Rešenjem Privrednog suda u Beogradu 36 P 2157/2019 od 18.11.2021. godine utvrđen je prekid postupka u odnosu na tuženog JUN fest DOO Pančevo u likvidaciji, u skladu sa odredbom člana 224. ZPP, iz razloga što je navedeno pravno lice brisano iz Registra privrednih subjekta čime je prestalo da postoji.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilac je izjavio blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odlučuje u skladu sa odredbom člana 404. ZPP.

Ocenjujući ispunjenost uslova za odlučivanje o reviziji tužioca kao posebnoj u smislu odredbi člana 404. ZPP („Sl. glasnik RS“, br. 72/11...18/20), Vrhovni kasacioni sud nalazi da je su ovoj vrsti spora ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužioca kao izuzetno dozvoljenoj.

Predmet spora je novčano potraživanje tužioca u iznosu od 4.680.000,00 dinara, na ime autorske naknade za javno saopštavanje autorskih muzičkih dela na manifestaciji koja je održana pod nazivom JUN FEST u periodu od 13.06.2014. godine do 22.06.2014. godine. Manifestacija je organizovana od strane drugotuženog na lokaciji park – Ušće koji je u vlasništvu prvotuženog, a tuženi o održavanju navedene manifestacije nisu obavestili tužioca. Tokom prvostepenog postupka izveden je dokaz veštačenjem na okolnost visine naknade. Veštak je nalaz i mišljenje izradio u dve varijante, i to: prva varijanta – prema Tarifnom broju 1, stav II Tarife naknada koju naplaćuje tužilac, tarifna klasa 1, za održanu manifestaciju iznosi 262.760,00 dinara (bez PDV-a); druga varijanta – prema Tarifnom broju 1, stav IV Tarife naknada koje naplaćuje tužilac, autorska naknada za održanu navedenu muzičku manifestaciju iznosi 3.900.000,00 dinara, a sa obračunatim PDV-om 4.680.000,00 dinara. Tužilac je tužbeni zahtev opredelio u skladu sa drugom varijantom nalaza i mišljenja veštaka. Prvostepeni sud nije posebno cenio nalaz i mišljenje veštaka, budući da je utvrdio da je potraživanje tužioca prestalo. Prvostepeni sud se u obrazloženju svoje odluke poziva na član 13. Tarife naknada koje naplaćuje Sokoj („Sl. glasnik RS“, br.85/2007...29/2009), kojim je predviđeno da tužilac ima pravo potraživanja autorske naknade za tri godine unazad. Prema stanovištu prvostepenog suda, navedena odredba ima pravnu prirodu otpuštanja duga u smislu odredbe člana 344. Zakona o obligacionim odnosima i kao takva obavezuje tužioca. Kako je u konkretnom slučaju utvrđeno da je tužilac mogao počev od 08.07.2014. godine prikupiti sve neophodne informacije za određivanje naknade (imajući u vidu javne podatke sa sajta drugotuženog), te kako je tužba podneta 01.12.2017. godine, odnosno nakon tri godine, to prvostepeni sud na osnovu člana 13. Tarife zaključuje da je tužilac propustio da u propisanom roku ostvari svoje pravo na naplatu autorske naknade.

Iz navedenih razloga prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev.

Privredni apelacioni sud zaključuje da je prvostepeni sud pravilno odlučio kada je odbio tužbeni zahtev, ali ne prihvata u potpunosti materijalnopravne zaključke prvostepenog suda povodom ocene prigovora zastarelosti. Prema stanovištu drugostepenog suda, u konkretnom slučaju primenjuje se rok zastarelosti iz člana 374. ZOO-a, a ne može se primeniti pravilo iz člana 13. Tarife, jer se zastarelost potraživanja propisuje zakonom. Međutim, navedeno je bez uticaja, budući da je i prema odredbi člana 374. ZOO-a rok zastarelosti tri godine, pa drugostepeni sud nalazi da je prvostepena odluka pravilna.

Osnovano se u reviziji ukazuje da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo prilikom ocene prigovora zastarelosti utuženog potraživanja, te da je stoga činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno za odluku o tužbenom zahtevu.

Prema stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, radi pravilne primene materijalnog prava neophodno je definisati pravni status tužioca i prirodu potraživanja koje je predmet tužbenog zahteva. Tužilac je organizacija za kolektivno ostvarivanje prava autora muzičkih dela osnovan u formi udruženja u skladu sa odredbom člana 152. i 154. Zakona o autorskom i srodnim pravima („Sl. glasnik RS“, br. 104/2009...119/2012) koji je bio važeći u momentu održavanja sporne manifestacije. Njegova delatnost uređena je u članu 153. Zakona o autorskom i srodnim pravima i ograničena je na zaključivanje ugovora sa korisnicima autorskih dela i predmeta srodnih prava o neisključivom ustupanju tih prava (u slučaju ostvarivanja isključivih imovinskih prava), odnosno na naplatu naknade od korisnika (u slučaju ostvarivanja prava na naknadu). Organizacija se ne osniva radi sticanja dobiti (član 152. stav 2 ZASP). Dakle, tužilac je udruženje osnovano od strane autora muzičkih dela radi ostvarivanja i zaštite njihovih imovinskih interesa, te u pravnom prometu istupa u svoje ime, a za račun autora.

Imajući u vidu pravni status tužioca kao pravnog lica, delatnost kojom se bavi i predmet ovog spora, Vrhovni kasacioni sud zaključuje da se drugostepeni sud nepravilno poziva na odredbu člana 374. Zakona o obligacionim odnosima povodom ocene prigovora zastarelosti. Navedenom zakonskom odredbom predviđen je trogodišnji rok zastarelosti međusobnih potraživanja pravnih lica iz ugovora o prometu robe i usluga, i ne može se primeniti na potraživanje koje je predmet spora, i to iz dva razloga: prvi, tužilac naplaćuje naknadu, a ne prometuje robom ili uslugama, i drugo, ne radi se o ugovornom odnosu koji je u osnovi potraživanja iz člana 374. ZOO-a, već zakonskoj obavezi na plaćanje naknade autorima muzičkih dela za konkretan oblik javnog saopštavanja. Imajući u vidu da u konkretnom slučaju tužilac ostvaruje imovinska prava autora tako što naplaćuje naknadu (a ne prometuje tim pravima), te da izvor obligacije nije ugovor, to se onda na potraživanje koje je predmet tužbenog zahteva ne može primeniti odredba člana 374. Zakona o obligacionim odnosima.

Pored toga, nije pravilno ni pravno stanovište prvostepenog suda da je na osnovu odredbe člana 13. Tarife koje naplaćuje Sokoj, izvršen otpust duga za sva potraživanja starija od tri godine, jer ovakav zaključak nije zasnovan na pravilnoj primeni materijalnog prava. Naime, otpust duga regulisan je odredbom člana 344. i 347. Zakona o obligacionim odnosima tako da je otpust duga, pre svega, sporazum između poverioca i dužnika kojim poverilac izjavljuje da neće tražiti ispunjenje konkretne obaveze, a dužnik se sa tim saglašava. Moguće je i opšte otpuštanje dugova (član 347. ZOO-a), ali i ono podrazumeva konkretan odnos poverioca i dužnika.

Članom 13. Tarife predviđeno je da Sokoj ima pravo potraživanja autorske naknade za tri godine unazad. Imajući u vidu zakonsku definiciju otpusta duga kao načina prestanka obaveze, zaključuje se da odredba člana 13. Tarife ne može dovesti do prestanka obaveze u skladu sa ovim institutom, jer ne počiva na sporazumu poverioca i dužnika, a samim tim se ne odnosi na konkretnog dužnika, niti na konkretna potraživanja, što je konstitutivni element sporazuma o otpustu duga. Iz navedenih razloga, nije pravilan materijalnopravni zaključak prvostepenog suda da je potraživanje tužioca prestalo u skladu sa članom 13. Tarife, jer dati razlozi nemaju svoj osnov u odredbi člana 344. Zakona o obligacionim odnosima.

Imajući u vidu različita tumačenja nižestepenih sudova povodom ocene prigovora zastarelosti utuženog potraživanja, bilo je neophodno izneti novo tumačenje prava povodom navedenog pitanja, što je od značaja za donošenje pravilne odluke o tužbenom zahtevu za plaćanje autorske naknade za javno saopštavanje autorskih muzičkih dela izvođenjem i za ujednačavanje sudske prakse.

Na osnovu iznetog shvatanja o prirodi odnosa iz koga je proistekao spor i prema tome i primeni materijalnog prava od značaja za zastarelost konkretnog potraživanja, Vrhovni kasacioni sud je ukinuo nižestepene odluke jer zbog pogrešne primene materijalnog prava povodom ocene prigovora zastarelosti potraživanja, prvostepeni sud nije cenio nalaz i mišljenje veštaka koji je izrađen u dve varijante, pa je činjenično stanje za odluku o tužbenom zahtevu ostalo nepotpuno utvrđeno.

U ponovnom postupku, prvostepeni sud će upotpuniti činjenično stanje i pravilno primeniti odredbe materijalnog prava na koje je ukazano ovim rešenjem, pa će doneti novu odluku o tužbenom zahtevu i troškovima postupka.

Imajući u vidu sve napred navedeno, Vrhovni kasacioni sud je primenom odredbe člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku doneo odluku kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić