O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 1942/15 od 25.01.2017. godine potvrđena je presuda Privrednog suda u Sremskoj Mitrovici P 117/2014 od 20.03.2015. godine kojom je u celosti odbijen zahtev tužioca da se utvrdi da su bez pravnog dejstva prema stečajnoj masi založna izjava data od strane „AA“ ... overena 17.02.2011. godine pred Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici – Sudskoj jedinici u Šidu pod brojem Ov ... i naknadni ugovor o prestanku hipoteke zaključen između „AA“ ... kao vlasnika nepokretnosti i „VV“ ... kao hipotekarnog poverioca od 10.05.2011. godine overen pred Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici pod brojem Ov ..., kao i zahtev tužioca da se obaveže tuženi „BB“ ... da vrati u stečajnu masu poslovni prostor koji se nalazi u Zanatskom centru male privrede u ... u ulici ... u zgrada broj ... u objektu ..., izgrađen na katastarskoj parceli broj ... upisanoj u ZKUL ... KO ... ukupne površine 222,65m2, te obavezan tužilac da tuženom nadoknadi parnične troškove u iznosu od 415.500,00 dinara.

Protiv ovakve presude drugostepenog suda tužilac je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i bitne povrede iz člana 374. stav 1. učinjene pred drugostepenim sudom.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju kojim spori osnovanost svih revizijskih navoda.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanih odredbom člana 408. ZPP i ustanovio da je revizija tužioca osnovana.

Revizijom pobijana presuda nije zahvaćena povredom iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na čije postojanje Vrhovnog kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, a nepostoje ni bitne povrede na koje se revizijom ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju parnične stranke su regulisale svoje međusobne obaveze tako što je saglasno ugovoru o prestanku hipoteke od 17.02.2011. godine tuženom pripao u svojinu poslovni prostor tužioca koji se nalazio u Zanatskom centru male privrede u ... u zgradi broj ... u objektu ... u ... izgrađen na parceli ... upisanoj u ZKUL ... KO ... površine 222,65m2 na ime potraživanja tuženog od 29.000.000,00 dinara. Ovaj poslovni prostor je bio predmet založnog prava tuženog koji je u njegovu korist konstituisan založnom izjavom tužioca od 09.02.2011. godine radi obezbeđenja novčanog potraživanja tuženog u iznosu od 35.208.619,15 dinara. U skladu sa ovom založnom izjavom konstituisano je i ovlašćenje tuženog da se u slučaju neizmirenja njegovog potraživanja u roku od 30 dana od dana overe založne izjave može namiriti iz vrednosti založene nepokretnosti pre običnih poverilaca i pre docnijih založnih poverilaca na način i pod uslovima propisanim Zakonom o hipoteci. U trenutku davanja založne izjave i njene sudske overe izvršene 17.02.2011. godine tužilac je bio nelikvidan i to u periodu od 02.02.2011. do 07.03.2011. godine. Takođe, tužilac je bio nelikvidan i na dan zaključenja ugovora o prestanku hipoteke od 10.05.2011. godine, budući da je njegov račun iznova blokiran 11.03.2011. godine i u tom stanju ostao sve do otvaranja stečajnog postupka po rešenju Privrednog suda u Sremskoj Mitrovici St 277/2012 od 19.06.2012. godine, donetom po predlogu za pokretanje stečajnog postupka od 05.06.2012. godine. Na dan overe založne izjave 17.02.2011. godine tuženi je imao ukupno potraživanje prema tužiocu u iznosu od 34.395.875,81 dinara od čega je bilo dospelo 32.103.450,66 dinara. Na isti dan postojala su i neizmirena potraživanja tužioca prema tuženom u iznosu od 1.075.421,73 dinara, od kog iznosa je bilo dospelo 820.504,35 dinara. U isto vreme, na dan 17.02.2011. godine postojale su neizmirene obaveze tužioca (bez potraživanja tuženog) prema 280 dobavljača u zemlji i 15 dobavljača iz inostranstva u ukupnom iznosu od 219.598.595,05 dinara. Potraživanje tuženog je izmireno do iznosa od 29.000.000,00 dinara, koliko je od strane parničnih stranaka bila procenjena vrednost predmeta zaloge – tužiočevog poslovnog prostora. Veštačenjem je utvrđeno da je taj iznos predstavljao knjigovodstvenu vrednost navedene nepokretnosti, i isti je prihvaćen i kao poreska osnovica od strane poreske uprave. Uz to, veštačenjem je konstatovano i da se predmetna nepokretnost uvek mogla prodati u visini 75% od tržišne cene koja je po mišljenju veštaka 10.05.2011. godine iznosila 33.122.255,00 dinara. Iz spisa predmeta P 449/2012 utvrđeno je i da je tuženi 30.11.2012. godine podneo Privrednom sudu u Sremskoj Mitrovici tužbu radi utvrđenja osnovanosti potražianja prema tužiocu u iznosu od 32.596.090,90 dinara, budući da mu je u stečajnom postupku potraživanje u tom iznosu osporeno. Osim toga, a na osnovu rešenja APR od 10.10.2012. godine utvrđeno je i da je tuženi dana 10.10.2012. godine izvršio promenu naziva tako što je umesto ranijeg naziva „VV“ upisao novo poslovno ime „BB“.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo kada su odbili zahtev tužioca da se utvrdi da sporna založna izjava i ugovor o prestanku hipoteke ne proizvode pravno dejstvo prema stečajnoj masi – tužiocu, zbog čega su odbili i zahtev da se predmet zaloge – sporna nepokretnost vrati u stečajnu masu.

Ne može se prihvatiti stanovište nižestepenih sudova da tužilac nije dokazao postojanje zajedničke namere parničnih stranaka da se davanjem založne izjave i zaključenjem ugovora o prestanku hipoteke oštete ostali tužiočevi poverioci. Takva tvrdnja je u direktnoj suprotnosti sa utvrđenim činjeničnim stanjem. Ovo iz tog razloga što iz utvrđenih činjenica u prvostepenom postupku nesumnjivo proizilazi da je tuženi znao da se tužilac u vreme davanja pobijane založne izjave i zaključenja ugovora o prestanku hipoteke nalazio u stanju nelikvidnosti prouzrokovane blokadom njegovog računa u periodu od 02.02.2011. sve do 07.03.2011. godine, u kom periodu je data i overena pobijana založna izjava, odnosno od 11.03.2011. godine pa sve do otvaranja stečajnog postupka, a u kom periodu je 10.05.2011. godine sačinjen i overen ugovor o prestanku hipoteke. Dakle, te činjenice nesumnjivo ukazuju da je račun tužioca bio u gotovo neprekidnoj blokadi počev od 02.02.2011. godine pa do otvaranja postupka stečaja 19.06.2012. godine. Nesporna je i činjenica da su parnične stranke bile u kontinuiranom poslovnom odnosu i da pored tuženog i ostali brojni poverioci tužioca nisu mogli da svoja potraživanja namire naplatom sa njegovog žiro računa. U to vreme – na dan 17.02.2011. godine tužilac je imao neizmireno dugovanje prema 295 svojih dobavljača u ukupnom iznosu od 219.598.595,05 dinara. Osim toga, iz utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi i da su parnične stranke, iako svesne dugoročne nemogućnosti namirenja tuženikovog potraživanja prema tužiocu, utvrdile rok od 30 dana za isplatu istog, a u slučaju da do toga ne dođe konstituisale pravo tuženog da svoje potraživanje namiri iz vrednosti založene nepokretnosti. Unakrsnom analizom navedenih činjenica, može se pouzdano zaključiti da su parnične stranke i te kako bile svesne tužiočeve nesposobnosti plaćanja u spornom vremenskom periodu, kao i činjenice da isti nije u stanju da izmiruje svoje dugovanje prema ostalih 295 poverilaca. Stoga Vrhovni kasacioni sud nalazi da je u takvoj činjeničnoj situaciji tužilac dokazao postojanje svih objektivnih i subjektivnih uslova propisanih odredbom člana 123. Zakona o stečaju. Dakle, i tužilac i tuženi su u navedenoj činjeničnoj situaciji pristupili uređenju svojih međusobnih obaveza davanjem založne izjave, odnosno njenom realizacijom, da bi na taj način tuženi u potpunosti namirio svoje potraživanje pre svih ostalih tužiočevih poverilaca. Time se nesumnjivo dokazuje i potvrđuje postojanje njihove zajedničke namere da se obezbedi prioritetno namirenje tuženikovog potraživanja pre svih ostalih tužiočevih poverilaca i na njihovu štetu.

To su razlozi zbog kojih Vrhovni kasacioni sud, suprotno nižestepenim sudovima, nalazi da je tužilac nesumnjivo dokazao postojanje i objektivnih i subjektivnih uslova neophodnih za uspešno pobijanje sporne založne izjave i ugovora o prestanku hipoteke u skladu sa odredbom člana 123. Zakona o stečaju. Iz tog razloga, a na temelju odredbe člana 130. stav 1. Zakona o stečaju, Vrhovni kasacioni sud nalazi da se pobijanim pravnim poslovima parničnih stranaka mora oduzeti pravno dejstvo u odnosu na stečajnu masu i tuženi obavezati da primljenu nepokretnost po tom osnovu vrati u stečajnu masu. Pri tome, za drugačiju odluku suda nije od značaja činjenica da je tuženi imao nesporno potraživanje prema tužiocu i da vrednost predmetne nepokretnosti približno odgovara i njenoj realnoj tržišnoj ceni. Bitno je samo da je takvo potraživanje tuženog namireno na način i pod uslovima koji se saglasno odredbi člana 123. Zakona o stečaju iskazuju kao dovoljan osnov za uspešno pobijanje.

To su razlozi zbog kojih je na temelju odredbe člana 416. stav 1. ZPP doneta odluka o preinačenju pobijane drugostepene odluke i odlučeno kao u izreci u odnosu na postavljeni tužbeni zahtev.

Osim toga, a saglasno odredbi člana 165. stav 2. a u vezi odredbi člana 150, 153, 154. i 163. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je obavezao tuženog da tužiocu naknadi parnične troškove u ukupnom iznosu od 3.330.000,00 dinara. Tužiocu su priznati troškovi zastupanja od strane advokata na šest održanih ročišta u iznosu od 279.000,00 dinara i dva neodržana ročišta u iznosu od 46.500,00 dinara, sastava žalbe i revizije u ukupnom iznosu od 180.000,00 dinara, naknade za veštačenje u iznosu od 135.000,00 dinara i dugovane sudske takse za tužbu, prvostepenu presudu, žalbu, drugostepenu presudu, reviziju i revizijsku presudu u ukupnom iznosu od 2.690.000,00 dinara. Dosuđeni troškovi zastupanja tužiocu odmereni su u visini propisanoj važećom advokatskom tarifom, a sudskih taksi u skladu sa Zakonom o sudskim taksama.

To su razlozi zbog kojih je doneta odluka kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić