U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudije Branka Stanića, kao predsednika veća, sudije Gordane Ajnšpiler-Popović i sudije Branislave Apostolović, kao članova veća, u pravnoj stvari tužioca G.s.h.l. sa sedištem u R., ostrvo M., V.B., A.t. ul. ..., koga zastupa advokat S.M. iz B., ulica ..., protiv tuženog Agencija za privatizaciju Republike Srbije, Beograd, ul. Terazije broj 23, čiji punomoćnik je advokat V.M. iz B., ul. ..., u postupku po reviziji tuženog protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 2735/14 od 10.09.2014.godine, na sednici veća održanoj dana 08.10.2015.godine donosi

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presuda Privrednog apelacionog suda Pž 2735/14 od 10.09.2014.godine.

ODBIJA SE zahtev tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Beogradu P br. 1630/2013 od 06.02.2014.godine obavezan je tuženi da tužiocu isplati iznos od 300.000 evra sa kamatom po eskontnoj kamatnoj stopi koju određuje Evropska centralna banka počev od 18.12.2007.godine do isplate i u stavu II obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove spora u iznosu od 1.763.853,40 dinara.

Privredni apelacioni sud je postupajući po žalbi presudom Pž 2735/14 od 10.09.2014.godine odbio žalbu tuženog kao neosnovanu i potvrdio presudu Privrednog suda u Beogradu P br. 1630/2013 od 06.02.2014.godine u stavu I izreke. Drugim stavom preinačio je presudu prvostepenog suda u pogledu odluke o troškovima te je rešio da svaka stranka snosi svoje troškove.

Nezadovoljan pravnosnažnom presudom Privrednog apelacionog suda, tuženi podnosi reviziju iz razloga pogrešne primene materijalnog prava i bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP učinjene u postupku pred drugostepenim sudom.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao revizijom pobijanu drugostepenu presudu na način propisan članom 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 od 28.09.2011.godine i „Službeni glasnik RS“ br. 55/14) i odlučio da revizija tuženog nije osnovana.

Revizijom pobijana presuda nije zahvaćena bitnim povredama iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koje se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. U pobijanoj odluci nisu učinjene ni bitne povrede postupka iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku u toku postupka pred drugostepenim sudom, jer je drugostepeni sud cenio bitne žalbene navode na način propisan članom 386. stav 1. ZPP, pa su i dati su razlozi za odlučivanje drugostepenog suda.

Predmet tužbenog zahteva je obavezivanje tuženog da tužiocu isplati 300.000 evra sa traženom kamatom na ime iznosa koji je po raskidu ugovora o privatizaciji učinjenom od strane tuženog, tuženi naplatio po osnovu bankarske garancije date kao sredstvo obezbeđenja izvršenja obaveze plaćanja cene po raskinutom ugovoru.

Nižestepeni sudovi su utvrdili da je presudom Privrednog apelacionog suda Pž 7907/12 od 21.02.2013.godine potvrđena presuda Privrednog suda u Beogradu od 14.03.2012.godine ispravljena rešenjem istog suda od 09.07.2012.godine u delu kojim je odbijen kao neosnovan zahtev tužioca da se utvrdi da je ugovor o prodaji društvenog kapitala DP M. u restrukturiranju metodom javnog tendera zaključen 21.07.2006.godine na pravnoj snazi, da se obaveže tuženi da tužiocu prenese celokupni kapital, odnosno 100% akcija navedenog privrednog društva DP M. u restrukturiranju, te da se obavežu tuženi da plate tužiocu iznos od 2.000.000 evra na ime naknade materijalne štete, iznos od 100.000 evra na ime naknade nematerijalne štete sa kamatom po eskontnoj stopi koju određuje Evropska centralna banka od 18.12.2007.godine do isplate, kao i u delu stava tri u kome je odbijen eventualni tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tuženi da plati 5.685.674,19 evra na ime naknade vrednosti ekspropriisanih investicija sa kamatom po eskontnoj stopi Evropske centralne banke od 18.12.2007.godine do isplate i u delu stava tri u kome je odbijen eventualni tužbnei zahtev za iznos od 1.109.000,00 dinara sa kamatom po eskontnoj stopi Centralne evropske banke od 18.12.2007.godine do isplate. Istom odlukom Privrednog apelacionog suda ukinuta je prvostepena presuda u delu stava dva u kome je odbijen zahtev tužioca da se obaveže da plati iznos od 300.000 evra sa kamatom po eskontnoj stopi Centralne evropske banke počev od 18.12.2007.godine do isplate i u stavu IV pa su spisi vraćeni prvostepenom sudu na ponovni postupak. Trećim stavom izreke navedene presude ukinuta je i presuda Privrednog suda u Beogradu u delu stava III u kome je odbijen eventualni zahtev tužioca da se obaveže tuženi da plati iznos od 300.000 evra sa kamatom po eskontnoj stopi koju određuje Evropska centralna banka počev od 18.12.2007.godine do isplate i eventualni tužbeni zahtev za isplatu 100.000 evra na ime naknade nematerijalne štete sa kamatom po eskontnoj stopi koju određuje Centralna evropska banka počev od 18.12.2007.godine do isplate, te je odbačena tužba u tom delu.

U ponovljenom prvostepenom postupku, Privredni sud u Beogradu je shodno iznetom presudom P 1630/2013 od 06.02.2014.godine obavezao tuženog da tužiocu isplati iznos od 300.000 evra sa kamatom po eskontnoj kamatnoj stopi koju određuje Centralna evropska banka počev od 18.12.2007.godine do isplate, a Privredni apelacioni sud je u postupku po žalbi istu potvrdio.

Nižestepeni sudovi su utvrdili da je ugovor o prodaji društvenog kapitala DP M. u restrukturiranju K., koji je zaključen između Agencije za privatizaciju kao prodavca i tužioca kao kupca po obaveštenju tuženog od 18.12.2007.godine raskinut zbog neispunjenja obaveze investiranja i obaveze iz socijalnog programa. Po zahtevu tužioca da se utvrdi da je predmetni ugovor na snazi pravnosnažno je odlučeno tako što je isti zahtev shodno navedenom odbijen kao neosnovan, jer su nižestepeni sudovi stali na stanovište da su bili ispunjeni uslovi za raskid navedenog ugovora, s obzirom da tužilac nije ispunjavao obaveze iz istog. Nakon raskida ugovora tuženi je realizovao bankarsku garanciju na iznos od 300.000 evra koju je tužilac predao pri zaključenju ugovora kao sredstvo obezbeđenja, garanciju za investiciona ulaganja u drugoj godini po zaključenju ugovora, dodatnih obaveza kupaca i postprivatizaciono restrukturiranje, pa je smatrajući da je neosnovano naplaćen iznos po označenoj garanciji tužilac zahtevao da se isti iznos vrati uz traženu zateznu kamatu. Nalazeći da posle raskida ugovora radi čijeg obezbeđenja izvršenja je data garancija otpada pravni osnov za realizaciju bankarske garancije, nižestepeni sudovi zaključuju da je realizacijom navedene garancije u označenoj situaciji, odnosno posle raskida ugovora došlo do neosnovanog obogaćenja tuženog, te da je stoga osnovan tužbeni zahtev za vraćanje naplaćenog iznosa saglasno članu 210. Zakona o obligacionim odnosima.

Kako je ugovorom o prodaji kapitala tužilac kao kupac preuzeo obavezu da kao nezavisno i bezuslovno sredstvo obezbeđenja ispunjenja iz člana 8. tačke 1. obaveze investiranja, člana 8. tačka 2. zabrane preduzimanja određenih pravnih radnji i člana 8. tačka 4. postprivatizacionog restrukturiranja dostavio Agenciji garanciju za dobro izvršenje posla i to 5 garancija za dobro izvršenje, koje garancije su date kao sredstvo obezbeđenja ispunjenja ugovorne obaveze i to ulaganja u drugu godinu investiranja, to pravilno zaključuju nižestepeni sudovi da je raskidom navedenog ugovora prestala svaka obaveza ugovornih strana u smislu člana 132. Zakona o obligacionim odnosima, te da je stoga posle raskida ugovora otpao pravni osnov za realizaciju bankarske garancije date kao sredstvo obezbeđenja za dobro izvršenje ugovornih obaveza, pa je svaka naplata po navedenim garancijama izvršena posle raskida ugovora zapravo sticanje bez osnova, jer je ugovor kao osnov postojanja obaveze, a time i mogućnosti realizacije garancije za njeno izvršenje, raskidom prestao.

Nisu osnovani revizijski navodi da se radi o garanciji izdatoj kao nezavisnom i bezuslovnom sredstvu obezbeđenja i ispunjenja obaveze, te da bankarska garancija ima samostalnu prirodu nezavisnu od ugovora, jer i pored samostalne pravne prirode koju nesporno ima bankarska garancija, po raskidu ugovora i prestanku obaveze nema zapravo više osnova po kome bi se naplatilo po garanciji, pa je stoga svaka naplata koja bi se izvršila u toj situaciji sticanje bez osnova. Samostalna priroda bankarske garancije i činjenica da se kod bankarske garancije na prvi poziv ne mogu isticati prigovori iz osnovnog posla, ukazuju samo da banka na poziv korisnika garancije u konkretnom slučaju Agencije za privatizaciju nije mogla isticati prigovore da je ugovor raskinut zbog neizvršenja, te da je stoga isti i morala isplatiti Agenciji. To međutim ne daje i pravni osnov Agenciji da po raskidu ugovora, realizuje, odnosno traži realizacijom bankarske garancije izvršenje obaveza čije je neizvršenje upravo i bio razlog raskida, pa je stoga dužnik ovlašćen da zahteva povraćaj neopravdano naplaćenog iznosa realizacijom bankarske garancije.

Stoga, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su smatrali da nema osnova da se naplati po bankarskoj garanciji iznos obaveze tužioca zbog čijeg neizvršenja je pre aktiviranja bankarske garancije raskinut ugovor od strane Agencije za privatizaciju, jer je raskidom ugovora prestala svaka obaveza tužioca kao kupca društvenog kapitala, a tim se gubi i osnov za naplatu iznosa navedene obaveze.

Neosnovano je i pozivanje revidenta na razlčitu praksu, s obzirom da pravo na naplatu obaveze po bankarskoj garanciji i odlučivanje po zahtevima za povraćaj eventualno naplaćenog iznosa po garanciji direktno zavisi od činjenice da li je bankarska garancija aktivirana i realizovana pre raskida ugovora, a u cilju ispunjenja novčanih obaveza za koje je i data, zbog neispunjenja od strane kupca kapitala, ili je kao u konkretnom slučaju do aktiviranja i realizacije garancije došlo posle raskida ugovora o kupovini društvenog kapitala.

Iz navedenih razloga, kako je na konkretno utvrđeno činjenično stanje od strane nižestepenih sudova pravilno primenjeno materijalno pravo i pri tome nisu učinjene povrede ZPP o kojima se vodi računa po službenoj dužnosti, niti one na koje se revident poziva, to je na osnovu člana 414. Zakona o parničnom postupku o reviziji odlučeno kao u izreci.

Troškovi revizijskog postupka nisu dosuđeni s obzirom da revident nije uspeo u postupku po reviziji.

Predsednik veća-sudija,

Branko Stanić,s.r.