Predlagač je 19.05.2015. godine podneo Višem sudu u Novom Sadu zahtev zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku na osnovu odredbe člana 8a i 8b Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova. Naveo je da je 13.10.2009. godine podneo tužbu radi regresa Prvom opštinskom sudu u Beogradu a da je 01.07.2010. godine doneta presuda u tom postupku kojom je usvojen tužbeni zahtev. Dana 02.08.2011. godine predlagač je podneo predlog za donošenje rešenja o izvršenju na osnovu pravnosnažne i izvršne presude, koji predlog je usvojen rešenjem I 2799/11 od 08.08.2011. godine.

Postupajući po zahtevu predlagača, Viši sud u Novom Sadu je razmatrajući spise I 2799/11 ocenio da navodi predlagača da izvršni postupak nerazumno dugo traje nisu osnovani.

Analizirajući dužinu trajanja postupka, pravilno je prvostepeni sud ocenio da nisu ispunjeni uslovi za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku. Ovo iz razloga što je u konkrtnom izvršnom postupku sud postupao blagovremeno i ažurno u odnosu na svaki predlog koji je istakao izvršni poverilac te da nije bilo perioda neaktivnosti suda. Prvostepeni sud je uvidom u spise utvrdio da je izvršni dužnik u stalnom radnom odnosu i da na svoje ime nema upisane nekretnine, niti poseduje vozilo registrovano na njegovo ime. Prema izveštaju MZ S., gde se izvršni dužnik i dalje nalazi u radnom odnosu, ovaj poslodavac postupa po rešenju o izvršenju i zaključku suda te redovno obustavlja izvršnom dužniku 2/3 zarade, što je jedini način na koji izvršenje može da se sprovede.

Prema članu 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, svako ima pravo da mu nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud pravično u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega. Prema članu 8b Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova na postupak za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku shodno se primenjuju odredbe koje regulišu vanparnični postupak, dok Zakon o vanparničnom postupku odredbom člana 30. stav 2. upućuje na shodnu primenu Zakona o parničnom postupku, koji u članu 10. propisuje da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da se postupak sprovede bez odugovlačenja, u skladu sa prethodno određenim vremenskim okvirima za preduzimanje parničnih radnji i sa što manje troškova.

Razumna dužina sudskog postupka predstavlja optimalno vreme da se odluči o pravu stranke koje je sporno, da bi se neizvesnost otklonila, a stranka dobila saznanje da li joj sporno pravo pripada ili ne, čime se obezbeđuje i pravna sigurnost stranaka. Međutim, optimalno potrebno vreme za okončanje postupka je relativna kategorija koja se procenjuje u svakom konkretnom slučaju na osnovu okolnosti koje se tiču složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u sudskom postupku, ponašanja podnosioca zahteva za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, postupanje suda, prirode zahteva, odnosno značaja predmeta spora za podnosioca. Ocenjujući kriterijum složenosti postupka, viši sud je pravilno utvrdio da se u konkretnom slučaju ne radi o složenom predmetu, da izvršni poverilac nije svojim ponašanjem uzrokovao dužinu trajanja postupka, niti postoje naročiti propusti u radu suda koji bi doprineli dužini trajanja postupka, pri čemu se ne radi o predmetu iz kategorije prioritetnih prema Evropskim standardima. Međutim, propusti suda na koje se predlagač poziva u žalbi nisu uzrokovali dužinu trajanja postupka izvršenja već postupak traje zbog insolventnosti dužnika, za koju ne postoji odgovornost suda.

Vrhovni kasacioni sud je cenio i ostale navode žalbe predlagača, ali kako se njima ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane odluke, to ih nije posebno obrazlagao. Pravilno prvostepeni sud nije dosudio troškove prvostepenog postupka s obzirom na postignuti uspeh u postupku, a sve saglasno članu 153. Zakona o parničnom postupku u vezi člana 28. Zakona o vanparničnom postupku. Iz navedenih razloga je odlučeno kao u stavu prvom izreke na osnovu odredbe 401. stav 1. tačka 2. Zakona o parničnom postupku u vezi sa članom 30. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku. Vrhovni kasacioni sud je na osnovu ovlašćenja iz člana 396. stav 2. Zakona o parničnom postupku odlučio da detaljno ne obrazlaže odluku, s obzirom da prihvata činjenično stanje utvrđeno prvostepenom odlukom, kao i primenu materijalnog prava.

Na osnovu odredbe člana 165. stav 1. Zakona o parničnom postupku odlučeno je kao u stavu drugom izreke, a imajući u vidu da predlagač nije uspeo sa svojom žalbom, to mu i ne pripadaju troškovi postupka po žalbi, zbog čega je Vrhovni kascioni sud ovaj zahtev odbio kao neosnovan.

                                                                                            Predsednik veća – sudija

                                                                                            Snežana Andrejević