Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilac je izjavio blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava sa pozivom na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Ocenjujući ispunjenost uslova za odlučivanje o reviziji na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 18/20), Vrhovni kasacioni sud je našao da u ovoj vrsti spora ne postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse, niti su ispunjeni drugi uslovi za odlučivanje o reviziji tužioca kao posebnoj.

Predmet tužbenog zahteva o kome je pravnosnažno odlučeno jeste isplata novčanog potraživanja po osnovu ugovora o kreditu, koji je zahtev prvostepeni sud delimično usvojio obavezujući tužene da solidarno tužiocu isplate iznos od 18.016,79 dinara sa zakonskom zateznom kamatom, dok je zahtev za isplatu iznosa od 260.744,19 dinara sa zakonskom zateznom kamatom, odbijen. Prema razlozima nižestepenih odluka, tužbeni zahtev za isplatu navedenog iznosa zasniva se na ugovoru o kreditu čiju delimičnu ništavost su nižestepeni sudovi utvrdili kao prethodno pitanje, i to u pogledu člana 2. stav 4. ugovora kojim je propisano da su stranke saglasne da će se za vreme trajanja ovog ugovora vršiti mesečna revalorizacija neotplaćene glavnice, primenom stope rasta cena na malo važeće poslednjeg dana u mesecu, prema zvaničnim podacima koji se objavljuju u Službenom glasniku RS. Takođe, kao prethodno pravno pitanje utvrđena je ništavost člana 2. stav 3. tačka 2. Ugovora kojim je propisano da se korisnik kredita obavezuje da će na ime administriranja kredita šestomesečno, do kraja otplatnog perioda na ostatatak duga platiti banci proviziju od 0,75%. Nižestepeni sudovi su nalazeći da se radi o ništavim ugovornim odredbama, odbili tužbeni zahtev tužioca za onaj novčani iznos koji se zasniva na navedenim ugovornim odredbama, dok je u preostalom delu tužbeni zahtev usvojen.

Imajući u vidu način presuđenja i razloge na kojima su zasnovane nižestepene presude, Vrhovni kasacioni sud nalazi da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužioca kao posebnoj. Odluka o pravnom pitanju dozvoljenosti ugovaranja revolorizacije zavisi od konkretnog slučaja, prema prirodi ugovora i predmetu obaveze u odnosu na koju je ugovorena revalorizacija, pa se i punovažnost takvih odredbi ceni u skladu sa pravnom regulativom i standardima iz datih oblasti. Radi se o institutu u pogledu koga nije potrebno novo tumačenje prava. Tužilac u reviziji nije priložio niti ukazao na drugačije odluke nižestepenih sudova u pogledu identične činjeničnopravne situacije.

Kada se radi o stavu nižestepenih sudova da je ništava ugovorna odredba kojom je ugovorena provizija na ime administriranja kredita, isti je u saglasnosti sa sudskom praksom i pravnim stavom usvojenim na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda održanoj dana 22.05.2018. godine i njegovom dopunom usvojenom na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda održanoj 16.09.2021. godine. U situaciji kada nema dokaza da je tuženi postupao u skladu sa podzakonskim aktima kojima je regulisan jedistveni način obračuna efektivne kamatne stope, to predstavlja njegovu nesavesnost koja vodi ništavosti imovinskog prava ugovorenog takvim postupanjem u sopstvenu korist, zbog čega nema povrede pravnog stava Vrhovnog kasacionog suda. U opisanoj situaciji nema potrebe za razmatranjem pravnog pitanja od opšteg interesa ili pravnog pitanja u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potrebe za novim tumačenjem prava, jer su nižestepeni sudovi postupili u skladu sa stavom Vrhovnog kasacionog suda povodom spornog (prethodnog) pravnog pitanja.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je primenom odredbe člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku, odlučio kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao dozvoljenost izjavljene revizije primenom odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku i našao da revizija tuženog nije dozvoljena.

Tužilac je protiv tuženog podneo tužbu dana 04.04.2019. godine, a tužba je preinačena 02.06.2020. godine. Vrednost predmeta spora po preinačenoj tužbi je 278.760,98 dinara.

Odredbom člana 487. stav 1. Zakona o parničnom postupku, propisano je da u postupku u privrednim sporovima, sporovi male vrednosti su sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost od 30.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Odredbom člana 479. stav 6. istog zakona propisano je da u sporovima male vrednosti protiv odluke drugostepenog suda nije dozvoljena revizija.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o privrednom sporu male vrednosti iz odredbe člana 487. Zakona o parničnom postupku, to se zaključuje da izjavljena revizija shodno odredbi člana 479. stav 6. Zakona o parničnom postupku nije dozvoljena.

Iz navedenih razloga na osnovu člana 413. Zakona o parničnom postupku odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić