Presudom Privrednog apelacionog suda Pž br. 4643/12 od 06.02.2013. godine, u stavu I izreke, ukinuto je rešenje sadržano u stavu I izreke presude Privrednog suda u Beogradu P br. 469/10 od 02.04.2012. godine. U stavu II izreke delimično je odbijena žalba tuženih-protivtužilaca i potvrđena navedena presuda Privrednog suda u Beogradu u stavu III izreke. U stavu III izreke preinačena je navedena presuda Privrednog suda u Beogradu u stavovima II i IV izreke tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog da se obavežu tuženi-protivtužioci da mu na ime naknade štete solidarno isplate iznos od 90.000.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 25.02.2007. godine do isplate i odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilac-protivtuženi je blagovremeno izjavio reviziju, pobijajući je u stavu III izreke zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Odgovor na reviziju podneli su tuženi i predložili da se revizija tužioca odbije kao neosnovana. Troškove odgovora na reviziju nisu tražili.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 399. ZPP ("Službeni glasnik RS", br. 125/04, 111/09), a u vezi sa članom 506. stav 1. ZPP ("Službeni glasnik RS", br. 72/11 - stupio na snagu 01.02.2012. godine), te je odlučio kao u izreci iz sledećih razloga:

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Revizijom se neosnovano ukazuje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12. ZPP, s obzirom da pobijana presuda nema nikakvih nedostataka zbog kojih se ne može ispitati.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, Ugovorom o prodaji društvenog kapitala metodom javne aukcije od 21.02.2007. godine, zaključenim između tužioca i tuženih, kao kupaca, ugovorena je prodaja 70% društvenog kapitala subjekta privatizacije B.l. Ugovoreno je da kupac kupuje društveni kapital subjekta privatizacije po ceni od 300.000.000,00 dinara, odnosno u iznosu od 3.771.687,20 evra, s tim da kupci isplate ukupnu kupoprodajnu cenu u šest jednakih godišnjih rata na dan koji odgovara danu zaključenja ugovora, u dinarskoj protivvrednosti. Ugovoreno je da isti stupa na snagu danom uplate prve rate kupoprodajne cene s tim da se Ugovor ima smatrati raskinutim po sili zakona zbog neispunjenja, ako ni u naknadno ostavljenom roku za ispunjenje kupac ne izvrši plaćanje kupoprodajne cene u iznosu, na način i u roku predviđenim ugovorom. Kupac nije platio prvu otplatnu ratu. Pravnosnažnom presudom Trgovinskog suda u Beogradu od 22.02.2008. godine odbijen je tužbeni zahtev ovde tuženog-protivtužioca da se utvrdi da je ugovor o prodaji društvenog kapitala metodom javne aukcije od 21.02.2007. godine stupio na pravnu snagu i proizvodi pravno dejstvo prema svim trećim licima, a iz razloga što tuženi- protivtužilac nije ispunio ugovornu obavezu da u dinarskoj protivvrednosti evra uplati preostali deo 1/6 ugovorene cene u ukupnom iznosu od 44.250.000,00 dinara u roku od osam dana od dana zaključenja ugovora, odnosno u naknadno ostavljenom roku.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog za isplatu iznosa od 90.000.000,00 dinara (30% ugovorene prodajne cene), a sa obrazloženjem da je za Agenciju, kao i za subjekt privatizacije nastupila šteta usled neispunjenja obaveza od strane kupca - tuženih-protivtužilaca, te da su isti dužni da joj naknade štetu.

Drugostepeni sud je zaključio da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi iz člana 12a. Zakona o privatizaciji da se tuženi - protivtužioci obavežu da tužiocu-protivtuženom isplate utuženi iznos, koji predstavlja 30% prodajne cene. Svoj pravni stav drugostepeni sud je obrazložio time da je tužilac-protivtuženi, bez obzira što je Zakon o privatizaciji „lex specialis“ u odnosu na Zakon o obligacionim odnosima, dužan da dokaže da je pretrpeo štetu zbog neispunjenja obaveze od strane kupca subjekta privatizacije u pogledu isplate kupoprodajne cene.

Ovakav pravni stav drugostepenog suda zasnovan je na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 12a. stav 1. Zakona o privatizaciji propisano je da ako učesnik na javnoj aukciji koji je proglašen kupcem ili koji istakne drugu najvišu ponudu ne potpiše zapisnik ili ne izvrši plaćanje u predviđenom roku, gubi svojstvo kupca i pravo da učestvuje na budućim aukcijama koje se organizuju za taj subjekt privatizacije, kao i pravo na vraćanje depozita. U stavu 2. ove zakonske odredbe propisano je da lice iz stava 1. ovog člana uplaćuje na ime štete koja je nastala za subjekt privatizacije i za Agenciju novčani iznos u visini od 30% prodajne cene na račun Agencije, od čega 15% pripada subjektu privatizacije.

S obzirom da je pravnosnažnom presudom odbijen zahtev ovde tuženog-protivtužioca da se utvrdi da je predmetni Ugovor stupio na pravnu snagu i proizvodi pravno dejstvo pravilan je zaključak prvostepenog suda, a u smislu citirane zakonske odredbe da su tuženi-protivtužioci neizvršavanjem plaćanja cene u predviđenom roku, izgubili pravo da učestvuju na budućim aukcijama koje se organizuju za predmetni subjekt privatizacije.

Odredba člana 12a. stav 2. Zakona o privatizaciji koji jeste „lex specialis“ u odnosu na Zakon o obligacionim odnosima imperativne je prirode i lice koje je izgubilo svojstvo kupca i pravo da učestvuje na budućim aukcijama koje se organizuju za predmetni subjekt privatizacije, u obavezi je da na ime štete koja je nastala za subjekt privatizacije i za Agenciju uplati novčani iznos u visini od 30% prodajne cene. Kako je ova zakonska odredba imperativne prirode, to Agencija za privatizaciju nije u obavezi da dokazuje da je zbog neizvršenja ugovorne obaveze od strane kupca subjekta privatizacije, pretrpela štetu.

Međutim, visina štete koju je tužilac pretrpeo zbog neizvršavanja ugovornih obaveza od strane tuženih nije 90.000.000,00 dinara, kako je pogrešno zaključio prvostepeni sud.

Tužilac je kao učesnik aukcije za kupovinu subjekta privatizacije ponudio cenu od 300.000.000,00 dinara, te je prvostepeni sud u smislu člana 12a Zakona o privatizaciji, obavezao tužene da tužiocu na ime naknade štete isplate 30% od ovog iznosa, odnosno 90.000.000,00 dinara.

Prevideo je prvostepeni sud da je drugi ponuđač na predmetnoj aukciji ponudio cenu od 290.000.000,00 dinara, te je subjekt privatizacije mogao biti prodat po toj ceni. Stoga je tužilac pretrpeo štetu samo u visini 30% od razlike između ove dve ponude (razlika je 10.000.000,00 dinara) odnosno u visini od 3.333.333,33 dinara. Za eventualno nezaključenje ugovora sa drugim najpovoljnijim ponuđačem i štetu nastalu u vezi sa tim nezaključenjem ugovora odgovara drugi najpovoljniji ponuđač.

Iz svih navedenih razloga drugostepena presuda je preinačena u stavu III izreke i potvrđena prvostepena presuda u delu u kome su tuženi obavezani da plate tužiocu solidarno 3.333.333,33 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 25.02.2007. godine, kao i u delu kojim je odlučeno o troškovima parničnog postupka.

Sa izloženog, a na osnovu člana 407. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Stojan Jokić, s.r.