Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Tatjane Miljuš i Tatjane Matković Stefanović, članova veća, u parnici po tužbi tužioca OK Radio DOO Vranje, čiji je punomoćnik Velibor Pejčić, advokat u ..., protiv tuženih Republika Srbija, koju zastupa Državno pravobranilaštvo Republike Srbije, JP Direkcija za razvoj i izgradnju Grada Vranja – Vranje - u likvidaciji, koga zastupa Gradsko pravobranilaštvo Grada Vranja, i Grad Vranje, koga zastupa Gradsko pravobranilaštvo Grada Vranja, radi utvrđivanja prava svojine, vrednost predmeta spora 9.500.000,00 dinara, odlučujući o reviziji tuženih Republike Srbije i Grada Vranja, izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda 7Pž 4042/21 od 11.01.2023. godine, u sednici veća održanoj 25.04.2024. godine, doneo je

R E Š E NJ E

USVAJA SE revizija tuženih Republika Srbija i Grad Vranje, UKIDA SE presuda Privrednog apelacionog suda 7Pž 4042/21 od 11.01.2023. godine i predmet se VRAĆA tom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Privredni sud u Leskovcu je doneo presudu 10P 239/2020 dana 18.02.2021. godine, kojom je u prvom stavu izreke odbio tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se utvrdi da je tužilac vlasnik po osnovu održaja poslovnog prostora broj 2 - četiri prostorije za koje nije utvrđena delatnost, na ulazu broj .. u ulici ... broj .., u prizemlju stambeno-poslovnog objekta označenog kao objekat 2, na kat. parceli .., sve upisano u Listu nepokretnosti .. KO Vranje 1, što su tuženi Republika Srbija, JP Direkcija za razvoj i izgradnju Grada Vranja u likvidaciji i Grad Vranje dužni da priznaju, te da presuda po svojoj pravnosnažnosti tužiocu posluži kao isprava podobna za upis prava svojine u SKN Vranje, kao neosnovan; u drugom stavu izreke obavezao tužioca da tuženom Republika Srbija na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 253.500,00 dinara; u trećem stavu izreke, obavezao tužioca da tuženima JP Direkcija za razvoj i izgradnju grada Vranja u likvidaciji i Grad Vranje na ime troškova postupka isplati ukupan iznos od 80.250,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od izvršnosti presude do konačne isplate.

Privredni apelacioni sud je 11.01.2023. godine doneo presudu 7Pž 4042/21 kojom je preinačio presudu Privrednog suda u Leskovcu 10P 239/20 od 18.02.2021. godine tako što je usvojio tužbeni zahtev tužioca i utvrdio da je tužilac vlasnik poslovnog prostora, bliže opisanog, upisanog u Listu nepokretnosti .. KO Vranje 1; obavezao tužene da tužiocu solidarno naknade troškove postupka u iznosu od 292.500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti do isplate i da tužiocu solidarno naknade troškove drugostepenog postupka u iznosu od 60.000,00 dinara.

Protiv navedene drugostepene presude dozvoljenu i blagovremnu reviziju izjavili su tuženi Republika Srbija i tuženi Grad Vranje, kojom presudu pobijaju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. i 5. ZPP, zbog bitne povrede odredaba parničnog posupka iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku koja je učinjena u postupku pred drugostepenim sudom, te zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu po odredbama člana 408. Zakona o parničnom postupku i zaključio da je revizija tuženih osnovana.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom od strane prvostepenog suda na kome je zasnovana drugostepena presuda, koje činjenično stanje je drugostepeni sud prihvatio za pravilno utvrđeno, tužilac je sa Proizvodno prometnim preduzećem „Eurofleks“ DOO Beograd zaključio Ugovor o prodaji nepokretnosti II/3Ov 1886/4 od 10.09.2004. godine, radi kupovine poslovnog prostora u Vranju u ulici ... broj .., površine 135,25 m2, u poslovno-stambenom objektu izgrađenom na kp br. .. KO Vranje, za kupoprodajnu cenu od 5.800.000,00 dinara. Od 1997. godine do prodaje, tužilac je isti prostor koristio u svojstvu zakupca. U Listu nepokretnosti broj .. kao vlasnik na kp.br. .. upisana je Republika Srbija, korisnik Grad Vranje, a ranije JP Direkcija za razvoj i izgradnju grada Vranja. Za predmetni poslovni prostor, u delu za nosioca prava, stoji konstatacija da vlasnik – držalac nije utvrđen. Rešenjem Privrednog suda u Beogradu St 2493/10 od 20.04.2010. godine, pokrenut je prethodni stečajni postupak nad „Eurofleks“ DOO Beograd, a rešenjem istog suda od 22.07.2010. godine stečajni postupak je zaključen i odlučeno je da po pravnosnažnosti rešenja imovina stečajnog dužnika prelazi u svojinu Republike Srbije. Tužilac nije podnosio zahtev za upis prava svojine na spornom poslovnom prostoru. Pravnosnažnim rešenjem Komisije za izlaganje na javni uvid podataka o nepokretnosima i pravima na njima za KO Vranje 1 od 02.02.2009. godine, odbijen je, kao neosnovan, prigovor tužioca izjavljen na podatke o upisanom nosiocu prava na poslovnom prostoru. Tužilac je dostavio dokaze da je zaduživan na ime poreza na imovinu pravnih lica u pogledu predmetne nepokretnosti i da se vodi kao korisnik komunalnih usluga za istu.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja je prvostepeni sud zaključio da nisu ispunjeni uslovi propisani u članu 28. i 72. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa za sticanje svojine na predmetnoj nepokretnosti od strane tužioca po osnovu održaja, jer tužilac nije imao savesnu državinu. Stoga je odbio tužbeni zahtev.

Drugostepeni sud je zaključio da utvrđene činjenice ukazuju da tužilac ima zakoniti osnov sticanja nepokretnosti, te na savesnost tužioca za sve vreme trajanja njegove državine počev od dana zaključenja ugovora o kupoprodaji predmetne nepokretnosti, dok tuženi nisu tokom postupka izneli navode niti pružili dokaze o nesavesnosti tužioca. Niti su tuženi vršili bilo kakva faktička ili stvarna prava na predmetnom objektu, niti su od tužioca zahtevali ostvarenje bilo kojih svojih prava, niti su tužioca ograničavali u vršenju bilo kog ovlašćenja iz sadržine prava svojine, kako bi eventualno dokazali da tužilac nije savestan držalac. Tužilac je u državini predmetne nepokretnosti do momenta utuženja preko 10 godina. Zbog toga drugostepeni sud nalazi da je pogrešan zaključak prvostepenog suda da nisu ispunjeni uslovi za sticanje prava svojine tužioca putem redovnog održaja u smislu člana 28. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa. Stoga je preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev.

Revidenti osporavaju pravilnost primene materijalnog prava od strane drugostepenog suda, ističući da je tužilac predmetni prostor držao po osnovu ugovora o zakupu od 25.02.1997. godine do 10.02.2004. godine, a da je rešenjem RGZ od 28.09.2009. godine odbijen zahtev tužioca zbog nepostojanja pravnog kontinuiteta između pravnih prethodnika. Nadalje, ističu da drugostepeni sud nije cenio dokaze iz podneska prvotužene – rešenje Privrednog suda u Beogradu XXI St 2493/10 od 30.04.2010. godine, i rešenje Privrednog suda u Beogradu 21St 2493/10 od 22.07.2010. godine, te izvod iz APR pretraga privrednih društava za preduzeće „Eurofleks“ DOO Novi Beograd od 05.10.2015. godine. Revidenti smatraju relevantnim da je imovina pravnog prethodnika tužioca „Eurofleks“ prešla u vlasništvo Republike Srbije. Tužilac je nesavestan jer prilikom zaključenja ugovora o kupoprodaji nije proverio činjenicu da li predmetnu nepokretnost kupuje od vlasnika.

Odredbom člana 28. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa predviđeno je da savestan i zakoniti držalac nepokretne stvari, na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom 10 godina. Prema odredbi člana 30. stav 1. istog zakona, vreme potrebno za održaj počinje teći onog dana kada je držalac stupio u državinu stvari, a završava se istekom poslednjeg dana vremena potrebnog za održaj. Prema odredbi člana 72. istog zakona, državina je zakonita ako se zasniva na punovažnom pravnom osnovu koji je potreban za sticanje prava svojine i ako nije pribavljena silom, prevarom ili zloupotrebom poverenja, a savesna je ako držalac ne zna ili ne može znati da stvar koju drži nije njegova. Savesnost državine se pretpostavlja.

U ovom predmetu savesnost tužioca, kao držaoca koji svojinsku državinu zasniva na ugovoru o kupoprodaji kao pravnom osnovu potrebnom za sticanje prava svojine, osporena je od strane drugotuženog. Revidenti i u reviziji ostaju kod osporavanja savesnosti tužioca u državini, isticanjem da je prodavac, „Eurofleks“ eventualni pravni sledbenik iza „Čik“ Kumanovo, Makedonija, dok tužilac nije proveravao da li predmetnu nepokretnost kupuje od vlasnika.

Vrhovni sud uočava da drugostepeni su nije razmatrao svojinski status predmetne nepokretnosti u vreme kada su tužilac i prodavac „Eurofleks“ zaključili ugovor o kupoprodaji predmetne nepokretnosti i pravni režim po kome se nepokretnost mogla prometovati. Stim u vezi u spisima predmeta su brojna pismena čija sadržina nije obrazlagana. Pravni režim prometovanja predmetne nepokretnosti je od značaja za ocenu zakonitosti osnova sticanja državine i savesnosti tužioca kao sticaoca državine po pravnom osnovu kupoporodaje, i njegove savesnosti u daljem toku državine tokom 10 godina pre podnošenja tužbe. Stoga je revizija tuženih osnovana.

Zbog toga je ukinuta drugostepena presuda i predmet je vraćen istom sudu na ponovno suđenje po odredbi člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković