U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nisu osnovani revizijski navodi tužioca kojima ukazuje da je pred drugostepenim sudom učinjena bitna povreda postupka iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku, budući da se revizijom ne obrazlaže u čemu se konkretno sastoji navedena povreda. Nisu od uticaja revizijski navodi o tome da je drugostepena odluka nerazumljiva, nejasna i protivrečna, jer se njime ukazuje na bitnu povredu postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku. Takva bitna povreda ne predstavlja dozvoljen revizijski razlog previđen u članu 407. Zakona o parničnom postupku, zbog čega navodi revidenta u tom delu nisu od uticaja u revizijskom postupku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su zaključile Ugovor o kupoprodaji nepokretnosti 22.09.2017. godine, tužilac u svojstvu prodavca, a tuženi (koji je poslovao pod tadašnjim nazivom „WIN WIN SHOP“ doo Čačak) u svojstvu kupca. Predmet kupoprodaje bila je nepokretnost bliže opisana u izreci prvostepene presude, za kupoprodajnu cenu od 180.000,00 eura. Dalje je iz potvrde tužioca od 29.09.2017. godine utvrđeno da je tužilac potvrdio da je tuženi kao kupac navedenog poslovnog prostora isplatio ugovorenu kupoprodajnu cenu po navedenom ugovoru, i da je tužilac saglasan da se kupac može uknjižiti kao isključivi vlasnik na navedenom poslovnom prostoru. Novčani iznos koji je primio od tuženog na ime kupoprodajne cene, tužilac je preneo na poslovni račun privrednog društva „ALTI“ doo (čiji je osnivač tužilac), da bi potom navedeno privredno društvo novčana sredstva u primljenom iznosu dalje prenelo na ovde tuženog, što je proknjiženo kao vraćanje pozajmice.

Ispitujući razloge ništavosti predmetnog ugovora na koje je tužilac ukazivao u tužbi i tokom postupka, nižestepeni sudovi su jedinstveni u zaključku da predmetni ugovor nije suprotan imperativnim propisima, javnom poretku i dobrim poslovnim običajima. Prema stanovištu nižestepenih sudova, nema dokaza da je tuženi prilikom zaključenja spornog ugovora imao nameru da nanese štetu tužiocu kako se to u tužbi navodi. Nižestepeni sudovi su ocenili kao neosnovane navode tužioca da je tuženi hteo da stekne pravo svojine na predmetnoj nepokretnosti praktično bez naknade, te da novčane transakcije koje su usledile nakon uplate kupoprodajne cene, ne čine sam ugovor o kupoprodaji nepokretnosti ništavim, već predstavljaju osnov eventualne odgovornosti direktora društva „ALTI“ doo zbog kršenja posebnih dužnosti prema društvu. Iz navedenih razloga, nižestepeni sudovi odbijaju tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti predmetnog ugovora i utvrđenje prava svojine na nepokretnosti bliže opisane u izreci prvostepene presude.

Revident ne prihvata materijalnopravne zaključke nižestepenih sudova. Tužilac posebno ističe da nije imao mogućnosti da izvrši uvid u knjigovodstveno stanje privrednog društva „ALTI“ doo čiji je osnivač, budući da se knjigovodstvo vodilo iz istog centra, ovde tuženog, te da su finansijski izveštaji i računovodstvene isprave fingirane kako bi se prikazalo potraživanje tuženog prema privrednom društvu „ALTI“ doo, koje nezakonite radnje su sankcionisane i u krivičnim postupcima. Takođe revident ističe da je u konkretnom slučaju prekršen prinudni propis iz člana 12. ZOO i člana 16. istog zakona, te da je sporni ugovor ništav u skladu sa odredbom člana 103. Zakona o obligacionim odnosima.

Revizija tužioca nije osnovana.

Pravilno su nižestepeni sudovi na utvrđeno činjenično stanje primenili materijalno pravo na osnovu kog su odbili tužbeni zahtev.

Tužilac je tokom postupka, i u reviziji, isticao pravnu konstrukciju prema kojoj ništavost spornog ugovora leži u činjeničnoj tvrdnji da je tuženi na ime kupoprodajne cene platio tužiocu ugovoreni novčani iznos, da je tužilac taj iznos preneo svom zavisnom društvu „ALTI“ doo (čiji je tužilac jedini osnivač), ali da je navedeno privredno društvo po nalogu direktora tuženog i zloupotrebom položaja direktora društva „ALTI“ doo, celokupan novčani iznos od kupoprodajne cene prenelo na tuženog, na koji način je tuženi stekao pravo svojine na nepokretnosti po osnovu ugovora, a praktično zadržao i novčani iznos isplaćen na osnovu kupoprodajne cene.

Pravilno su nižestepeni sudovi na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja utvrdili da okolnosti na koje ukazuje tužilac ne utiču na punovažnost ugovora o kupoprodaji nepokretnosti koji su parnične stranke zaključile dana 22.09.2017. godine. Naime, tužiočeve tvrdnje o ništavosti ugovora o kupoprodaji nepokretnosti svode se na postojanje skrivene namere tuženog da se novčani iznos na ime kupopordajne cene vrati na račun tuženog po osnovu nepostojećeg potraživanja prema društvu „ALTI“ doo, koje društvo je bilo pod faktičkom kontrolom direktora tuženog. Međutim, ništavost ugovora kao građanskopravna sancija, predstavlja sredstvo pomoću kog se sprečeva dejstvo onih ugovora koji su u supoprotnosti sa javnim interesom izraženim kroz prinudne pravne i moralne norme. U konkretnom slučaju, iz činjeničnog utvrđenja ne proizlazi da je predmetni ugovor suprotan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, a nižestepeni sudovi su do ovakvog zaključka došli analizom svih razloga koji mogu uticati na ništavost jednog ugovora sa stanovišta bitnih elemenata za njegovo zaključenje i postojanje.

Posebno kada se radi o pobudama za zaključenje ugovora na koje se tužilac poziva ukazujući na skrivene namere tuženog, u konkretnom slučaju one ne mogu uticati na valjanost pobijanog ugovora. Ovo iz razloga što nedopuštena pobuda koja je od uticaja na punovažnost ugovora predviđena odredbom člana 53. ZOO-a, praktično znači smisleno i (izričito ili prećutno) saglasno delovanje ugovornih strana u cilju zaključenja ugovora kako bi se zadovoljile nedopuštene pobude jedne ugovorne strane (a na koje druga strana pristaje), u kom slučaju su takvi ugovori pogođeni sankcijom ništavosti. Upravo se iz navedenih razloga odredbe člana 53. ZOO-a ne mogu primeniti na konkretan slučaj, jer se to smisleno delovanje vođeno nedopuštenim pobudama, prema navodima tužioca, vezuje za tuženog i društvo „ALTI“ doo, koje nije ugovorna strana u pobijanom ugovoru, a čije pobude (ili saznanje za nedopuštene pobude tuženog) su irelevantne za punovažnost samog ugovora koji je zaključen sa tužiocem. Drugačije rečeno, osnov obavezivanja tuženog bio je ispunjenje ugovorne obaveze tužioca (prenos prava svojine na nepokretnosti), i u tome nema nedopuštene pobude koja bi uticala na ništavost ugovora. Dalji transfer novca koji je usledio sa tužioca na društvo „ALTI“ doo, a potom sa ovog društva na tuženog, izlazi iz činjeničnopravnog osnova koji je relevantan za ocenu punovažnosti pobijanog ugovora.

Takođe, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da novčane transakcije izvršene između društva „ALTI“ doo i tuženog predstavljaju osnov eventualne građanske i/ili krivične odgovornosti njihovih zakonskih zastupnika ukoliko su tačne činjenične tvrdnje tužioca da je društvo „ALTI“ doo izmirilo nepostojeći dug prema tuženom, samo kako bi se novac od kupoprodajne cene vratio tuženom, ali navedeno iz napred navedenih razloga ne utiče na punovažnost pobijanog ugovora.

Takođe, bez uticaja je pozivanje tuženog na odredbe člana 12. i 16. ZOO-a, budući da se radi o opštim načelima i principama na kojima se zasnivaju obligacioni odnosi, i kao takvi konkretizovani kroz relevantne zakonske norme koje u konkretnom slučaju nisu povređene.

Imajući u vidu da ne postoje razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, kao ni razlozi o kojima sud vodi računa po službenoj dužnosti, Vrhovni kasacioni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP-a doneo odluku kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić