U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, kao predsednika veća, Tatjane Matković Stefanović i Tatjane Miljuš, članova veća, u parnici tužioca Privredno društvo za izgradnju, obnavljanje i rekonstrukciju građevinskih objekata KOTO DOO Beograd, Vojvode Stepe br.466, čiji je punomoćnik Vojislav Seležan, advokat u ..., protiv tuženog GRAĐEVINSKA DIREKCIJA SRBIJE, DOO Beograd, Bul. Arsenija Čarnojevića br.110, čiji je punomoćnik Vladimir Vignjević, advokat u ..., odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda 1Pž 4316/20 od 15.09.2021. godine, u sednici veća održanoj 12. maja 2022. godine, doneo je

P R E S U D U

Revizija tužioca se kao neosnovana ODBIJA u odnosu na deo presude Privrednog apelacionog suda 1Pž 4316/20 od 15.09.2021. godine kojim je potvrđena presuda Privrednog suda u Beogradu 11P2716/2019 od 17.06.2020. godine u odbijajućem delu za iznos od 48.351.166,44 dinara na ime revizije cene radne snage i za iznos od 63.241.630,92 dinara na ime zahteva za plaćanje umanjenih iznosa u odnosu na ukupno ugovorene cene, sa zakonskim zateznim kamatama počev od 17.05.2019. godine, dok se revizija tužioca DELIMIČNO USVAJA, presuda Privrednog apelacionog suda 1Pž 4316/20 od 15.09.2021. godine i presuda Privrednog suda u Beogradu 11P 2716/2019 od 17.06.2020. godine UKIDAJU u odbijajućem delu za iznos od 82.499.770,47 dinara na ime zahteva za dodatna plaćanja sa zakonskom zateznom kamatom od 17.05.2019. godine do isplate i u delu odluke o troškovima parničnog postupka i u tom delu se predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Privredni sud u Beogradu je doneo presudu 11 P 2716/19, dana 17.06.2020. godine kojom je odbio tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tuženi da tužiocu isplati 48.351.166,44 dinara na ime revizije cene radne snage, 82.499.770,47 dinara na ime zahteva za dodatna plaćanja i 63.241.630,92 dinara na ime zahteva za plaćanje umanjenih iznosa u odnosu na ukupno ugovorene cene, sve sa zakonskim zateznim kamatama počev od 17.05.2019. godine, kao neosnovan, i obavezao je tužioca da plati tuženom 195.000,00 dinara na ime naknade troškova parničnog postupka.

Privredni apelacioni sud je presudom 1Pž 4316/20 od 15.09.2021. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio presudu Privrednog suda u Beogradu 11P 2716/2019 od 17.06.2020. godine.

Protiv navedene drugostepene presude tužilac je podneo dozvoljenu i blagovremenu reviziju, kojom pobija presudu zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju tužioca.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu po odredbama člana 408. ZPP („Sl. glasnik RS“, br.72/2011 ... 18/2022) i odlučio da je revizija tužioca delimično osnovana, delimično neosnovana.

Presude su donete bez bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koje revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Tužilac u reviziji ističe bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku, navodima da drugostepena presuda ima nedostatke zbog kojih se ne može ispitati, da su razlozi presude u suprotnosti sa izvedenim dokazima, da su nejasni i protivrečni, ali to nije zakonom predviđen revizijski razlog u smislu odredbe člana 407. ZPP. Nadalje, revident ističe da je sud paušalno i bez izvođenja ikakvih dokaza odbio tužbeni zahtev koga temelji na reviziji cene radne snage, ali to nije bitna povreda odredaba parničnog postupka koja je u konkretnom slučaju mogla biti učinjena pred drugostepenim sudom, jer je drugostepeni sud prihvatio činjenično stanje utvrđeno od strane prvostepenog suda i nije izvodio dokaze radi utvrđenja činjeničnog stanja, te stoga, ni to nije bitna povreda odredaba parničnog postupka na koju se kao revizijski razlog revident može pozivati, po odredbi člana 407. Zakona o parničnom postupku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju na kome su zasnovane nižestepene presude, tuženi kao naručilac i grupa ponuđača koju zastupa tužilac kao izvršilac, su zaključili Ugovor broj 1, za izvršenje svih pripremnih radova, izrade tehničke dokumentacije za objekte C, D i E saobraćaja, infrastrukture i parternog uređenja sa ozelenjavanjem na parceli S8-1 saobraćajnicom U1, izvođenje radova na izgradnji objekta C, za izvođenje radova na izgradnji podzemne garaže, izgradnji montažno- demontažnog objekta showroom i poslova po ovlašćenju naručioca, po sistemu „ključ u ruke“, u naselju „...“ u ..., sve saglasno Konkursnoj dokumentaciji naručioca za javnu nabavku pod oznakom VJN 04/16, dana 06.03.2017. godine, a dana 18.04.2017. godine zaključili su Ugovor 2 za izvršenje radova na izgradnji objekta D i E, poslova po ovlašćenju naručioca datih u Delu 3 konkursne dokumentacije, a sve saglasno Konkursnoj dokumentaciji tuženog za javnu nabavku pod oznakom VJN 01/17, ponudi i ugovoru. Tužilac tužbenim zahtevom traži iznos od 48.351.166,44 dinara zato što je prilikom izvršenja ugovora došlo do povećanja minimalne cene rada Odlukom o visini minimalne cene rada za 2018. godinu, zbog čega je obavezan da isplati veći iznos na ime zarade radnicima, te se tako povećao element na osnovu koga se određuje cena kod predmetnog ugovora, pozivom na član 41. Dela 2. Konkursne dokumentacije u vezi sa članom 9. Ugovora i člana 115. Zakona o javnim nabavkama. Tužbeni zahtev za 82.499.770,47 dinara, odnosi se na dodatna plaćanja, koji iznos tužilac traži pozivom na član 47. Dela 2. Konkursne dokumentacije u vezi člana 9. Ugovora, sa razloga što je u toku realizacije ugovora došlo do značajne promene cene elemenata na osnovu kojih je određena cena tih radova, konkretno došlo je do znatnog povećanja cene radne snage na tržištu. Tužbeni zahtev za 63.241.630,92 dinara tužilac zasniva na umanjenju iznosa u odnosu na ukupno ugovorene cene po privremenim situacijama, s obzirom na primenu metodologije iz člana 2.8 uslova ugovaranja. Primenom te metodologije za obračun i plaćanje razlike u ceni po osnovu promene kursa evra, u odnosu na ukupno ugovorenu vrednost radova, plaćen je tužiocu umanjen iznos za 63.241.630,92 dinara, jer je s obzirom na pad evra na tržištu prilikom izdavanja privremenih situacija računat manji kurs, pri čemu pad kursa evra nije pratio i pad vrednosti materijala i radne snage.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, nižestepeni sudovi su zaključili da je bitno što su navedeni ugovori zaključeni u postupku javne nabavke od kojih je sloboda volje ugovornih strana ograničena imperativnim odredbama Zakona o javnim nabavkama i da bi usvajanjem tužbenih zahteva tužilac bio stavljen u povoljniji položaj u odnosu na druge ponuđače. Posebno, odbijen je tužbeni zahtev za iznos od 48.351.166,44 dinara po osnovu revizije cene radne snage, jer tužilac nije dokazao da je promena visine minimalne cene rada u konkretnom slučaju uticala na iznos zarade koju je tužilac isplatio radnicima u spornom periodu. Za iznos od 82.499.770,47 dinara, koji se odnosi na dodatna plaćanja, tužilac nije ispunio formalne uslove propisane odredbom člana 47. Dela 2 Konkursne dokumentacije, jer nije u rokovima predviđenim tom odredbom istakao zahtev za dodatna plaćanja. Osim toga, zaključivanjem ugovora tužilac se saglasio sa cenom i načinima promene cene iz ugovora, koji ne predviđaju mogućnost promene u takvoj situaciji promena cena na tržištu rada. Nižestepeni sudovi nalaze da je takva mogućnost promene cene isključena odredbom člana 3. stav 1. Ugovora kojima, je definisano da ugovor ima primat u odnosu na Konkursnu dokumentaciju i odredbom člana 6. stav 1. Ugovora, kojima je određeno da tužilac ne može naknadno isticati eventualne primedbe i nedostatke koji bi uticali na ugovorenu cenu. Odredbom člana 41. stav 2. dela konkursne dokumentacije za javnu nabavku predviđeno je da cene mogu da se prilagode naviše i naniže, ali ne i da se nedvosmisleno i obavezno prilagođavaju, pa je po stavu drugostepenog suda pravilan zaključak prvostepenog suda da nema mesta primeni člana 636. Zakona o obligacionim odnosima, na kome tužilac alternativno zasniva tužbeni zahtev za dodatna plaćanja, već samo člana 115. Zakona o javnim nabavkama koji propisuje pod kojim uslovima naručilac može dozvoliti promenu cene, a tužilac nije ispunio proceduru za to predviđenu ugovorom i konkursnom dokumentacijom. Tužbeni zahtev za iznos od 63.241.630,92 dinara je neosnovan zato što je ugovorena metodologija u članu 2. tačka 8. kao mehanizam očuvanja načela jednake vrednosti davanja, vezivanjem cene za „čvrstu valutu“, konkretno za vrednost evra.

Vrhovni kasacioni sud ocenjuje razloge revizije na sledeći način.

Kako je drugostepena presuda zasnovana na zaključku da tužilac nije dokazao da je povodom povećanja minimalne cene rada više platio na ime zarada radnicima u spornom periodu, to su bez značaja navodi revizije kojima se pravilnost presuđenja o ovom delu tužbenog zahteva osporava pozivanjem na to da je odluka Vlade Republike Srbije o visini minimalne zarade za 2018. godinu zasnovana na Zakonu o radu, i pozivanjem na odredbu člana 41. tačka 2. Dela 2. Konkursne dokumentacije kojom je propisano da ukoliko dođe do izmena zakona nakon potpisivanja ugovora koji utiču na cenu radne snage, mehanizacije i materijala, cene mogu da se prilagode, shodno važećoj zakonskoj regulativi. Revident ističe da je svoje tvrdnje potkrepio dostavljanjem pismenih dokaza u vidu Obračuna efekta promene cene radne snage, uslovljen porastom minimalne cene rada za ugovore, koji dokaz je po tvrdnji revidenta zanemaren od nižestepenih sudova prilikom odlučivanja o osnovanosti zahteva. Međutim, na taj način tužilac suštinski osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja na kome je zasnovana pobijana presuda, što nije dozvoljen revizijski razlog po odredbi člana 407. Zakona o parničnom postupku. Osim toga, drugostepeni sud je ocenio pravilnost prvostepene presude o ovom tužbenom zahtevu i zaključio da je pravilno prvostepeni sud utvrdio da nema korelacije između zarada koje je tužilac isplatio i povećanja minimalne cene rada na koje ukazuje, budući da je inače tužilac isplaćivao znatno veću zaradu od one koja je utvrđena odlukom o visini minimalne zarade za 2018. godinu. Prema tome, u ovom delu revizija tužioca nije bila osnovana.

U delu odluke o tužbenom zahtevu za 82.499.770,47 dinara, revident osporava pravilnost primene materijalnog prava, kada nižestepeni sudovi zaključuju da se ne može primeniti odredba člana 636. ZOO jer je Zakon o javnim nabavkama u članu 115. propisao pod kojim uslovima naručilac može dozvoliti promenu cene upućujući na ugovore i konkursnu dokumentaciju, čiju proceduru tužilac nije ispunio, jer nije u rokovima predviđenim članom 47. Dela 2. Konkursne dokumentacije istakao zahtev za dodatna plaćanja. Revident ističe da navodno neispunjenje formalnih rokova ne može da predstavlja razlog za odbijanje tužbenog zahteva utemeljenog u odredbama člana 636. ZOO.

Prema razlozima prvostepenog suda, koje je drugostepeni sud prihvatio za pravilne, tužilac je postupao po odredbi člana 47. Dela 2. Konkursne dokumentacije u vezi sa članom 9. Ugovora kojima je određen postupak najave i pisane izjave izvršioca radova za zahtev za dodatna plaćanja prema naručiocu, i to tako što je najavio zahtev za dodatna plaćanja 05.10.2017. godine i uputio dopis tuženom 15.11.2018. godine sa zahtevom za dodatna plaćanja, koji zahtev je tuženi odlukom od 20.12.2018. godine odbio. Međutim, takvim postupanjem tužilac, prema zaključku prvostepenog suda, nije ispunio formalne uslove propisane odredbom Konkursne dokumentacije jer je zahtev tuženom dostavio sa više od godinu dana zakašnjenja nakon najave.

Odredbom člana 41. Dela 2. Konkursne dokumentacije je uređena mogućnost revizije cena. Između ostalog pod 41.1b određeno je da cena iz ponude predstavlja vrednost izvršenja posla po sistemu „ključ u ruke“ i obuhvata izvođenje radova po sistemu „ključ u ruke“ i cene materijala, radne snage, mehanizacije i sredstava za rad i dr., a zatim pod 41.2 da kada izmena nekog zakona nakon potpisivanja ugovora utiče na cene radne snage, mehanizacije i materijala korišćenih kod utvrđivanja ugovorenih cena, onda takve cene mogu da se prilagode naviše ili naniže kako bi uvažile takve promene, a u svemu prema važećoj zakonskoj regulativi, i pod 41.3 da za obračun i plaćanja razlike u ceni važi metodologija data u delu 2.8 istih uslova za ugovoranje. U članu 47. Zahtevi za dodatnim plaćanjima, određeno je da u slučaju da tokom izvršenja posla nastupe takve okolnosti na osnovu kojih izvršilac smatra da ima pravo na dodatna plaćanja, tada mora da naručiocu najavi svoju nameru da zatraži dodatna plaćanja u roku od 15 dana nakon saznanja za te okolnosti sa navedenim razlozima za takvo potraživanje u pisanoj formi i da nakon najave u najkraćem roku, a najkasnije 5 dana od najave, u pisanoj formi dostavi zahtev za potraživanje sa obrazloženjem istog, toliko detaljnim da omogući naručiocu razmatranje istog, a po prijemu zahteva sa obrazloženjem naručilac će u roku od 15 dana obavestiti izvršioca u pisanoj formi o svojoj odluci da prihvati ili odbaci zahtev izvršioca za dodatnim plaćanjima. Utvrđeno je da je tuženi odbio zahtev tužioca svojom odlukom od 20.12.2018. godine, kao neosnovan. Taj zahtev odnosi se na razliku u ceni zbog promene cene radne snage i materijala, prilikom realizacije ugovora broj .../... od 06.03.2017. godine i ugovora .../... od 18.04.2017. godine.

Kod takvog stanja stvari, revizijski sud zaključuje da nižestepeni sudovi nisu imali osnova da zaključe da je neosnovan tužbeni zahtev za isplatu iznosa od 82.499.770,47 dinara, samo sa razloga da tužilac nije ispunio formalne uslove, propisane citiranom odredbom Konkursne dokumentacije u pogledu roka za podnošenje zahteva za dodatna plaćanja. Nisu imali osnova za to upravo sa razloga što je i tuženi razmatrao konkretan zahtev tužioca, iako nije bio podnet u propisanom roku od 5 dana od najave, i ocenio ga je kao neosnovan, ne kao neblagovremen. Prema tome, same stranke su procenile da ima uslova za razmatranje zahteva za reviziju cena. Stoga, revizijski sud nalazi da je neosnovano insistiranje nižestepenih sudova na doslovnoj, restriktivnoj i eliminatornoj primeni uslova u pogledu rokova za podnošenje zahteva propisanih konkursnom dokumentacijom. Takvom formalizmu nema mesta u konkretnoj situaciji. Prema tome, nižestepeni sudovi su zbog takvog pristupa u tumačenju odredaba ugovora i Konkursne dokumentacije propustili da suštinski ocene osnovanost konkretnog tužbenog zahteva i u tome se sastoji manjkavost i utvrđenog činjeničnog stanja i primene materijalnog prava od strane nižestepenih sudova. U tom delu su ukinuta prvostepena i drugostepena presuda, i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje, kako bi u ponovljenom postupku upotpunio činjenično stanje od značaja za osnovanost zahteva tužioca za isplatu iznosa od 82.499.770,47 dinara, sa zakonskim zateznim kamatama, na ime revizije cena zbog povećanja cene radne snage na tržištu, ocenom dokaza koje je predložio tužilac i primenom odredaba o reviziji cena sadržanih u konkursnoj dokumentaciji na koju upućuju predmetni ugovori i odredbe člana 636. Zakona o obligacionim odnosima.

U delu odluke o tužbenom zahtevu za 63.241.630,92 dinara sa zakonskim zateznim kamatama, koji zahtev tužilac temelji na tvrdnji da je ništava odredba člana 8. Ugovora i člana 41.3. Dela 2. Konkursne dokumentacije o metodologiji za obračun i plaćanje razlike u ceni, koja je razrađena u Delu 2.8. Konkursne dokumentacije, revizijski sud nalazi da je pobijana pravnosnažna presuda pravilna. Kako je napred navedeno, odredbom člana 41.3. Dela 2 Konkursne dokumentacije predviđeno je da je za obračun i plaćanje razlike u ceni metodologija data u delu 2. 8. istih uslova za ugovaranje. Pod 2.8 data je metodologija za obračun razlike u ceni koji se vrši na vrednost radova koja podleže obračunu razlike u ceni po ispostavljenim privremenim situacijama, po formuli RC=KhV, gde je RC - razlika u ceni po osnovu promene kursa evra, V – vrednost radova po cenama iz baznog meseca, a K – koeficijent razlike u ceni koji se izračunava primenom propisane metodologije koja takođe uključuje evro, odnosno njegovu vrednost, na datum 25. u obračunskom mesecu. Obračun razlike u ceni vrši se mesečno. Njega vrši izvođač i dostavlja kao sastavni deo privremene mesečne situacije za stvarno izvedene radove u tom mesecu. Ugovorne strane stiču pravo na razliku u ceni za radove koji se izvrše u ugovorenim mesečnim međurokovima i krajnjem roku definisanim detaljnim dinamičkim planom uz ugovor ako dođe do promene vrednosti evra u odnosu na baznu vrednost 1 evro = 123,2957 dinara. Revizijski sud nalazi da je pravilna ocena nižestepenih sudova da takvom metodologijom nije došlo do narušavanja jednake vrednosti uzajamnih davanja, načela savesnosti i poštenja, niti bilo kog drugog zakonskog načela, zbog koga bi ovakva odredba ugovora bila ništava, te da takav način predstavlja mehanizam očuvanja načela jednake vrednosti davanja, s obzirom da se cene po ugovoru vezuju za evro kao „čvrstu valutu“, što ne odstupa od opšteprihvaćenih principa za očuvanje jednakosti uzajamnih davanja u ugovornim odnosima. Okolnost koju u reviziji ističe tužilac, da je on pretrpeo štetu primenom ugovorene metodologije, ne ukazuje na povredu načela obligacionog prava. Upravo, primena korektivnog metoda podrazumeva korekciju zahteva, pa je u skladu sa tim korekcija novčanog potraživanja tužioca saglasna ugovoru, radi očuvanja jednakosti uzajamnih davanja, a ne šteta po tužioca kao ugovorne strane.

Kako je revizija neosnovana u odnosu na pravnosnažnu presudu o tužbenim zahtevima za isplatu iznosa od 63.241.630,92 dinara, sa zakonskim zateznim kamatama i za 45.659.770,47 dinara, sa zakonskim zateznim kamatama, to je u tom delu revizija odbijena primenom odredbe člana 414. ZPP. U odnosu na deo odluke o tužbenom zahtevu za 82.499.770,47 dinara, sa zakonskim zateznim kamatama, presude su ukinute i predmet vraćen na ponovno suđenje prvostepenom sudu po odredbi člana 416. stav 2. ZPP. Posledično, ukinuta je i odluka o troškovima parničnog postupka, kako bi u ponovnom postupku sud doneo odluku o troškovima celog postupka, saglasno odredbi člana 165. stav 3. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić