U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena apsolutno bitna povreda iz odredbe člana 374. stav 2. Zakona o parničnom postupku na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Navode revizije da je pobijana odluka zahvaćena bitnom povrednom iz odredbe člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud nije cenio budući da ne predstavljaju dozvoljeni revizijski razlog. Razlozi za ulaganje revizije su restriktivni a propisani odredbom člana 407. Zakona o parničnom postupku.

Netačni su navodi revizije da je pobijana odluka zahvaćena bitnom povredom iz odredbe člana 374. stav 1 u vezi člana 8. Zakona o parničnom postupku, odnosno da je drugostepeni sud pogrešno cenio dokaze. Ovo iz razloga što je dokazni postupak sproveden pred prvostepenim sudom koji je izvršio ocenu dokaza u smislu odredbe člana 8. Zakona o parničnom postupku, pa navedena povreda i nije mogla biti učinjena pred drugostepenim sudom.

Predmet tužbenog zahteva je naknada štete zbog, kako je obrazloženo tužbom, smanjenja obima posla, sprečenosti za obavljanje delatnosti u prostoru koji se nalazi na parceli .. KO ... te izgubljenoj dobiti za period od 01.01.2016. godine do 09.10.2020. godine.

Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi da je Vlada Republike Srbije rešenjem od 22.11.2007. godine dala saglasnost na odluku Upravnog odbora tuženog, od 12.11.2007. godine, o usvajanju programske osnove za preseljenje naselja Vreoci, te da je rešenjem 05. br. 465-7455/2011 od 29.09.2011. godine utvrdila opšti interes za eksproprijaciju, odnosno administrativni prenos nepokretnosti, zemljišta i objekata na zemljištu koji po zakonu mogu biti predmet eksproprijacije, odnosno administrativnog prenosa, radi dalje eksploatacije uglja na površinskom kopu Polje D, izgradnje infrastruktruktornog koridora kroz naselje Vreoci i otvaranja kopa i eksploataciju uglja na površinskom kopu „Južno polje“ - u korist tuženog. Ova rešenja objavljena su u „Službenom glasniku RS“. Takođe, Gradska Opština Lazarevac je 17.12.2008. godine donela Plan generalne regulacije za naselje Vreoci kojim je predviđeno da će područje KO Vreoci biti do 2020. godine najvećim delom zauzeto za potrebe proširenja Polja D i otvaranje kopa „Južno polje“, a ovaj plan objavljen je u Službenom listu Grada Beograda od 25.12.2008. godine (broj 54-9). Predlog za eksproprijaciju, odnosno administrativni prenos nepokretnosti podnet je od strane Rudarskog basena Kolubara DOO, dana 27.09.2012. godine, Gradskoj Opštini Lazarevac, a dopunom od 28.05.2015. godine tražena je eksprijacija parcela .. i ostalih parcela upisanih u list nepokretnosti .. KO ... na BB. Zaključkom Gradske Opštine Lazarevac od 23.08.2016. godine dozvoljeno je obezbeđenje dokaza radi preciziranja podnetog predloga za potpunu eksproprijaciju od 27.09.2012. godine i dopune 28.05.2015. godine ali pokušaj obezbeđenja, zbog protivljenja vlasnika BB, nije sproveden. Obezbeđenje je sprovedeno tek 28.11.2017. godine u prisustvu vlasnice nepokretnosti, predstavnika tuženog i geometra. Tom prilikom slikane su i poslovne prostorije koje su se nalazile na navedenoj parceli, bez vidljivih oštećenja. Nikakva štećenja nisu konstatovana ni u dopunskom nalazu građevinskih objekata i pripatka parcele .. KO ... od 19.02.2019. godine na osnovu kog je određena i isplaćena naknada, odnosno određen stepen amortizacije prostora. Rešenjem Odeljenja za imovinskopravne poslove Gradske Opštine Lazarevac od 19.07.2018. godine u korist tuženog eksproprisana je nepokretnost u privatnoj svojini, između ostalog i parcela .., vlasnika BB, zajedno sa građevinskim objektima i pripatcima parcele uz konstataciju da korisnik eksproprijacije stiče pravo da stupi u posed nepokretnosti danom pravnosnažnosti odluke o određivanju naknade. Dva delimična sporazuma kojim je utvrđena visina naknade za eksproprisane nepokretnosti, a u smislu odredbe člana 56. Zakona o eksproprijaciji, sačinjena su 08.10.2018. godine i 02.04.2019. godine. Naknada je isplaćena. Deo parcele .. predat je korisniku eksproprijacije, tuženom, zapisnički, 26.07.2019. godine. Dalje je utvrđeno da je 16.09.2019. godine rudarski rotorni bager, težak preko 1600 tona, prešao barsku prugu nedaleko od železničke stanice krećući se ka površinskom kopu Polje D, te je zbog prelaska tog bagera obustavljen saobraćaj na 72 sata, te da je povodom zahteva BB za naknadu štete uslud uništenja useva na parceli .. zbog izmeštanja ograde radi obezbeđenja trase za prenos bagera G10, sačinjen izveštaj od 12.11.2019. godine komisije za utvrđivanje postojanja uzroka i visine štete na imovini trećeg lica tuženog, kojim je konstatovano da će BB imati dobit u 2019. i 2020. godini, te je komisija mišljenja da treba da joj se isplati iznos od 52.800,00 dinara.

Utvrđeno je i to da je Preduzeće „Squadra auto“doo Lazarevac upisano u registar privrednih subjekata Agencije za privredne registre rešenjem BD 39628/2015 od 12.05.2015. godine, da je rešenjem od 09.10.2020. godine pokrenut postupak prinudne likvidacije, a da je isto preduzeće brisano rešenjem od 04.12.2020. godine. Jedini osnivač tog preduzeće jeste tužilac. Navedeno preduzeće je 03.03.2017. godine zaključilo ugovor o zakupu poslovnog prostora, sa BB, majkom tužilje.

Kod takvog činjeničnog stanja prvostepeni sud zaključuje da je zahtev tužilje, kao pravnog prethodnika brisanog privrednog društva, za period od 01.01.2016. godine do 03.03.2017. godine neosnovan budući da navedeno preduzeće i nije obavljalo delatnosti u prostorijama koje su docnije eksproprisane, kao i da je neosnovan i zahtev za period od 21.08.2018. godine kao dana pravnosnažnosti rešenja o eksproprijaciji za koji dan se vezuje prestanak prava svojine ranijeg vlasnika. Najzad u pogledu perioda od 03.03.2017. godine pa do 21.08.2018. godine prvostepeni sud nalazi da tužilja nije dokazala da je protivpravnim radnjama tuženog prouzrokovana šteta poslovanju preduzeća jer se iz priloženih dokaza, pre svega fotografija, ne može utvrditi da su oštećenja nastala u spornom periodu radnjama tuženog, da mogu nastati slaganjem terena usled starosti objekata ili neadekvatnom ugradnjom pločica, pri čemu je svedok VV koji je bio menadžer u tom preduzeću tvrdio da su oštećenja nastala u 2018. godini, što znači da su mogla nastati i u periodu nakon eksproprijacije nepokretnosti.

Drugostepeni sud prihvata materijalnopravni zaključak prvostepenog da bi tužilja, eventualno, imala pravo na naknadu štete samo za period kada je njen prethodnik imao zakljčeni ugovor, ne i pre toga, ali da nije dokazala da je u periodu od zaključenja pa do 21.08.2018. godine zaista pretrpela štetu zbog delovanja tuženog, niti je na te okolnosti dostavila ili predložila adekvatne dokaze.

Revizijom tužilje osporava se ovakav zaključak. Ukazuje se da su oba suda prenebregli sadržinu ugovora o zakupu od 03.03.2012. godine koji se odnosi na isti objekat i istu delatnost, da je pogrešan zaključak suda da majka tužilje nije bila vlasnik od 21.08.2018. godine jer je trebalo primeniti odredbu člana 34. Zakona o eksproprijaciji kojom je propisano da korisnik eksproprijacije može da stupi u posed danom zaključenja sporazuma o naknadi a delimični sporazum je zaključen 02.04.2019. godine, da je tužilja dostavila dokaz o prolasku teškog bagera za čiji prolaz je moralo da bude pribavljeno odobrenje MUP-a pa je bar za tih nekoliko dana prethodnik tužilje trpeo štetu (uz ukazivanje na radnje tuženog kojim je ta šteta nastala kao što su parkirani kamioni ispred servisa ili zabranjen prolaz), da je postupak eksproprijacije bio nezakonit jer je morao da bude obavljen do kraja 2015. godine i da je protivzakonito raseljavanje moralo da bude uzeto u obzir. Najzad, ukazuje da se ne primenjuju odredbe Zakona o obligacionim odnosima, već da se primenjuje Akcioni plan za zaštitu životne sredine i socijalnih pitanja koji je doneo tuženi, zatim Ugovor o zajmu zaključen između tuženog i Evropske banke za obnovu i razvoj, koji je potvrđen zakonom, kao i Politika zaštite životne sredine i socijalna politika navedene banke koja je sastavni deo ugovora.

Na utvrđeno činjenično stanje, a koje se u ovom postupku ne može pobijati, nižestepeni sudovi su pravilno primenili odredbe materijalnog prava.

Neosnovano revident ukazuje da se u konkretom slučaju ne primenjuju odredbe Zakona o obligacionim odnosima. Tužilja je tužbeni zahtev zasnovala na vanugovornoj odgovornosti za štetu nastalu „intenziviranjem rudarskih radova u blizini poslovnog prostora njenog prethodnika'' (što je dovelo do vibracije tla, oštećenja poslovnog objekta deformaciju na platou, zbog čega nisu mogla da se otvaraju vrata, pa nije bilo uslova da se radi sa klijentima, isključivana je struja i sl), ali se pozivala i na nezakonito sproveden postupak eksproprijacije. Ovakvi činjenični navodi upravo upućuju na primenu odredbi Zakona o obligacionim odnosima i to odredbu člana 156. stav 3. (na koju se nižestepeni sudovi nisu pozvali), odredbu člana 172. i opšte odredbe člana 154. i 155. istog propisa. Činjenica je da se u toku postupka revident pozvala na drugi pravni osnov, preuzete ugovorne obaveze tuženog prema Evropskoj banci za obnovu i razvoj, ali to ne isključuje primenu Zakona o obligacionim odnosima pri konkretnim činjeničnim okolnostima odnosno navodima tužbe.

Pravilan je zaključak nižestepenih sudova da za period od 01.01.2016. godine pa do 03.03.2017. godine kada je zaključen ugovor o zakupu tužilja nije imala pravo na naknadu štete, budući da njen prethodnik nije obavljao delatnost u navedenim prostorijama. S tim u vezi osim što su netačni navodi revizije da drugostepeni sud nije cenio tvrdnju o ranije zaključenim ugovorima o zakupu, jer je drugostepeni sud to učinio na strani 6 svoje presude, neosnovana je tvrdnja da iz ranije zaključenih ugovora proizilazi osnovanost zahteva. Ovo u kontekstu činjenice da je tužba podneta od strane pravnog lica „Squadra auto“ doo iz Lazarevca koje je osnovano tek 2015. godine, pa stoga nije moglo delatnost obavljati ranije, odnosno počev od 2012. godine, kako se obrazlaže u reviziji. Dalje, navedeno preduzeće prestalo je prinudnom likvidacijom, pa kako je tužilja postupak nastavila kao kontrolni član na koga je prešla imovina brisanog društva koje nije postojalo pre 2015. godine, to su bez uticaja navodi revizije obavljanju delatnosti pre 2015. godine, posebno pre zaključenja ugovora iz 2017. godine. Drugim rečima, činjeničnim navodima tužbe nije se isticalo to da je tužilja obavljala privrednu delatnost ranije, niti je na tu okolnost dostavila dokaz. Vrhovni sud naglašava da naknada štete zbog izgubljene dobiti iz privredne delatnosti podrazumeva samo zakonito obavljanje delatnosti, što znači u formama koje propisuje pozitivno zakonodavstvo (preduzeće, preduzetnik, zadruga..). Otuda je pravilan zaključak da nema osnova naknadi štete pre 03.03.2017. godine. Revizijski sud nalazi da je pravilno odbijen i zahtev za naknadu štete za period nakon zaključenog sporazuma o naknadi od 02.04.2019. godine budući da korisnik eksproprijacija tada stiče pravo da stupi u posed eksproprisane nepokretnosti u smislu člana 34. Zakona o eksproprijaciji.

Najzad, pravilan je zaključak i da nema zakonskog osnova za naknadu štete u periodu između - od 03.03.2017. godine zaključno sa 02.04.2019. godine. Revizijski sud ukazuje, prvo, da pri činjenici da je rešenjem 05 broj 465-553/2012-788 od 19.07.2018. godine eksproprisana u korist JP „Elektroprivreda Srbije“ predmetna parcela sa građevinskim objektima, to je neprihvatljiv navod revizije da je tužilja bespravno raseljena. Odredbom člana 20. Zakona o eksproprijaciji regulisan je postupak utvrđivanja javnog interesa za eksproprijaciju ali je istovremeno, u poslednjem stavu, određeno da se protiv rešenja Vlade kojim se odlučilo o predlogu za utvrđivanje javnog interesa može, u roku od 30 dana od njegovog dostavljanja, pokrenuti upravni spor kod nadležnog suda. Stoga, obzirom da postoji utvrđeni javni interes i da je u skladu sa istim doneto pravnosnažno rešenje neutemeljeni su navodi o nezakonitom raseljavanju.

Pravilno zaključuju nižestepeni sudovi da u periodu od zaključenja ugovora, pa do zaključenja sporazuma, tužilja nije dokazala da je nastala šteta na navedenom poslovnom prostoru koja je dovela do ometanja poslovanja. Ovo sve kod činjenice da se šteta ne pretpostavlja, da se mora dokazati kako štetna radnja tako i uzročna veza između iste i navodno nastale štete, ali i visina pretrpljene štete. Sve napred navedeno je izostalo iz razloga koje je naveo drugostepeni sud u svojoj odluci.

Pritom, saglasno odredbi člana 156. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima, ako šteta nastane u obavljanju opštekorisne delatnosti, za koju je dobijena dozvola nadležnog organa, može se zahtevati samo naknada štete koja prelazi normalne granice. Notorno je da se radi o opštekorisnoj delatnosti a nije bilo sporno da postoji dozvola za obavljanje rudarskih delatnosti. Na prednje ne utiče činjenica da tek u reviziji, prvi put, tužilja ističe da takva odobrenja navodno ne postoje. Stoga u takvoj situaciji dokazuje se šteta koja prelazi normalne granice, a ni na takve okolnosti nije bilo dokaza. Posebno, kako iz Plana generalne regulacije koji je objavljen u Službenom list Grada Beograda 25.12.2008. godine broj 54. kao i rešenja Vlade Republike Srbije od 29.09.2011. godine, koje je takođe dostupno javnosti, jasno proizilazi javni interes za eksproprijaciju, odnosno činjenica da će područje KO ... do 2020. godine najvećim delom biti zauzeto za potrebe proširenja Polja D i otvaranja novih kopova, to pravnom prethodniku tužilje navedeno nije moglo ostati nepoznato. Pre zaključenja ugovora o zakupu već je bio donet zaključak o obezbeđenju dokaza (23.08.2016. godine) i pokušano obezbeđenje istih (13.09.2016.godine), što znači da je i zakupodavac, majka tužilje, svakako bila upoznata sa predstojećim sledom događaja, pa nemogućnost korišćenja predmeta zakupa na način kako je to bilo ugovoreno može biti od uticaja na odnos zakupodavca i zakupca.

Bez uticaja je činjenica da je odredbom člana 25. stav 4. Zakona o eksproprijaciji određeno da se predlog za eksproprijaciju podnosi u roku od godinu dana od dana utvrđivanja javnog interesa jer je u ovom slučaju tako postupljeno. Bez uticaja ja i pozivanje revidenta na Zakon o potvrđivanju ugovora o garanciji (EPS projekat za Kolubara) između Republike Srbije i Evropske banke za obnovu i razvoj („Službeni glasnik RS“ – Međunarodni ugovori, br. 8 od 19.10.2011. godine) kod činjenice da je istim ugovorom obezbeđena, garancijom, uredna otplata po ugovoru o zajmu koji je potpisan između Javnog preduzeća „Elektroprivreda Srbije“ kao zajmoprimca i banke, a kojim je odobren zajam zajmoprimcu u iznosu od 80.000.000,00 dinara, radi, između ostalog, nabavke i ugradnje bager – transporter – odlagač sistema i sistema za snabdevanje energijom za površinski kop Polje S u rudarskom basenu Kolubara. Navedeni zakon, dakle, neprimenjiv je na konkretni spor. Sa druge strane sam ugovor o zajmu zaključen je između banke i tuženog kao zajmoprimca, pa predstavlja akt kojim se uređuju njihovi međusobni odnosi. Tačno je da Evropska banka za obnovu i razvoj praktikuje politiku zaštite životne sredine i socijalnu politiku koja podrazumeva da svi projekti koje finansira prolaze kroz postupak preliminarne procene na osnovu koje se utvrđuje na koji način utiču na životnu sredinu i na osnovu koje odlučuje da li neku aktivnost treba finansirati. S tim u vezi može se uzdržati od finansiranja kada se predloženi projekat ne bavi pitanjem vezanim za životnu sredinu ili/i socijalnim pitanjima na zadovoljavajući način, ili ako projekat ne primenjuje uslove takve politike banke. Drugim rečima, radi se o uslovima koje projekat mora da ispuni da bi bio odobren zajam. Ali, navedeno je od značaja za interni odnos zajmodavca i zajmoprimca. Otuda je bez uticaja navod revizije da se nižestepeni sudovi nisu osvrnuli na navedeni ugovor i politiku Evropske banke za obnovu i razvoj, jer to nije od značaja za rešenje spora. Najzad, sve i da se navedena politika primenjuje, na šta implicira revident upućujući na sadržinu podneska od 18.10.2022. godine, valja napomenuti da predmet tužbenog zahteva nije naknada troškova radi zbog izmeštanja poslovnih aktivnosti ili objekata (pri čemu ona i nije vlasnik objekta) niti troškova za ponovno uspostaljanje izvora prihoda, niti je u pogledu istog bilo kakvih dokaza, već naknada štete zbog „intenziviranja rudarskih radova“ u neposrednoj blizini prostornog prostora što upućuje na primenu odredbe člana 156. stav 3 Zakona o obligacionim odnosima na koju je ovaj sud ukazao, i nezakonitost raseljavanja što upućuje na odredbe čl. 172, 154 i 155 istog propisa.

Sledom rečenog proizlazi da je odluka pravilna, pa je Vrhovni sud primenom odredbe člana 414. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci.

Tužilja nije uspela u sporu, pa joj ne pripadaju troškovi postupka.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Matković Stefanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković