Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 8774/21 od 26.01.2023. godine odbijena je žalba tuženog kao neosnovana i potvrđena je prvostepena presuda.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tuženi je izjavio blagovremenu reviziju zbog potrebe ujednačavanja sudske prakse, pozivom na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku, kojom presudu pobija zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao posebnu reviziju tuženog i utvrdio da ispunjava uslove propisane odredbom člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11 ... 18/20), za odlučivanje o istoj, zbog potrebe za ujednačavanjem sudske prakse.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku i odlučio da je revizija tuženog osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je sa tuženim bio u ugovornom odnosu po osnovu Ugovora o višenamenskom okvirnom limitu od 07.07.2017. godine, kojim je tuženi odobrio tužiocu višenamenski okvirni limit u iznosu od 48.000,00 evra u dinarskoj protivvrednosti utvrđenoj primenom srednjeg kursa NBS na dan puštanja višenamenskog limita u korišćenje. Delom člana 5. navedenog Ugovora, koji se odnosi na naknade i druge troškove, predviđeno je da je korisnik dužan da za obradu zahteva i odobravanje kredita na dan puštanja sredstava kredita, plati banci naknadu u iznosu od 0,5% od iznosa odobrenih sredstava. Naplaćen iznos na dan plaćanja 07.07.2017. godine po tom osnovu je 10.000,00 dinara.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su raspravljali o punovažnosti navedene ugovorne odredbe kao prethodnom pravnom pitanju za odlučivanje o tužbenom zahtevu za isplatu, i utvrdili da se radi o ništavoj ugovornoj odredbi. Svoj stav nižestepeni sudovi obrazlažu time što tuženi nije dokazao da je u skladu sa Odlukom NBS o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrazaca koji se uručuju korisniku („Sl. glasnik RS” br. 65/11), koja je važila u trenutku zaključenja predmetnog ugovora, tužiocu u ponudi za zaključenje predmetnog Ugovora o kreditu, prezentovao jasne i nedvosmislene podatke o naknadi za obradu kredita u iznosu od 0,50%, odnosno nema dokaza da je tužilac kroz ponudu za zaključenje ugovora bio upoznat sa vrstom i visinom naknade koje padaju na njegov teret i koji su sastavni deo efektivne kamatne stope. Iz navedenih razloga nižestepeni sudovi su stali na stanovište da je ugovorna odredba kojom je predviđeno plaćanje naknade za obradu kredita ništava, pa su primenom odredbe člana 210. ZOOa obavezali tuženog da tužiocu isplati iznos od 10.000,00 dinara sa zateznom kamatom od dana sticanja.

Vrhovni sud ne prihvata izneto pravno shvatanje nižestepenih sudova u pogledu ništavosti ugovorne odredbe kojom je ugovorena naknada za obradu kredita.

Zauzeto pravno stanovište u pogledu nedostatka ponude date u predugovornoj fazi na osnovu koje bi se tužilac upoznao sa visinom efektivne kamatne stope i svim troškovima naknade koji ga terete u postupku realizacije kreditnog zahteva, ne može se prihvatiti u konkretnom slučaju. Ovo iz razloga što je u konkretnom slučaju prvostepeni sud utvrdio da je tužena banka uručila tužiocu Potvrdu o uslovima odobrenja kredita od 07.07.2017. godine, Plan otplate kredita i Pregled kamatnih stopa i naknada, koji čine sastavni deo ugovora. Konkretno, naknada za obradu zahteva prema činjeničnom utvrđenju prvostepenog suda, definisana je u Pregledu kamatnih stopa i naknada za kredit za likvidnost i obrtna sredstva, te naknada za obradu kreditnog zahteva iznosi 0,50% od iznosa odobrenog kredita, minimum 3.000,00 dinara. Spornom ugovornom odredbom ugovoreni su troškovi obrade kredita upravo u visini 0,50% od iznosa odobrenog kredita, a prilikom povlačenja dela sredstava u iznosu od 2.000.000,00 dinara, tužiocu je naplaćen iznos od 10.000,00 dinara, što odgovara ugovorenom procentu na ime troškova obrade kredita. Kod takvog stanja stvari, stanovište je Vrhovnog suda da punovažnost predmetne ugovorne odredbe nije sporna sa stanovišta potpunog obaveštenja korisnika kredita o ekonomskom teretu koji on pruzima prihvatanjem obaveze plaćanja ugovorenih troškova, jer je tužena banka tužiocu uručila ispravu iz čije sadržine je tužilac mogao biti upoznat sa visinom svoje novčane obaveze. Pravno je neutemeljno stanovište drugostenog suda da nedostatak ponude za zaključenje ugovora iskazana na propisanom obrascu u Prilogu 1, obrazac 1b, označen kao „Osnovni podaci o kreditu/kreditnoj kartici-ponuda” citirane Odluke NBSa, utiče na punovažnost sporne ugovorne odredbe, iz razloga što je prema činjeničnom utvrđenju, na osnovu Pregleda kamatnih stopa i naknada za kredit za likvidnost i obrtna sredstva tužilac bio upoznat sa svojom obavezom plaćanja troškova obrade kredita, kao i njenom visinom. Osim toga, tužilac je u podnesku od 16.06.2021. godine naveo da je tuženi u svojstvu davaoca kredita dostavio tužiocu Pregled bitnih elemenata otplate kredita, u koji su uključeni i troškovi obrade kredita iskazani kroz efektivnu kamatnu stopu, što govori u prilog činjenici da je tužilac bio upoznat sa svojom obavezom plaćanja troškova obrade kredita, bez obzira što nije uručen obrazac Ponude.

Iz navedenih razloga, pravno je neutemeljeno stanovište nižestepenih sudova da izostanak konkretne ponude za zaključenje ugovora date u predugovornoj fazi vodi ništavosti sporne ugovorne odredbe.

Kako nižestepeni sudovi nisu pravilno primenili materijalno pravo prilikom rešavanja prethodnog pravnog pitanja ništavosti ugovorne odredbe iz člana 5. ugovora o kreditu koji se odnosi na naknade i troškove, to nije pravilna ni odluka kojom je usvojen tužbeni zahtev za isplatu novčanog iznosa od 10.000,00 dinara sa zateznom kamatom, zbog čega je Vrhovni sud primenom odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku preinačio nižestepene odluke i odbio tužbeni zahtev.

Odluka o troškovima spora doneta je primenom odredbe člana 165. stav 2. u vezi člana 163. stav 1. i 154. i 163. stav 1, 2, 3. i 4. Zakona o parničnom postupku. Tuženom su dosuđeni troškovi spora u ukupnom iznosu od 55.500,00 dinara, i to: na ime sastava jednog obrazloženog podneska u iznosu od 9.000,00 dinara, na ime pristupa na jedno održano ročište u iznosu od 10.500,00 dinara, na ime sastava žalbe u iznosu od 18.000,00 dinara i na ime sastava revizije u iznosu od 18.000,00 dinara, sve u skladu sa Tarifom o nagradama i naknadama troškova za rad advokata. Tuženom nisu dosuđeni troškovi sudskih taksi u žalbenom i revizijskom postupku, jer tuženi ove troškove nije opredelio po visini u skladu sa odredbom člana 163. stav 2. ZPP-a.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković