Privredni apelacioni sud je presudom Pž 9748/12 od 28. februara 2013. godine, odbio kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio navedenu presudu Privrednog suda u Beogradu.

Protiv drugostepene presude tuženi je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju tuženog, osporio revizijske razloge i predložio da se ista odbaci kao nedozvoljena. Troškove odgovora na reviziju je tražio.

Republički javni tužilac se o izjavljenoj reviziji nije izjasnio.

Revizijski sud je ispitao revizijom pobijanu drugostepenu presudu na način propisan članom 399. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, broj 125/04, 111/09), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. važećeg Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, broj 72/11 od 28. septembra 2012. godine, stupio na snagu 01. februara 2012. godine), i odlučio kao u stavu prvom izreke revizijske presude iz sledećih razloga:

Revizija tuženog nije osnovana.

Revizijom pobijana presuda nije zahvaćena bitnom povredom iz člana 361. stav 2. tačka 9. Zakona o parničnom postupku, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Izreka pobijane presude je jasna, presuda sadrži razloge o odlučnim činjenicama, dati razlozi su jasni, i u skladu su sa dokazima sprovedenim do zaključenja glavne rasprave i ispravama u spisu. Drugostepeni sud je cenio žalbene razloge na način propisan članom 382. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Stoga je neosnovan revizijski razlog da je pobijana presuda doneta uz bitnu povredu odredaba parničnog postupka.

U sporu po tužbi tužioca je utvrđeno:

Dana 18. aprila 2003. godine, zaključen je Ugovor o kupoprodaji 70% društvenog kapitala metodom javne aukcije, subjekta privatizacije, ovde tuženog, između tužioca i K.f.l., kojim ugovorom je kupac preuzeo obavezu isplate kupoprodajne cene i obavezu investiranja u subjekat privatizacije. Kupac je izvršio obavezu investiranja u subjekat privatizacije kupovinom građevinske opreme izvršene na teret subjekta privatizacije. Doneta je Odluka o povećanju osnovnog kapitala od strane Skupštine subjekta privatizacije dana 27. juna 2003. godine za iznos od 121.861.000,00 dinara, iskazano kroz drugu emisiju akcija, na osnovu koje je izvršen upis vlasništva nad emitovanim akcijama u Centralnom registru hartija od vrednosti. U registarskom ulošku 1- 2192-00 koji se vodi za preduzeće GP H.-H., po osnovu rešenja istog suda I 3624/04 od 27. maja 2004. godine, registarski list 2, upisano je da predmetno preduzeće koje je subjekat privatizacije ima upisane uplaćene 147.460 akcija prve emisije, 121.861 akcija druge emisije, što predstavlja 121.861.000,00 dinara, u stvarima na osnovu Odluke Skupštine o povećanju osnovnog kapitala dokapitalizacijom od 27. juna 2003. godine kao i 140.124 akcija treće emisije po osnovu upisanog i uplaćenog povećanja osnovnog kapitala iz rezervi na osnovu Odluke skupštine subjekta privatizacije o povećanju osnovnog kapitala iz rezervi od 22. marta 2004. godine, što predstavlja 140.124.000,00 dinara. Kako je kupac isplatio samo jednu od šest ugovorenih rata koje predstavljaju kupoprodajnu cenu, tužilac je predmetni ugovor o prodaji društvenog kapitala raskinuo, što je potvrđeno i pravnosnažnom izvršnom presudom Trgovinskog suda u Beogradu P 3424/04 od 16. oktobra 2005. godine. Iz izvoda Centralnog registra, depo i kliring hartije od vrednosti o prikazu vlasništva preduzeća – subjekta privatizacije utvrđeno je da na dan 20. aprila 2007. godine u istom registru vodi se da se u vlasništvu Akcijskog fonda od ukupne emisije nalazi 38,36% ukupnog broja akcija, odnosno 103.323 akcija, dok je u vlasništvu tuženog 45,24% ukupnog kapitala, odnosno 121.861 akcija, što znači da se u vlasništvu tuženog nalaze akcije i druge emisije. Treća emisija akcija nije upisana, a izvršena je na osnovu Odluke o povećanju kapitala iz posebnih statutarnih rezervi društva, distribucijom novih akcija akcionarima bez javne ponude od 22. marta 2004. godine iskazana kroz emisiju 140.124 akcija za ukupan iznos od 140.124.000,00 dinara.

Predmet tužbenog zahteva je poništaj Odluke o povećanju osnovnog kapitala skupštine subjekta privatizacije od 27. juna 2003. godine za iznos od 121.861.000,00 dinara (iskazan kroz drugu emisiju akcija), kao i Odluka o povećanju kapitala iz posebnih (statutarnih) rezervi društva (treća emisija akcija) u ukupnom iznosu od 140.124.000,00 dinara.

Nasuprot revizijskim razlozima nižestepeni sudovi su na osnovu pravilno utvrđenog činjeničnog stanja pravilnom primenom materijalnog prava usvojili tužbeni zahtev tužioca u celosti. Tužilac ima pravo da traži poništaj odluka koje su donete u postupku privatizacije na osnovu zaključenog ugovora, u okviru izvršenja preuzetih obaveza iz ugovora o prodaji društvenog kapitala. Nesporno je da je u cilju izvršenja obaveze investiranja subjekta privatizacije doneta Odluka o povećanju osnovnog kapitala od strane skupštine subjekta privatizacije dana 27. juna 2003. godine, u iznosu od 121.861.000,00 dinara, što je iskazano kroz drugu emisiju akcija, na osnovu koje je izvršen upis vlasništva nad emitovanim akcijama u Centralnom registru hartija od vrednosti. Skupština subjekta privatizacije donela je Odluku dana 22. marta 2004. godine emitovanjem treće emisije po osnovu upisanog i uplaćenog povećanja osnovnog kapitala iz rezervi, što predstavlja 140.124.000,00 dinara. Nesporno je i da je Ugovor o kupovini 70% društvenog kapitala metodom javne aukcije raskinut pravnosnažnom presudom Trgovinskog suda u Beogradu P 3424/04 od 16. maja 2005. godine, zbog neizvršenja uplate druge rate kupoprodajne cene. Raskid ugovora o prodaji kapitala predstavlja osnov za promenu strukture kapitala i vlasništva kapitala. Odredbom člana 5. Zakona o privatizaciji, propisano je da Agencija kao pravno lice prodaje kapital, odnosno imovinu i promoviše, inicira, sprovodi i kontroliše postupak privatizacije u skladu sa zakonom. Raskidom ugovora o privatizaciji, Agencija i dalje ostaje subjekat nadležan za privatizaciju, obzirom da započeti postupak privatizacije nije okončan, iz čega proizilazi pravilan zaključak drugostepenog suda da postoji aktivna legitimacija na strani tužioca. Isplatom samo prve rate kupoprodajne cene kupac nije postao vlasnik kapitala, pa kako je ugovor iz tog razloga raskinut, otpao je i osnov po kome su donete sporne odluke o dokapitalizaciji, zbog čega tužilac ima pravni interes za njihov poništaj. Stoga revizijski razlozi ne dovode u pitanje pravilnost nižestepenih presuda.

U reviziji se uglavnom ponavljaju žalbeni razlozi, koji su bili predmet pravilne ocene od strane drugostepenog suda. Ovo se posebno odnosi na postojanje aktivne i pasivne legitimacije, primenu važećeg zakona na materijalno-pravne odnose stranaka u postupku, nepostojanje uslova za sudsko odlučivanje, kao i blagovremenost podnete tužbe. Drugostepeni sud pravilno zaključuje da tužilac sam ne može da donese odluku o promeni vlasničke strukture, odnosno da poništi odluku tuženog, jer ne može da poništi odluku koju je doneo subjekat privatizacije o izvršenju preuzetih ugovornih obaveza investiranja i koje su proizvele određene pravne posledice, pa se iste mogu otkloniti samo u postupku sudske zaštite. Priroda donetih odluka o povećanju osnovnog kapitala kao posebnih odluka koje donosi skupština subjekta privatizacije u postupku privatizacije na osnovu ugovora o prodaji društvenog kapitala, a koje su vezane za izvršenje obaveza preuzetih zaključenim ugovorom koji je kao kasnije raskinut, ukazuju na činjenicu da za njihovo podnošenje nisu vezani rokovi iz zakonske odredbe člana 306. Zakona o privrednim društvima, na koje revident ukazuje. Pravilno je ocenjeno i postojanje pasivne legitimacije u ovom sporu, obzirom da je odluke čiji poništaj tužilac traži doneo organ subjekta privatizacije, u konkretnom slučaju tuženog.

Sa iznetog, a na osnovu člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u stavu prvom izreke revizijske odluke.

Vrhovni kasacioni sud je odbio kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova odgovora na reviziju, u smislu odredbe člana 150. stav 1. Zakona o parničnom postupku, jer ovi troškovi nisu bili neophodni, obzirom da navodi istaknuti u odgovoru na reviziju, nisu uticali na donošenje revizijske odluke. Stoga je odlučeno kao u stavu drugom izreke revizijske odluke.

Predsednik veća - sudija

Stojan Jokić,s.r.