O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 5186/15 od 24.11.2016. godine odbijena je žalba tužene i potvrđena presuda Privrednog suda u Novom Sadu P 172/13 od 11.04.2016. godine, kojom je utvrđena ništavost aneksa broj II ugovora o novčanom depozitu sa valutnom klauzulom broj ... od 28.12.2011. godine i aneksa broj 3 ugovora o novčanom depozitu broj ... od 22.02.2012. godine zaključenih između tužioca i tužene, te obavezana tužena da tužiocu isplati 454.556,40 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan plaćanja, sa pripadajućom zateznom kamatom i da tužiocu nadoknadi parnične troškove u iznosu od 924.500,00 dinara, sve u roku od 8 dana pod pretnjom izvršenja.

Protiv ovakve presude drugostepenog suda tuženi je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju zbog bitnih povreda parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je u odgovoru na reviziju osporio osnovanost svih revizijskih navoda tužene.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama razloga propisanih odredbom člana 408. ZPP i utvrdio da je revizija tužene osnovana.

Revizijom pobijana presuda nije zahvaćena bitnom povredom iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na čije postojanje Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju parnične stranke su zaključile ugovor o novčanom depozitu sa valutnom klauzulom broj ... od 22.02.2011. godine, kao i aneks tog ugovora broj 1 od 23.02.2011. godine, broj 2 od 28.12.2011. godine i broj 3 od 22.02.2012. godine. Tim ugovorom tužilac je deponovao tuženoj 65.000.000,00 dinara u deviznoj protivvrednosti evra po srednjem kursu NBS na dan uplate. Predmetna sredstva su deponovana na period od 10 meseci počev od dana prenosa istih na račun tužene. Aneksom broj 2 osnovnog ugovora deponovana sredstva su opredeljena kao sredstva obezbeđenja za kredit odobren „VV“ iz ..., koji je istom odboren od strane tužene u iznosu od 470.000,00 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS. Aneksom broj 3 osnovnog ugovora utvrđeno je da kredit odobren „VV“ dospeva za naplatu 28.12.2012. godine. Saglasno tim ugovorima deponovana sredstva tužioca su i iskorišćena za plaćanje kreditnog duga „VV“ u iznosu od 454.556,40 evra, iako tužilac pre zaključenja aneksa broj 2 i 3 osnovnog ugovora nije prethodno pribavio saglasnost Agencije za privatizaciju za njihovo zaključenje.

Na temelju tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zauzeli stanoviše da su aneks broj 2 i 3 osnovnog ugovora zaključeni između parničnih stranaka bez prethodne saglasnosti Agencije za privatizaciju apsolutno ništavi. Stoga je usvojen tužbeni zahtev kojim je traženo da se utvrdi ništavost tih ugovora i tužena obaveže na isplatu iznosa od 454.556,40 evra po srednjem kursu NBS na dan isplate. Ovakve odluke o tužbenom zahtevu su donete s pozivom na odredbu člana 20ž Zakona o privatizaciji, člana 398a Zakona o preduzećima i člana 103. Zakona o obligacionim odnosima. Tako je odlučeno iz razloga što saglasno odredbi člana 109. Zakona o obligacionim odnosima sud pazi po službenoj dužnosti na apsolutnu ništavost, budući da se shodno odredbi člana 110. Zakona o obligacionim odnosima pravo na isticanje ništavosti ne gasi.

Drugostepeni sud je stanovišta da su sporni aneksi zaključeni od strane tužioca koji je u vreme njihovog zaključenja imao ograničenu poslovnu sposobnost, budući da prethodno nije pribavio i neophodnu saglasnost Agencije za privatizaciju, a što je saglasno odredbi člana 20ž Zakona o privatizaciji i člana 398a Zakona o preduzećima bio uslov punovažnosti takvog pravnog posla. Pri tome, nižestepeni sudovi su stanovišta da je tužena nesavesno postupala pri zaključenju spornih aneksa osnovnog ugovora, jer joj je bilo poznato da se u vreme njihovog zaključenja tužilac nalazio u postupku restrukturiranja. Ta činjenica je tuženoj bila predočena, jer je i u spornim ugovorima bilo naznačeno da se tužilac nalazi u postupku restrukturiranja. Stoga je postojala obaveza tužene da pre zaključenja spornih ugovora prethodno proveri i utvrdi da li tužilac ima saglasnost Agencije za privatizaciju za njihovo zaključenje. Tužena to nije učinila, zbog čega nižestepeni sudovi nalaze da je ista kao nesavesna ugovorna strana upotrebila deponovano sredstvo tužioca za podmirenje kreditne obaveze trećeg lica po osnovu ništavog pravnog posla.

Vrhovni kasacioni sud ne prihvata navedeno pravno stanovište nižestepenih sudova, jer nalazi da je isto zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava. Ovo, najpre, iz tog razloga što zaključenje spornih aneksa ugovora bez pribavljanja prethodne saglasnosti od strane Agencije za privatizaciju ne vodi njihovoj apsolutnoj ništavosti. Tačno je da je odredbom člana 398a stav 1. Zakona o preduzećima propisano da preduzeće koje posluje sa većinskim društvenim kapitalom može doneti odluku o opterećivanju imovine, zalaganju stvari ili uspostavljanju hipoteke van toka redovnog poslovanja samo uz prethodno pribavljenu saglasnost Agencije za privatizaciju. Međutim, tom odredbom nije propisana i sankcija apsolutne ništavosti u slučaju zaključenja navedenih pravnih poslova bez prethodne saglasnosti Agencije za privatizaciju. Naprotiv, odredbom stava 2. člana 398a Zakona o preduzećima propisano je samo pravo Agencije za privatizaciju da svojom odlukom poništi odluke donete suprotno stavu 1, odnosno donete bez njene prethodne saglasnosti. To je svojevrsno pravo nadzora i zakonom konstituisane obaveze kontrole zakonitog postupanja preduzeća koje posluje sa većinskim društvenim kapitalom od strane Agencije za privatizaciju. Međutim, Agencije za privatizaciju nije donela takvu odluku nakon zaključenja spornih ugovora. Ona to nije učinila ni docnije. Šta više, Agencija se ni u ovom sporu nije pojavila na strani tužioca, a nije ni podnela tužbu sudu da se sporni ugovori ponište. Poništenje spornih ugovora nije tražio ni tužilac. On je postavio zahtev da se utvrdi njihova apsolutna ništavost, što su nižestepeni sudovi i učinili usvajanjem takvog zahteva na temelju odredbe člana 103. Zakona o obligacionim odnosima. I ne samo to, nižestepeni sudovi su našli da u ponašanju tužioca, koji je shodno imperativnoj odredbi člana 398a stav 1. Zakona o preduzećima morao pre zaključenja spornih ugovora da zatraži prethodnu saglasnost Agencije za privatizaciju, nema nesavesnog ponašanja, iako on to nije učinio. Ignorisanje zakonske obaveze prethodnog pribavljanja saglasnosti Agencije za privatizaciju za zaključenje spornih ugovora predstavlja slučaj nezakonitog postupanja tužioca, koji se samo njemu može staviti na teret. Stoga i zaključenje spornih ugovora uz kršenje navedene zakonske zabrane od strane tužioca ne može proizvesti štetne posledice za tuženog. Naprotiv, tako zaključeni ugovori će saglasno imperativnoj odredbi člana 103. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima ostati na snazi, ako u zakonu nije predviđeno što drugo za određeni slučaj. U konkretnom slučaju zabrana zaključenja spornih ugovora je bila konstituisana samo na strani tužioca, a sankcija za nepoštovanje takve obaveze je odredbom člana 398. stav 2. Zakona o preduzećima propisana konstituisanjem prava Agencije za privatizaciju da takve ugovore svojom odlukom poništi. To dalje znači da su sporni ugovori mogli izgubiti pravno dejstvo samo u slučaju da je odlukom Agencije za privatizaciju izvršeno poništenje odluke tužioca o njihovom zaključenju. Agencija za privatizaciju je imala zakonsku obavezu da kontroliše zakonitost raspolaganja društvenim sredstvima od strane tužioca i da u slučaju konstatovanog nezakonitog postupanja istog donese odluku o poništenju njegovog nezakonitog raspolaganja društvenim sredstvima. Agencija za privatizaciju nije poništila odluke tužioca o zaključenju spornih ugovora. To posredno ukazuje da su tako zaključeni ugovori od strane tužioca sa tuženom prećutno odobreni od strane Agencije za privatizaciju. Stoga, a na temelju odredbe člana 103. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima nesumnjivo proizilazi i da sporni ugovori ne podležu sankciji apsolutne ništavosti, kako to nižestepeni sudovi pogrešno zaključuju. Naprotiv, po izričitom slovu citirane odredbe člana 103. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima ti ugovori moraju ostati na snazi uprkos činjenici da su zaključeni bez prethodno pribavljene saglasnosti Agencije za privatizaciju. Jer, tužilac ne može pozivom na sopstveni propust zahtevati utvrđenje apsolutne ništavosti spornih ugovora zato što je on prekršio zakonsku zabranu zaključenja istih bez prethodno pribavljene saglasnosti Agencije za privatizaciju. Iz tih razloga je i suprotno stanovište nižestepenih sudova, po kome se nepribavljanja saglasnosti za zaključenje predmetnih ugovora stavlja na teret tuženoj i ista proglašava nesavesnom stranom koja mora trpeti i posledice njihove ništavosti, apsolutno pravno neutemeljeno.

To su razlozi zbog kojih je na temelju odredbe člana 416. stav 1. ZPP, doneta odluka o preinačenju pobijane drugostepene odluke i odlučeno kao u izreci u odnosu na postavljeni tužbeni zahtev.

Osim toga, a saglasno odredbi člana 165. stav 2. u vezi odredbe člana 150, 153, 154. i 163. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je tuženoj dostavio troškove sastava odgovora na tužbu u iznosu od 45.000,00 dinara, zastupanje na tri održana ročišta u iznosu od po 46.500,00 dinara, pristupa na tri neodržana ročišta u iznosu od po 24.000,00 dinara, sastava dva podneska od po 45.000,00 dinara, sastava žalbe u iznosu od 45.000,00 dinara i revizije u iznosu od 100.500,00 dinara. Osim toga, tužiocu su priznati i dosuđeni troškovi na ime sudske takse i to za odgovor na tužbu u iznosu od 185.000,00 dinara, za žalbu i drugostepenu presudu u iznosu od po 390.000,00 dinara, za reviziju u iznosu od 780.000,00 dinara i revizijsku odluku u iznosu od 1.170.000,00 dinara. Dosuđeni troškovi zastupanja tužiocu odmereni su u visini propisanoj važećom advokatskom tarifom, a sudskih taksi u skladu sa Zakonom o sudskim taksama.

To su razlozi zbog kojih je doneta odluka kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić