.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Prev 900/2022
13.07.2022. godina
Beograd
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Tatjane Matković Stefanović, Tatjane Miljuš, Jasmine Stamenković i dr Ilije Zindovića, članova veća, u parnici po tužbi tužioca AIK BAČKA TOPOLA AD Bačka Topola, čiji je punomoćnik Marija Joksović, advokat u ..., protiv tuženog KOMERCIJALNA BANKA AD Beograd, čiji je punomoćnik dr Nemanja Aleksić, advokat u ..., radi utvrđenja ništavosti i isplate stečenog bez osnova, vrednost predmeta spora 392.500,00 dinara, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda 6Pž 3582/21 od 10.02.2022. godine, u sednici veća održanoj dana 13. jula 2022. godine, doneo je
R E Š E NJ E
NE DOZVOLJAVA SE odlučivanje o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda 6Pž 3582/21 od 10.02.2022. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.
ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tuženog, izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda 6Pž 3582/21 od 10.02.2022. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Privrednog suda u Subotici P 142/2020 od 23.02.2021. godine, u stavu prvom izreke, tužbeni zahtev tužioca je usvojen, utvrđeno da je ništava odredba člana 5. stav 5. tačka 1. Ugovora o investicionom kreditu kreditna partija broj ...-...-... od dana 16.06.2014. godine, što je tuženi dužan trpeti i priznati. U stavu drugom izreke, obavezan je tuženi da tužiocu isplati iznos od 392.500,00 dinara na dan plaćanja, sa zakonskom zateznom kamatom od dana 17.06.2014. godine, pa do konačne isplate. U stavu trećem izreke, obavezan je tuženi da tužiocu isplati parnične troškove u iznosu od 82.150,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do konačne isplate.
Presudom Privrednog apelacionog suda 6Pž 3582/21 od 10.02.2022. godine, u stavu prvom izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena je prvostepena presuda u stavu prvom i drugom izreke prvostepene presude. U stavu drugom izreke, delimično je uvažena žalba tuženog, pa je rešenje o troškovima postupka sadržano u delu stava trećeg izreke prvostepene presude preinačeno i obavezan je tuženi da tužiocu nadoknadi parnične troškove u iznosu od 60.400,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od izvršnosti do isplate.
Protiv pravnosnažne drugostepene presude tuženi je izjavio reviziju sa pozivom na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.
Ocenjujući ispunjenost uslova za dozvoljenost revizije tuženog, izjavljene na osnovu člana 404. ZPP (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11...18/20), Vrhovni kasacioni sud je našao da u ovoj vrsti spora ne postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse. Pobijanom presudom nije odstupljeno od sudske prakse. Izraženo stanovište drugostepenog suda u skladu je sa pravnim stavom usvojenim na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda, održanoj 22.05.2018. godine i njegovom dopunom usvojenom na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda, održanoj 16.09.2021. godine. Navedenim pravnim stavom izrečeno je da banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga, pa odredba ugovora o kreditu kojom se korisnik kredita obavezuje da banci plati troškove kredita nije ništava pod uslovom da je ponuda banke sadržala jasne i nedvosmislene podatke o troškovima kredita. Troškovi koje banka obračunava prilikom odobravanja kredita, mogu biti posebno iskazani u ugovoru o kreditu kao obaveza korisnika kredita, bilo u procentualnom iznosu ili u apsolutnoj vrednosti, ali uslov je da moraju biti navedeni u ponudi banke tako jasno i nedvosmisleno da korisnik nijednog trenutka ne bude doveden u zabludu o kojim troškovima je reč, te iskazani kroz efektivnu kamatnu stopu. U situaciji u kojoj nema dokaza da je tuženi postupio na opisani način i da je tužiocu kao korisniku kredita dostavio ponudu, koja prethodi zaključenju ugovora, to predstavlja njegovu nesavesnost koja vodi ništavosti imovinskog prava ugovorenog takvim postupanjem u sopstvenu korist, zbog čega nema povrede pravnog stava Vrhovnog kasacionog suda. Pogrešna primena materijalnog prava na koju u vezi sa tim revident ukazuje, nije osnov za izuzetnu dozvoljenost revizije. Takođe, u konkretnom slučaju nema potrebe za razmatranjem pravnog pitanja od opšteg intresa, ili pravnog pitanja u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potrebe za novim tumačenjem prava.
Na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku odlučeno je kao u stavu prvom izreke.
Vrhovni kasacioni sud je ispitao dozvoljenost izjavljene revizije primenom odredbe člana 410. Zakona o parničnom postupku i našao da revizija tuženog nije dozvoljena.
Tužilac je protiv tuženog podneo tužbu 16.11.2020. godine radi utvrđenja ništavosti i isplate stečenog bez osnova. Vrednost predmeta spora u konkretnom slučaju iznosi 392.500,00 dinara, što prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe iznosi 3.338,45 evra.
Odredbom člana 487. stav 1. i 3. Zakona o parničnom postupku, propisano je da u postupku u privrednim sporovima, sporovi male vrednosti su sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost od 30.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, kao i sporovi u kojima predmet tužbenog zahteva nije novčani iznos, a vrednost predmeta spora koju je tužilac naveo u tužbi ne prelazi navedeni iznos.
Odredbom člana 479. stav 6. navedenog zakona, propisano je da u sporovima male vrednosti, protiv odluke drugostepenog suda nije dozvoljena revizija.
U konkretnom slučaju radi se o privrednom sporu male vrednosti iz odredbe člana 487. Zakona o parničnom postupku. Zato izjavljena revizija shodno odredbi člana 479. stav 6. istog Zakona nije dozvoljena.
Iz navedenih razloga na osnovu člana 413. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u stavu drugom izreke rešenja.
Predsednik veća – sudija
Branko Stanić,s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
