Stečajna masa „Irva investicije“ d.o.o. u stečaju iz Beograda, isplati iznos od 779.071 evra sa kamatom po stopi Centralne evropske banke od 07.05.2010. godine do 25.12.2012. godine, a od 25.12.2012. godine pa do isplate po Zakonu o zateznoj kamati, sve u dinarskoj protivvrednosti prema srednjem kursu NBS na dan plaćanja. Preinačeno je i rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu drugom izreke prvostepene presude tako što je odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud nije posebno cenio odgovor na reviziju koju je dostavio tužilac, iz razloga što je odgovor podnet od strane direktora Sektora za pravne poslove i ljudske resurse tužioca, a ne od strane punomoćnika advokata koji je u smislu odredbe člana 85. stav 6. Zakona o parničnom postupku jedini ovlašćen da zastupa stranku u postupku po vanrednim pravnim lekovima.

Ispitujući pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23 – dr. zakon), Vrhovni sud je odlučio da revizija nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. U reviziji se ne ukazuje na druge povrede odredaba parničnog postupka koje su relevantne u postupku po reviziji.

Predmet tužbenog zahteva je naplata ugovorne kazne zbog kršenja ugovornih obaveza po Ugovoru o prodaji društvenog kapitala zaključenog između Agencije za privatizaciju i Konzorcijuma čiji su članovi tuženi „Irva investicije“ DOO Beograd, Trgovinsko preduzeće „Jabuka“ AD Beograd i AA iz ... . U toku prvostepenog postupka nad prvotuženim „Irva investicije“ DOO Beograd i drugotuženim Trgovinsko preduzeće „Jabuka“ AD Beograd otvoreni su stečajni postupci usled čega je parnični postupak prekinut. Tužilac je podneo prijavu potraživanja u stečajnom postupku nad prvotuženim, potraživanje je osporeno, pa je postupak nastavljen prema stečajnoj masi prvotuženog, imajući u vidu da je isti prodat kao pravno lice u stečaju. Postupak nije nastavljen prema drugotuženom u kom stečajnom postupku tužilac nije prijavio potraživanje. Nastavljen je postupak i prema trećetuženom AA. U odnosu na tuženog Stečajna masa „Irva investicije“ doo u stečaju iz Beograda doneta je pravnosnažna presuda Privrednog suda u Beogradu P br. 5030/2017 od 25.06.2019. godine kojom je, između ostalog, utvrđeno potraživanje tužioca u iznosu od 779.071,00 evro sa opredeljenom kamatom, sve u dinarskoj protivvrednosti, na ime ugovorne kazne zbog neispunjenja obaveza iz Ugovora o prodaji društvenog kapitala Modne konfekcije „Rudnik“ Eksport-Import AD u restrukturiranju iz Gornjeg Milanovca, metodom javnog tendera, overenog pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu Ov br. 3002/2006 od 15.12.2006. godine. U odnosu na tuženog AA tužbeni zahtev za isplatu ugovorne kazne je odbijen, ali je Vrhovni kasacioni sud presudom Prev 113/2022 od 02.02.2023. godine ukinuo drugostepenu presudu u navedenom delu, i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovnom suđenje.

U ponovnom postupku, odlučujući o tužbenom zahtevu samo u odnosu na tuženog AA, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev nalazeći da tuženi nije pasivno legitimisan. Svoju odluku zasniva na utvrđenom činjeničnom stanju prema kom su, u bitnom, tužilac i Konzorcijum tuženih zaključili Ugovor o prodaji društvenog kapitala Modne konfekcije „Rudnik“ Eksport-Import AD u restrukturiranju od 15.12.2006. godine i ovaj ugovor je imao za predmet prodaju 100% društvenog kapitala navedenog privrednog društva metodom javnog tendera za kupoprodajnu cenu u iznosu od 400.000 evra u dinarskoj protivvrednosti. Članovi Konzorcijuma su svoje međusobne odnose uredili ugovorom o konzorcijumu od 03.10.2006. godine. Za vreme izvršavanja ugovora o prodaji društvenog kapitala, članovi Konzorcijuma su se sporazumeli da tuženi AA istupi iz Konzorcijuma, te da je povodom toga tužilac svojim dopisom od 14.10.2008. godine obavestio Konzorcijum da nema smetnji da AA istupi iz Konzorcijuma i uputio ih da promet akcija između članova konzorcijuma mora biti sproveden u skladu sa odredbama Zakona o tržištu hartija od vrednosti i drugih finansijskih instrumenata. Nakon što je tužilac dao svoju uslovnu saglasnost od 14.10.2008. godine, u skladu sa odredbom člana 261. Zakona o privrednim društvima koji reguliše raspolaganje akcijama, članovi Konzorcijuma su zaključili Aneks 2 ugovora o konzorcijumu dana 27.10.2008. godine na osnovu koga je AA preneo na druga dva člana svoj deo prava, obaveza, odgovornosti i stečenog kapitala u Konzorcijumu sadržanog u vlasništvu na 720 običnih akcija koje je stekao na osnovu Ugovora o kupovini društvenog kapitala subjekta privatizacije. Nakon toga, tuženi AA je inicirao postupak pred Centralnim registrom kako bi ostvario odložni uslov tužioca, ali u tome nije uspeo, s obzirom da je Centralni registar zahtevao da tužilac najpre privremeno oslobodi zaloge svih 720 akcija kako bi mogao njima da trguje na berzi, te da potom, kada svoje akcije prenese na ostale članove Konzorcijuma i kada se taj prenos evidentira u Centralnom registru, ostali članovi Konzorcijuma opet te akcije založe u korist tužioca. Međutim, tužilac ipak nije oslobodio zaloge akcije tuženog AA, iako je i u dopisu od 11.06.2009. godine (kojim je tužilac odgovorio na zahteve Konzorcijuma od 22.04.2009. godine i 25.05.2009. godine) tužilac potvrdio da i dalje ostaje pri datoj saglasnosti da tuženi AA istupi iz Konzorcijuma. Nakon toga Agencija za privatizaciju je dopisom od 07.05.2010. godine obavestila društvo „Irva Investicije“ d.o.o. o raskidu ugovora o prodaji društvenog kapitala zbog neispunjenja, i pokrenula postupak naplate ugovorne kazne, koju potražuje i od trećetuženog kao člana Konzorcijuma i solidarnog dužnika.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud zaključuje da je Agencija za privatizaciju dala uslovnu saglasnost da trećetuženi izađe iz Konzorcijuma, te da je odložni uslov tužioca (da se istupanje tuženog AA iz Konzorcijuma sprovede kroz Centralni registar) nastupio najkasnije 11.06.2009. godine, s obzirom na to da je njegovo ostvarenje, protivno načelu savesnosti i poštenja, sprečio upravo tužilac, koji ga je i odredio, jer je bez opravdanog razloga (kroz sadržinu svog odgovora Konzorcijumu od 11.06.2009. godine) odbio da dozvoli da se sa akcija tuženog AA privremeno skine zaloga, iako je bio svestan da je to jedini zakonski način da tuženi trguje tim akcijama, te da ih stoga i prenese na ostale članove Konzorcijuma i da se taj prenos sprovede u Centralnom registru. Kako je do istupanja tuženog iz Konzorcijuma došlo dana 11.06.2009. godine, dakle pre dana 07.05.2010. godine kada je raskinut Ugovor o prodaji društvenog kapitala MK „Rudnik“ eksport-import ad u restrukturiranju, Gornji Milanovac, prema stanovištu prvostepenog suda tuženi više nije pasivno legitimisan da tužiocu plati utuženu ugovornu kaznu u iznosu od 779.071,00 evro sa kamatom, zbog čega je odbio tužbeni zahtev.

Drugostepeni sud je drugačijeg stava. Smatra da se ne može se prihvatiti zaključak prvostepenog suda da tuženi AA nije pasivno legitimisan u ovoj parnici, odnosno da nema odgovornosti tuženog jer nema svojstvo člana Konzorcijuma. Za istupanje iz Konzorcijuma kao posebnog oblika udruženja postojao je pravni osnov, a to je Aneks ugovora o konzorcijumu, postojala je saglasnost Agencije za privatizaciju, i to uslovna, ali nije postojao i upis prenosa akcija na osnovu aneksa, u skladu sa Zakonom o tržištu hartija od vrednosti i drugih finansijskih instrumenata, pa sledi da se uslov saglasnosti Agencije nije ostvario. Kako je prema oceni drugostepenog suda u konkretnom slučaju solidarna odgovornost svih članova Konzorcijuma ugovorena članom 4. Ugovora o Konzorcijumu od 03.10.2006. godine, a Aneks 1 ugovora o konzorcijumu (kojim je ugovoreno srazmerno učešće u pravima i obavezama) nije dostavljen tužiocu u skladu sa ugovorom o privatizaciji, to je tuženi pasivno legitimisan u ovoj parnici.

Revizija je osnovana.

Pogrešno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo na osnovu kog je zaključio da je tuženi AA bio član Konzorcijuma u momentu raskida ugovora o prodaji društvenog kapitala. Naime, ugovorni odnos iz privatizacionog ugovora zaključen je u skladu sa Zakonom o privatizaciji („Sl. glasnik RS“, br. 38/2001, 18/2003 i 45/2005), u kom se na strani kupca društvenog kapitala javio Konzorcijum, čiji je član bio i tuženi AA. Budući da konzorcijum nema svojstvo pravnog lica, ugovorom o prodaji društvenog kapitala članovi Konzorcijuma preuzeli su definisane obaveze tim ugovorom. Kao posledica neispunjenja ugovorenih obaveza predviđeno je plaćanje ugovorne kazne u utvrđenim iznosima.

Međutim, da bi član Konzorcijuma bio odgovoran za ispunjenje obaveze, neophodno je da u momentu raskida ugovora o privatizaciji ima status člana (konzorcijuma), u suprotnom ne može odgovarati za obaveze budući da istupanjem iz konzorcijuma istupa i iz obligacionog odnosa zasnovanog privatizacionim ugovorom. Zato je za navedenu promenu bila neophodna saglasnost Agencije za privatizaciju kao druge ugovorne strane iz ugovora o prodaji društvenog kapitala.

U konkretnom slučaju utvrđeno je da su članovi Konzorcijuma tražili, i od Agencije za privatizaciju dobili saglasnost da tuženi AA istupi iz Konzorcijuma. Nižestepeni sudovi su u skladu sa pravnom ocenom Vrhovnog kasacionog suda izraženoj u odluci Prev 113/2022 od 02.02.2023. godine, zaključili da je takva saglasnost bila opterećena uslovom, a to je da promet akcija između članova konzorcijuma mora biti sproveden u skladu sa odredbama Zakona o tržištu hartija od vrednosti i drugih finansijskih instrumenata. Pravilno prvostepeni sud u tom delu zaključuje da je ostvarivanje takvog uslova zavisilo od volje Agencije za privatizaciju koja je bila u obavezi da dozvoli brisanje zaloge uspostavljene na akcijama tuženog AA. Radi se, zapravo, o tzv. potestativnom uslovu što znači da je samo lice koje je ovlašćeno na vršenje opcije u mogućnosti da ugovor sa utvrđenim sadržajem stavi na snagu, odnosno da u konkretnom slučaju omogući tuženom formalnopravno istupanje iz Konzorcijuma, na šta se prethodno saglasio. Međutim, iako je Agencija za privatizaciju u dopisu članovima Konzorcijuma od 11.06.2009. godine potvrdila datu saglasnost za istupanje iz Konzorcijuma, na izričito traženje da oslobodi akcije zaloge, ostala je pasivna i time direktno onemogućila tuženog da svoje akcije prenese na ostale članove Konzorcijuma, čime je i prema oceni Vrhovnog suda postupala nesavesno. Takvim postupanjem Agencije za privatizaciju, protivno načelu savesnosti i poštenja, sprečeno je ostvarenje uslova za istupanje iz Konzorcijuma (akcije nisu mogle biti prenete u skladu sa zakonom), pa je pravilno prvostepeni sud primenom odredbe člana 74. stav 4. Zakona o obligacionim odnosima zaključio da se uslov smatra ostvarenim, i to dana 11.06.2009. godine kada je Agencija potvrdila datu saglasnost za istupanje, a svesno nije akcije oslobodila zaloge.

Iz navedenog sledi da je pogrešan stav drugostepenog suda da se uslov nije ostvario, jer drugostepeni sud nije ispitivao prirodu postavljenog uslova, razloge zbog kojih se nije ostvario i posledicu neostvarivanja uslova prema odredbi člana 74. stav 4. Zakona o obligacionim odnosima, zbog čega je pogrešan zaključak o pasivnog legitimaciji tuženog.

Dakle, prema oceni Vrhovnog suda, tuženi nije pasivno legitimisan u ovoj parnici jer je istupio iz Konzorcijuma pre raskida ugovora o prodaji društvenog kapitala, a kako je obaveza plaćanja ugovorne kazne dospela tek momentom raskida ugovora, to onda ona tereti samo članove Konzorcijuma koji su u tom statusu u trenutku raskida, što tuženi svakako nije iz napred iznetih razloga.

Imajući u vidu sve napred navedeno, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku doneo odluku kao u izreci.

Primenom odredbe člana 150, 153, 163. i 165. stav 2. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je tuženom dosudio troškove revizijskog postupka u iznosu od 153.297,00 dinara na ime sastava revizije. Tuženom nisu dosuđeni troškovi na ime sudske takse na reviziju i odluku po reviziji imajući u vidu da tuženi ove troškove nije opredelio po visini u skladu sa odredbom člana 163. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković