu naknade štete isplati tužiocima novčani iznos naveden u stavu II izreke prvostepene presude. Prvostepeni sud je delimično odbio tužbeni zahtev za novčani iznos za koji je utvrđeno da su tužioci naplatili u stečajnom postupku koji se vodi nad privrednim društvom Internacional CG. U pogledu zahteva prema drugotuženoj Republici Srbiji, prvostepeni sud je našao da nema odgovornosti Republike Srbije u postupku sprovođenja restrukturiranja društva „Internacional CG“, zbog čega je tužbeni zahtev u odnosu na Republiku Srbiju odbijen.

Drugostepeni sud prihvata pravno stanovište prvostepenog suda kada se radi o tužbenim zahtevima protiv Republike Srbije. Međutim, drugostepeni sud je stanovišta da nema odgovornosti ni pravnog prethodnika prvotužene Agencije za vođenje sporova u postupku privatizacije, za štetu koju su pretpreli tužioci zbog nepoštovanja Programa restrukturiranja. Drugostepeni sud obrazlaže da Program restukturiranja sprovodi subjekat privatizacije, a ne Agencija za privatizaciju, dok Agencija kontroliše sprovođenje restrukturiranja. Socijalni program je prema stanovištu drugostepenog suda, samo jedan od elemenata programa koji treba da bude izvršen da bi restrukturiranje bilo sprovedeno. Tužioci nisu dostavili dokaz da je Program restrukturiranja sproveden, da su samo zaposleni i bivši zaposleni ostali nenamireni za potraživanje koje je predviđeno za isplatu, a da su svi ostali poverioci namireni. Stanovište je drugostepenog suda da na osnovu Programa restrukturiranja zaposleni i bivši zaposleni nisu stekli pravo prioritetnog namirenja na gore pomenutim imovinskim celinama, niti su na navedenim objektima zasnovali založno pravo, u kom slučaju bi jedino mogli imati status prioritetnih poverilaca na sredstvima ostvarenim prodajom navedene imovine. Imajući u vidu da prema stanovištu drugostepenog suda, pravni prethodnik prvotužene nije postupao protivpravno, to je u delu prvostepene presude kojim je usvojen tužbeni zahtev u odnosu na Agenciju za vođenje sporova u postupku privatizacije, ista preinačena, a tužbeni zahtevi su odbijeni.

Revizijski sud ne prihvata za pravilno stanovište izraženo u drugostepenoj presudi.

Ne može se prihvatiti zaključak drugostepenog suda da tužena Agencija za vođenje sporova u postupku privatizacije, odnosno njen pravni prethodnik Agencija za privatizaciju, nije odgovorna za štetu koju tužioci trpe zbog toga što im potraživanja iz socijalnog programa nisu isplaćena po ostvarivanju uslova predviđenih Programom restrukturiranja. Ovakvo stanovište zauzeto je i u presudi Vrhovnog kasacionog suda Rev2 1341/16 i odluci Ustavnog suda Už 4639/12 od 08.05.2013. godine, na koje odluke osnovano revident ukazuje.

Zakon o privatizaciji („Službeni glasnik RS“ br 38/01 ... 123/07) koji je važio u vreme kada su tužioci stekli pravo na novčanu naknadu, koju potražuju kao naknadu štete, u članu 4. stav 1. je predvideo da je i Agencija za privatizaciju, čiji je pravni sledbenik prvotužena, subjekat nadležan za sprovođenje privatizacije. U članu 5. stav 1. tog zakona je određeno da Agencija za privatizaciju prodaje kapital, odnosno imovinu i promoviše, inicira, sprovodi i kontroliše postupak privatizacije u skladu sa zakonom. Zakonom o agenciji za privatizaciju („Službeni glasnik RS“ br 38/2001 i 135/2004), kojim je osnovana Agencija za privatizaciju radi promovisanja, iniciranja, sprovođenja i kontrole postupka privatizacije, propisano je da Agencija ima svojstvo pravnog lica sa pravima, obavezama i odgovornostima utvrđenim tim zakonom i Statutom, a u okviru poslova koje je zakon stavio Agenciji u nadležnost. Ona pokreće inicijativu za izradu programa restrukturiranja, koji se smatra donetim kada Agencija donese odluku o prihvatanju tog programa (član 23. stav 8.). Prema utvrđenom činjeničnom stanju, Agencija za privatizaciju je prihvatila programe restrukturiranja kompanija Internacional CG d.p. Beograd i Generalexport d.p. Beograd, sa socijalnim programom kojim je utvrđena visina potraživanja zaposlenih i bivših zaposlenih. Prema prihvaćenom Programu restrukturiranja, dospeće potraživanja iz socijalnog programa je nastupilo prodajom imovinskih celina Blok XX i Kopaonik. Stoga, imajući u vidu da je Agencija za privatizaciju u okviru svojih ovlašćenja prodala navedenu imovinu subjekta privatizacije, da su novčana sredstva od prodaje uplaćena na račun Agencije za privatizaciju koji potom nije prosleđen subjektu privatizacije radi ispunjenja obaveza iz socijalnog programa, to se onda ne može prihvatiti stav drugostepenog suda da nema odgovornosti Agencija za takvo postupanje. Štaviše, iz revizijskih navoda koji utemeljenje imaju i u izvedenim dokazima (dopis Ministarstva finansija i privrede od 22.11.2012. godine), proizlazi da je Agencija za privatizaciju raspolagala novčanim sredstvima ostvarenih prodajom imovine subjekta privatizacije na taj način što je iste oročavala kod banaka i plasirala u kupovinu državnih hartija od vrednosti, odakle proizlazi da je Agencija umesto stvaranja uslova za ispunjenje obaveza iz Programa restrukturiranja i isplate potraživanja iz socijalnog programa, odlučila da dalje plasira novčani kapital ostvaren prodajom imovine, pa otuda i njena odgovornost za docniju nemogućnost isplate potraživanja iz socijalnog programa.

Šteta koju tužioci trpe zbog toga što nisu ostvarili svoje potraživanje po socijalnom programu iako je nastupio uslov za isplatu, u direktnoj je vezi sa nečinjenjem Agencije za privatizaciju koja je u okviru svojih ovlašćenja, bila u obavezi da omogući ispunjenje socijalnog programa, budući da su za to bili ispunjeni uslovi iz Programa restrukturiranja.

Ne može se prihvatiti stav drugostepenog suda da Agencija za privatizaciju nije imala osnov za isplatu potraživanja iz socijalnog programa, jer zaposleni i bivši zaposleni (dakle računajući i tužioci) nisu imali pravo prioritetnog namirenja iz novčanih sredstava ostvarenih prodajom imovinskih celina Blok XX i Kopaonik. Upravo suprotno navedenom stavu, Programom restrukturiranja predviđena je isplata po socijalnom programu nakon prodaje navedenih imovinskih celina. Eventualni nedostatak Programa restrukturiranja, može biti njegova nepreciznost jer nije definisan izvor sredstava za isplatu tužiocima, odnosno nije do kraja uređeno da li će se isplate po socijalnom programu vršiti iz budžeta, za šta saglasnost nije dalo Ministarstvo finansija, ili iz sredstava dobijenih prodajom imovinskih celina u postupku privatizacije. Međutim, ovakvi nedostaci u Programu restrukturiranja moraju se tretirati kao propusti tužene Agencije za privatizaciju koja je dala saglasnost na program restrukturiranja, pa se stoga ne može govoriti o nedostatku osnova za isplatu, već njegovoj nedovoljnoj preciznosti, što kako je napred rečeno, predstavlja propust Agencije. U tom smislu, nije pravilan zaključak drugostepenog suda da na strani Agencije za privatizaciju kao pravnog prethodnika prvotuženog, nema odgovornosti za štetu koju tužioci trpe zbog nemogućnosti naplate potraživanja po osnovu socijalnog programa iz usvojenog Programa restrukturiranja, a kao takav suprotan je i iskazanim stavovima Vrhovnog kasacionog suda u odlukama kojima je odlučivano povodom identičnog činjeničnog i pravnog osnova, kao i odluci Ustavnog suda Už 4639/12 od 08.05.2013. godine.

Dakle, stav je revizijskog suda da je šteta po tužioce zbog neisplaćivanja iznosa utvrđenog socijalnim programom nastala dospećem tog potraživanja, i ne zavisi od obima i mere u kojoj će potraživanje biti namireno u stečajnom postupku nad društvom Internacional CG D.P. – u stečaju Beograd, jer će u toj meri potraživanje prestati isplatom, saglasno odredbi člana 414. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Kako je drugostepeni sud u žalbenom postupku zauzeo stav o nepostojanju potraživanja tužilaca prema prvotuženoj Agenciji za vođenje sporova u postupku privatizacije po osnovu naknade štete, zbog čega nije cenio žalbene navode kojima se ukazuje da prvostepeni sud nije pravilno ocenio prigovor zastarelosti potraživanja, niti da je adekvatnim dokazima utvrdio visinu potraživanja koja je tokom postupka osporena, to je drugostepena presuda morala biti ukinuta radi ocene navedenih žalbenih navoda.

Odbačena je revizija tužioca protiv drugostepene presude u delu u kome je odlučeno u odnosu na Republiku Srbiju, kao nedozvoljena, na osnovu odredbe člana 410. Zakona o parničnom postupku. Drugostepenom presudom odlučeno je o tužbenim zahtevima koji pojedinačno ne prelazi iznos od 40.000 evra, zbog čega revizija nije dozvoljena po odredbi člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku.

Odbijen je zahtev drugotuženog za naknadu troškova sastava odgovora na reviziju, zato što taj trošak nije bio potreban u revizijskom postupku, shodno članu 154. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić