Rešenjem R1 50/14 od 15.04.2014. godine, Apelacioni sud u Kragujevcu nije predložio Vrhovnom kasacionom sudu odlučivanje o reviziji tužioca, kao izuzetno dozvoljenoj.

Tužilac je protiv rešenja drugostepenog suda izjavio žalbu zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Odlučujući o žalbi tužioca, na osnovu člana 404. stav 3. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 49/13-US i 74/13- US), Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 386. u vezi sa članom 402. ZPP ispitao pobijano rešenje, pa je našao da je žalba osnovana.

U postupku donošenja ožalbenog rešenja nije učinjena bitna povreda postupka iz člana 374. stav 2. tačka 1, 2, 3, 5, 7 i 9. ZPP, na koje se u postupku po žalbi pazi po službenoj dužnosti.

Odredbom člana 404. stav 1. ZPP, propisano je da se posebna revizija može izjaviti zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni apelacionog suda, odnosno Vrhovnog kasacionog suda, potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i kada je potrebno novo tumačenje prava.

Posebna revizija, predviđena članom 404. stav 1. ZPP, omogućuje strankama da izjave ovaj pravni lek zbog pogrešne primene materijalnog prava u situaciji kada se odluka ne bi mogla pobijati revizijom, ali samo ako su ispunjeni uslovi predviđeni ovom odredbom, odnosno da postoji potreba da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana ili da postoji potreba ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava.

Apelacioni sud u Kragujevcu je našao da nisu ispunjeni uslovi iz navedene zakonske odredbe, jer je tužilac umesto posebne mogao da podnese redovnu reviziju u smislu člana 403. u vezi sa članom 420. ZPP, kao i da nije formulisao pitanje od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, nije naveo potrebu novog tumačenja prava u parnicama za poništaj odluka Republičke agencije za mirno rešavanje radnih sporova, niti je ukazao na protivrečne sudske odluke u istoj pravnoj situaciji.

Vrhovni kasacioni sud je našao da je pobijano rešenje doneto uz pogrešnu primenu člana 404. ZPP, s obzirom na predmet spora i navode posebne revizije. Naime, kako je predmet spora u ovoj pravnoj stvari poništaj rešenja Republičke agencije za mirno rešavanje radnih sporova, broj 116-02- 143/2011 od 22.03.2012. godine, koje je donela arbitar M.R. u postupku arbitraže povodom zlostavljanja na radu zaposlenog LJ.M. iz U. kod poslodavca U. n.o. A.D.O. iz B., to Vrhovni kasacioni sud nalazi da je o reviziji tužioca potrebno odlučiti, kao izuzetno dozvoljenoj, radi tumačenja odredaba Zakona o mirnom rešavanju radnih sporova u vezi sa Zakonom o arbitraži u pogledu poništaja arbitražne odluke.

Na osnovu iznetog, primenom člana 387. stav 1. tačka 6. u vezi sa članom 402. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom i drugom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijano rešenje, primenom člana 408. u vezi sa članom 420. Zakona o parničnom postupku, pa je našao da je revizija osnovana.

U postupku je učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, jer je sud odbio da odlučuje o zahtevu za koji je nadležan.

Prema utvrđenim činjenicama, tužilac U. n.o. A.D.O. iz B. je 17.04.2012. godine podneo tužbu Osnovnom sudu u Užicu protiv tuženog LJ.M. iz U., radi poništaja arbitražne odluke: rešenja Republičke agencije za mirno rešavanje radnih sporova broj 116-02-143/2011 od 22.03.2012. godine, kojim je usvojen kao osnovan predlog zaposlenog LJ.M. i utvrđeno da je bilo zlostavljanja na radu prema njemu od strane poslodavca U. n. o. A.D.O, na način bliže opisan u rešenju. Prema obrazloženju rešenja, Republičkoj agenciji za mirno rešavanje radnih sporova se 21.11.2011. godine obratio zaposleni LJ.M. sa predlogom za pokretanje postupka za mirno rešavanje radnog spora zbog zlostavljanja na radu kod poslodavca U. n.o. A.D.O. Poslodavac je izrazio saglasnost i prihvatio mirno rešavanje ovog spora posredstvom arbitra Agencije. Kako su stranke izbor arbitra prepustile Agenciji, direktor Agencije je rešenjem od 06.12.2011. godine odredio M.R., upisanu u Imenik miritelja i arbitara, za arbitra u ovom postupku. Arbitar M.R. je sprovela postupak i 22.03.2012. godine donela sporno rešenje, koje je postalo pravosnažno danom dostavljanja stranama u sporu.

Polazeći od navedenih činjenica, nižestepeni sudovi su zaključili da poništaj odluke Republičke agencije za mirno rešavanje radnih sporova ne spada u sudsku nadležnost, zato što je Agencija posebna organizacija koja rešava kolektivne i individualne radne sporove prema Zakonu o mirnom rešavanju radnih sporova. Stoga, kada Agencija donese pravosnažno rešenje o predmetu spora, ne može se to rešenje preispitivati u parnici iz radnog odnosa, a za zasnivanje nadležnosti suda ne može se primeniti Zakon o arbitraži, jer sporno rešenje nema karakter odluke arbitražnog suda u smislu tog zakona.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda nižestepeni sudovi su pogrešno primenili materijalno pravo.

Prema članu 1. stav 1. Zakona o mirnom rešavanju radnih sporova („Službeni glasnik RS“ br. 125/04 i 104/09), ovim zakonom uređuju se način i postupak mirnog rešavanja kolektivnih i individualnih radnih sporova, izbor, prava i obaveze miritelja i arbitara i druga pitanja od značaja za mirno rešavanje radnih sporova. Članom 4. stav 2. je propisano da arbitraža, u smislu ovog zakona, jeste postupak u kome arbitar odlučuje o predmetu individualnog spora. Članom 7. propisano je da se obrazuje Republička agencija za mirno rešavanje radnih sporova kao posebna organizacija. Prema članu 30. stav 1. tačka 3. individualni spor može da se rešava pred arbitrom, u skladu sa ovim zakonom, ako je predmet spora diskriminacija i zlostavljanje na radu. Odredbama od člana 31. do 37. propisan je postupak pred arbitrom, pored ostalog, članom 36. stav 2. da je rešenje koje donosi arbitar pravosnažno i izvršno danom dostavljanja stranama u sporu.

Prema članu 1. Zakona o arbitraži („Službeni glasnik RS“ br. 46/06), ovim zakonom uređuje se arbitražno rešavanje sporova (arbitraža) bez stranog elementa (unutrašnja arbitraža) i sporova sa stranim elementom (međunarodna arbitraža). Članom 7. je propisano da državni sud može, u vezi arbitraže, da preduzima samo one radnje koje su izričito određene ovim zakonom. Glava VIII Zakona o arbitraži se odnosi na poništaj arbitražne odluke (član 57. do 63), pa je članom 57. propisano da se tužba za poništaj može podneti samo protiv domaće arbitražne odluke, a domaća arbitražna odluka je odluka koja je doneta u unutrašnjoj ili međunarodnoj arbitraži u Republici, zatim članom 58. su propisani razlozi za poništaj arbitražne odluke, a članom 62. da stranke ne mogu unapred da se odreknu prava na tužbu za poništaj arbitražne odluke.

S obzirom na citirane zakonske odredbe, pogrešan je stav nižestepenih sudova da je isključena sudska kontrola arbitražne odluke koja je doneta u postupku pred arbitrom kod Republičke agencije za mirno rešavanje radnih sporova na osnovu Zakona o mirnom rešavanju radnih sporova. Naime, arbitražno rešavanje sporova se zasniva na sporazumu stranaka, međutim, stranke arbitražnog postupka imaju pravo na pravno sredstvo protiv arbitražne odluke u obimu i na način utvrđen zakonom. U smislu Zakona o arbitraži, kad je u pitanju domaća arbitražna odluka, to pravno sredstvo je tužba za poništaj arbitražne odluke pred državnim sudom, a s obzirom na član 7. tog zakona, sud sprovodi naknadnu i ograničenu kontrolu arbitražne odluke, jer se postupak sudske kontrole pokreće tužbom za poništaj pravosnažne domaće arbitražne odluke u roku propisanom zakonom, iz razloga propisanih zakonom, odnosno na način uređen navedenim zakonom.

Zakon o mirnom rešavanju radnih sporova ne sadrži odredbe o pravnoj zaštiti povodom arbitražne odluke donete pred Republičkom agencijom za mirno rešavanje radnih sporova, već samo članom 36. stav 2. propisuje da je rešenje pravosnažno i izvršno danom dostavljanja stranama u sporu. Po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda iz navedene odredbe člana 36. stav 2. proizlazi da nema dvostepenog odlučivanja u arbitražnom postupku pred Agencijom, međutim, to ne znači da je isključeno pravo na sudsku zaštitu. Naime, pravo na pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu je ustavno pravo zagarantovano članom 36. Ustava RS, a stavom da se ne može tražiti sudska zaštita povodom arbitražne odluke Republičke agencije za mirno rešavanje radnih sporova, strankama iz tog postupka se neosnovano uskraćuje to pravo.

U konkretnom slučaju parnične stranke, tužilac U. n. o., kao poslodavac i tuženi LJ.M., kao zaposleni, bili su učesnici arbitražnog postupka pred arbitrom pri Republičkoj agenciji za mirno rešavanje radnih sporova, koji je sproveden na osnovu Zakona o mirnom rešavanju radnih sporova i u kome je doneta arbitražna odluka - rešenje broj 116-02-143/2011 od 22.03.2012. godine. Tužba koju je podneo tužilac u ovoj parnici je tužba za poništaj arbitražne odluke (tako je i naslovljena), a predmet tužbenog zahteva je poništaj navedenog rešenja, pa su sudovi bili dužni da raspravljaju o postavljenom tužbenom zahtevu analognom primenom odredaba člana 57. do 63. Zakona o arbitraži, posebno vodeći računa da su razlozi za poništaj propisani članom 58. tog zakona. Kako su nižestepeni sudovi pogrešno zaključili da preispitivanje arbitražne odluke Republičke agencije za mirno rešavanje radnih sporova, ne spada u sudsku nadležnost, učinjena je bitna povreda parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, koja uvek postoji ako je sud odbio da odlučuje o zahtevu za koji je nadležan, zbog čega su nižestepene odluke ukinute.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će odlučiti o zahtevu tužioca tako što će imati u vidu primedbe na koje je ukazano ovim rešenjem.

Na osnovu iznetog, primenom člana 415. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.