Ocenjujući ispunjenost uslova za odlučivanje o reviziji na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 10/23), Vrhovni sud je našao da u ovoj vrsti spora ne postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse.

Pobijanom presudom nije odstupljeno od sudske prakse. Izraženo stanovište nižestepenih sudova u skladu je sa pravnim stavom usvojenim na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda održanoj dana 22.05.2018. godine i njegovom dopunom usvojenom na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda održanoj 16.09.2021. godine. Navedenim pravnim stavom izrečeno je da banka ima pravo da naplati troškove naknade bankarskih usluga, pa odredba ugovora o kreditu kojom se korisnik kredita obavezuje da banci plati troškove kredita nije ništava pod uslovom da je ponuda banke sadržala jasne i nedvosmislene podatke o troškovima kredita. U slučaju kada nema dokaza da je tuženi postupio na opisani način i da je tužiocu kao korisniku kredita dostavio ponudu sa propisanom sadržinom, to predstavlja njegovu nesavesnost koja vodi ništavosti imovinskog prava ugovorenog takvim postupanjem u sopstvenu korist, zbog čega nema povrede pravnog stava Vrhovnog kasacionog suda. Bez uticaja na dozvoljenost revizije su revizijski navodi kojima se ukazuje da ponuda koju je tuženi priložio spisima predmeta sadrži potpis tužioca, te da je tužilac samo paušalno osporio autentičnost navedene ponude. Ovo iz razloga što prvostepeni sud iz priložene fotokopije ponude nije mogao sa sigurnošću da se uveri da li se radi o verodostojnom dokumentu, s obzirom na to da se nije moglo odrediti da li je tužilac potpisao i overio navedeni dokumenat, ili je njegov potpis i pečat prilepljen sa skeniranog ugovora. Radi otklanjanja navedene sumnje tuženi nije dostavio original navedene isprave, zbog čega su nižestepeni sudovi zaključili da tuženi u smislu odredbe člana 228. i 231. ZPP nije dokazao da je tužioca na adekvatan način upoznao sa troškovima koje je dužan da snosi u postupku realizacije kredita. U opisanoj činjeničnoj situaciji nema potrebe za razmatranjem pravnog pitanja od opšteg interesa ili pravnog pitanja u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potrebe za novim tumačenjem prava, jer su nižestepeni sudovi postupili u skladu sa stavom Vrhovnog kasacionog suda povodom spornog pravnog pitanja.

Na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 10/23), odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je ispitao dozvoljenost izjavljene revizije primenom odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku i našao da revizija tuženog nije dozvoljena.

Tužilac je protiv tuženog podneo tužbu 08.02.2022. godine. Vrednost predmeta spora iznosi 18.923,17 dinara.

Odredbom člana 487. stav 1. Zakona o parničnom postupku, propisano je da u postupku u privrednim sporovima, sporovi male vrednosti su sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu, koji ne prelazi dinarsku protivvrednost od 30.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe. Prema odredbi stava 3. istog člana, kao sporovi male vrednosti smatraju se i sporovi u kojim predmet tužbenog zahteva nije novčani iznos, a vrednost predmeta spora koji je tužilac naveo u tužbi ne prelazi navedeni iznos.

Odredbom člana 479. stav 6. istog zakona propisano je da u sporovima male vrednosti protiv odluke drugostepenog suda nije dozvoljena revizija.

U konkretnom slučaju radi se o privrednom sporu male vrednosti iz odredbe člana 487. Zakona o parničnom postupku, pa se zaključuje da izjavljena revizija shodno odredbi člana 479. stav 6. Zakona o parničnom postupku nije dozvoljena.

Iz navedenih razloga na osnovu člana 413. Zakona o parničnom postupku odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković