U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudije Branka Stanića, kao predsednika veća, sudije Gordane Ajnšpiler-Popović i sudije Branislave Apostolović, kao članova veća, u pravnoj stvari tužioca M.D. d.o.o. B., ul. ..., koga zastupa advokat N.S. iz B., ul...., protiv tuženog Direkcija za građevinsko zemljište i izgradnju Beograda JP Beograd ul.Njegoševa br. 84, u postupku po reviziji tužioca protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 2326/13 od 11.12.2014.godine, na sednici veća održanoj dana 22.10.2015.godine, donosi

P R E S U D U

ODBIJA SE revizija tužioca protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 2326/13 od 11.12.2014.godine, kao neosnovana.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Beogradu P 3697/12 od 31.01.2013.godine u izreci pod I odbijen je tužbeni zahtev tužioca da se tuženi obaveže da tužiocu isplati iznos od 4.869.554.592,00 dinara sa kamatom po zakonu o visini stope zatezne kamate od 03.04.2012.godine do isplate. Izrekom pod II odbijen je eventualni tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tuženi da tužiocu isplati iznos od 1.508.351.600,00 dinara sa kamatom po zakonu o visini stope zatezne kamate počev od 03.04.2012.godine do isplate. Izrekom pod III obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 51.648,00 dinara.

Odlučujući po žalbi tužioca, Privredni apelacioni sud je presudom Pž 2326/13 od 11.12.2014.godine, odbio žalbu kao neosnovanu i potvrdio presudu Privrednog suda u Beogradu P br. 3697/12 od 31.01.2013.godine.

Protiv navedene pravnosnažne presude tužilac je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju iz razloga bitne povrede odredaba ZPP iz člana 374. stav 2., učinjene u postupku pred drugostepenim sudom i pogrešne primene materijalnog prava i prekoračenja tužbenog zahteva u postupku pred drugostepenim sudom.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao revizijom pobijanu drugostepenu presudu na način propisan članom 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 od 28.09.2011.godine, „Službeni glasnik RS“ br. 55/14) i odlučio da revizija tužioca nije osnovana.

Revizijom pobijana presuda nije zahvaćena bitnom povredom iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koje se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Neosnovnao se u reviziji navodi da ova parnica koja je otpočela podnošenjem protivtužbe u predmetu broj P 242/2012 nije mogla biti formirana kao zasebna parnica, te da je navedenim izdvajanjem postupka po protivtužbi sud učinio bitnu povredu odredaba ZPP, onemogućivši jednovremeno raspravljanje. Kako je predmet zahteva po tužbi u parnici P br. 242/2014 koju je ovde tuženi podneo protiv tužioca, naplata dugovane zakupnine za poslovni prostor uzet u zakup od strane tuženog, a predmet zahteva tužioca po podnetoj protivtužbi u navedenom predmetu-predmet ovog spora je naknada izgubljene dobiti, to je pravilno stanovište nižestepenih sudova da se radi o zahtevima koji nisu koneksni, niti je protivtužba podneta kao kompenzaciona, pa je stoga u okviru svojih ovlašćenja prvostepeni sud mogao parnicu po protivtužbi izdvojiti u posebnu parnicu koja se rešava nezavisno od parnice po zahtevu iz tužbe.

Ukazivanje revidenta da je u parnici koja se vodi po tužbi ovde tuženog, predloženo veštačenje na okolnost da li je tuženi izvršio svoje ugovorne obaveze po ugovoru i ko je od parničnih stranaka morao prvi izvršiti svoje ugovorne obaveze prema pravilima struke, te da je navedeno veštačenje bilo neophodno za pravilno rešenje ovoga predmeta, nisu osnovani, jer je razdvajanjem postupka po protivtužbi formirana nova parnica koja se u potpunosti samostalno vodi, te je u istoj i bilo potrebno predlagati sve dokaze koje su stranke smatrale adekvatnim za utvrđenje spornih relevantnih činjenica.

Iz navedenih razloga nisu načinjene povrede postupka na koje u reviziji tužilac poziva.

Predmet tužbenog zahteva je naknada štete u vidu izgubljene dobiti prouzrokovane neizvršenjem ugovornih obaveza tuženog. Visina naknade je kroz primarni zahtev opredeljena na 4.869.554.592,00 dinara, što predstavlja procenjenu vrednost izgubljene dobiti po celokupnom poslovanju očekivanom po ugovoru između stranaka, a po eventualnom zahtevu 1.508.351.600,00 dinara što predstavlja izgubljenu dobit očekivanu samo od prodaje stanova kao segmenta očekivane dobiti iz celokupnog poslovanja tužioca na bazi ugovora sa tuženim.

Nižestepeni sudovi su utvrdili da je između tužioca i pravnog prethodnika tuženog E.M.D. d.o.o. B. kao zakupca zaključen ugovor broj 14553/16457-II-3 od 30.03.2009.godine čiji je predmet bio davanje u zakup neizgrađenog građevinskog zemljišta u državnoj svojini ukupne površine oko 2,57 hektara na označenim katastarskim parcelama i delovima katastarskih parcela sve KO S.g. u okviru DUP M.D. a radi izgradnje sadržaja Gradskog centra komercijalnih i kompatibilnih sadržaja-stanovanja maksimalne spratnosti SU+PR+12, objekata sporta i objekata koji su u neposrednoj funkciji kao nautičkog centra. Navedenim ugovorom su stranke u članu 6. stav 1. predvidele da je obaveza zakupca da snosi troškove izgrade jedinstvenog urbanističkog projekta za celokupnu teritoriji i akvatoriju u granici plana u okviru ostalog građevinskog zemljišta u svemu u skladu sa planom detaljne regulacije, kao i za potrebe grada, a u svom trošku izvede radove na uređenju celine A2 bazena marine, da kao prioritet u prvu etapu realizacije izgradi obalnu utvrdu od planiranog bazena kao preduslov za intervenciju i izgradnju i poveže sa izvedenom obaloutvrdom prema Dunavu kao i da unutrašnji deo bazena marine uredi i opremi za oko 150 plovila u zavisnosti od kategorije. Pored navedenog ugovorom je predviđeno da je zakupac o svom trošku dužan da uz sam kompleks marine izgradi parking sa dvonamenskim korišćenjem, te da izvede radove na uređenju zemljišta koje je planom detaljne regulacije predviđene kao slobodno uređenje zelene površine bez mogućnosti gradnje, zona internih saobraćajnica sa dvonamenskim parkingom i drvoredom, zelenilo uz saobraćajnice, slobodne površine u funkciji javnog korišćenja i uređenje zelene površine sa drvoredom i da sačuva rekonstruiše i integriše u savremene saobraćaje ove kulture oblika crpne stanice i pumpe za vodu. Stavom 3. istog člana zakupac se obavezao da će izvesti radove prve faze izgradnje objekta u roku od 24 meseca od dana dobijanja odobrenja za izgradnju, a stavom četiri da će navedene radove koje izvodi za potrebe grada izvesti o sopstvenom trošku u toku realizacije prve faze izgradnje objekta koje gradi za sopstvene potrebe. Po članu 7. ugovora obaveza zakupca pored navedenih i definisanih radova u članu 6. je i da o svom trošku izvede sve radove na uređenju ostalog građevinskog zemljišta u okviru svog kompleksa i da opremi lokacije električnom energijom, toplifikacijom KDS i PT mrežom. Zakupac se prema članu 13. ugovora obavezao da pre podnošenja zahteva za izdavanje prijave za izgradnju svakog objekta ili faze dostavi Direkciji pravnosnažno odobrenje za izgradnju kao i idejni i glavni projekat i da pre početka upotrebe svake faze ili objekta dostavi direkciji konačno izgrađene površine objekta radi sačinjavanja konačnog obračuna zakupnine.

Među strankama je zaključen i ugovor broj 8458/16457-2-II-3 od 18.02.2008.godine čiji je predmet davanje u zakup neizgrađenog građevinskog zemljišta u državnoj svojini ukupne površine 14.930 m2 na označenim katastarskim parcelama i delovima parcela u katastarskoj opštini S.g., a radi izgradnje posebne garaže, saobraćajnica sa parking prostorom, protivpožarnih puteva, kolsko-pešačkih površina i uređenih zelenih površina sa šetalištima u okviru prostorne celine M.D.. Ugovoreni rok za završetak izgradnje objekata navedenih u predmetu ugovora je najviše 36 meseci od dana pravnsonažnosti odobrenja za izgradnju, a zakupac se obavezao da u skladu sa urbanističkim projektom izvede sve radove na pripremanju i opremanju ostalog građevinskog zemljišta i da pre podnošenja zahteva za izdavanje prijave za izgradnju svakog objekta ili faze dostavi Direkciji pravnosnažno odobrenje za izgradnju kao i idejni i glavni projekat, te da pre početka upotrebe objekta dostavi direkciji konačno izgrađene površine objekta radi konačnog obračuna zakupnine.

Među strankama je zaključen i aneks ugovora kojim su saglasno konstatovale da je zakupac dostavio urbanistički projekat za preparcelizaciju katastarskih parcela i izgradnju prostorne celine M.D. na osnovu koga je definisana fazna izgradnja, kao i formiranje sedam građevinskih parcela, kao i da je zakupac dostavio potvrdu od 24.08.2007.godine izdatu od strane sekretarijata za urbanizam i građevinske projekte o usklađenosti urbanističkog projekta u skladu sa planom detaljne regulacije dela centralne zone prostorne celine M.D.. Aneksom 2. ugovorne strane su utvrdile građevinske parcele sa objektima i pripadajućim delom kompleksa po fazama gradnje dok se zakupac obavezao da planiranu izgradnju realizuje po fazama i to svaku u roku od 24 meseca od dobijanja odobrenja za izgradnju, a za garažu u roku od 36 meseci od pravnosnažnosti odobrenja za izgradnju, s tim što ukupni rok za izgradnju svih objekata na lokaciji iznosi 60 meseci od odobrene prijave radova za prvu fazu.

Nižestepeni sudovi, imajući u vidu zaključene ugovore i anekse ugovora, utvrđuju da je tužilac bio zakupac neizgrađenog građevinskog zemljišta u društvenoj svojini i preuzeo ugovorne obaveze realizacije izgradnje navedenih objekata, u prvoj fazi izgradnju utvrda oko planiranog bazena kao preduslov za intervenciju i izgradnju i poveže je sa izvedenom obaloutvrdom prema Dunavu, da izvede radove prve faze izgradnje objekta za građevinsku parcelu 2 površine 17.560 m2 u roku od 24 meseca od dobijanja odobrenja za izgradnju, o svom trošku, da izvede i sve radove na uređenju ostalog građevinskgo zemljišta u okviru kompleksa te da opremi lokacije električnom energijom, toplifikacijom, KDS i PT mrežom uz obavezu da pre podnošenja zahteva za izgradnju svakog objekta ili faze dostavi Direkciji pravnosnažno odobrenje za izgradnju, idejni i glavni projekat, kao i da dostavi konačno izgrađene površine objekta, te da završi izgradnju za 36 meseci od dana pravnosnažnosti odobrenja za izgradnju, kao i da u skladu sa urbanističkim projektom izvede sve radove na pripremanju i opremanju građevinskgo zemljišta, te da planiranu izgradnju realizuje po fazama u rokovima koji su bili predviđeni aneksima ugovora.

Imajući u vidu da tužilac u toku postupka po zahtevu za naknadu štete u vidu izgubljene dobiti nije priložio dokaze da je na zemljištu u okviru detaljnog urbanističkog plana M.D. u skladu sa urbanističkim projektom za preparcelizaciju katastarskih parcela i izgradnju prostorne celine marine, građevinsko zemljište i parcele u zakupu pripremio i opremio o svom trošku, te da je pribavio odobrenje za izgradnju, odnosno nadležnim organima podneo zahtev za dobijanje odobrenja za izgradnju, niti je dostavio dokaze da je nadležnom organu prijavio pripremne radove, odnosno prijavio početak i rok završetka radova, nižestepeni sudovi zaključuji da tužilac nije dokazao da je izvršio svoje ugovorne obaveze u vezi sa uređenjem zemljišta i otpočinjanjem gradnje. Kako ni sam tužilac shodno iznetom nije dostavio dokaze da je izvršio svoje ugovorne obaveze, niti da je radnjama tuženog onemogućen da iste izvrši, odnosno da uredi zemljište i izgradi predmetni kompleks u skladu sa ugovorima i aneksima ugovora, to su nižestepeni sudovi zaključili da tužilac nije dostavio dokaze o osnovanosti svog zahteva za neknadu štete u vidu izmakle dobiti, te su odbili i primarni i eventualni zahtev tužioca.

Ovako stanovište nižestepenih sudova prihvata i Vrhovni kasacioni sud. Da bi mogao ostvariti svoje zahtev po osnovu naknade štete u vidu izgubljene dobiti prouzrokovane neizvršenjem ugovornih obaveza tužilac je morao dokazati da je sam izvršio ugovorne obaveze ili da iste nije mogao izvršiti zbog radnji tuženog, odnosno da je od strane tuženog bio sprečen u izvršenju istih. Među strankama suštinski nije sporno da tužilac nije izvršio svoje ugovorne obaveze, ali je bilo sporno da li je iste mogao izvršiti s obzirom da tuženi nije izvršio rekonstukciju saobraćajnice, a što je bila njegova ugovorna obaveza. Imajući u vidu da tužilac nije izvršio svoje ugovorne obaveze, te da nije ni podneo zahtev za dobijanje potrebnih dozvola i odobrenja, te prihvatajući kao opštepoznatu činjenicu da se saobraćajnice za određeni objekat rade u finalnoj fazi izradnje objekta upravo da ne bi bile oštećene u toku izgradnje objekta, posebno u situaciji kada kao u konkretnom slučaju saobraćajnice već postoje, ali ih je potrebno rekonstruisati i urediti, pravilno zaključuju nižestepeni sudovi da tužilac nije dokazao da mu je šteta u vidu izmakle dobiti nastala skrivljenim radnjama tuženog, odnosno kao posledica tuženikovog neizvršenja ugovornih obaveza.

Revizijski navodi kojima se ukazuje da je bilo neophodno da se odredi veštačenje od strane stručnog veštaka, a na okolnost da li je prema pravilima struke bilo neophodno da prvotuženi izvrši svoju obavezu rekonstrukcije i uređenja saobraćajnica, te da li je tužilac bez navedenog mogao izvršiti svoje obaveze po ugovoru, nisu osnovane, jer je imajući u vidu da tuženi nije izvršio svoje obaveze (čak ni podneo zahteve za dobijanje određenih dozvola i odobrenja) i imajući u vidu saznanja o opštepoznatim činjenicama u pogledu redosleda izgradnje određenih objekata i saobraćajnica, pravilno prvostepeni sud koristeći svoja ovlašćenja zaključio da zahtev nije osnovan, te da nema potrebe određivati izvođenje dokaza veštačenjem na predložene okolnosti.

Potrebno je ukazati da u suštini ne postoji primarni i eventualni zahtev tužioca, već dva zahteva koja se oba odnose na novčana potraživanja u različitim iznosima. Stoga, zahtev koji je formiran kao eventualni zapravo je sadržan u primarnom zahtevu koji je po iznosu novčanog potraživanja viši od eventualnog zahteva. Da bi dva zahteva bila u odnosu primarnog i eventualnog tužbenog zahteva potrebno je da se odnose na različite predmete obaveze, a što u konkretnoj situaciji nije ispunjeno, s obzriom da se zahtev koji je formiran kao primarni i zahtev koji je formiran kao eventualni odnose na opredeljene novčane iznose. Stoga odbijanjem opredeljenog primarnog zahteva zapravo je odlučeno i o eventualnom koji je sadržan u iznosu primarnog zahteva, te nije bilo potrebno odlučivati u toj situaciji i o eventualno postavljenom zahtevu. Navedeni propusti suda, u situaciji u kojoj je odbijen zahtev tužioca, ne utiču da drugačiju odluku u postupku po reviziji.

Iz iznetih razloga, na osnovu člana 415. Zakona o parničnom postupku o reviziji je odlučeno kao u izreci ove presude.

Predsednik veća-sudija,

Branko Stanić,s.r.