Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Vesne Subić i Tatjane Matković Stefanović, članova veća, u predmetu predlagača AA iz ..., naselje ..., radi zaštite prava na suđenje u razumnom roku, odlučujući o žalbi predlagača izjavljenoj protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda R4g 24/2020 od 02.10.2020. godine, u sednici održanoj 23.11.2020. godine, doneo je

R E Š E NJ E

ODBIJA SE, kao neosnovana, žalba predlagača i potvrđuje rešenje Vrhovnog kasacionog suda R4 g 24/2020 od 02.10.2020. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda R4 g 24/2020 od 02.10.2020. godine, odbijen je, kao neosnovan, prigovor predlagača za ubrzanje postupka u predmetu Vrhovnog kasacionog suda Rev 5015/2019.

Protiv navedenog rešenja predlagač je blagovremeno izjavio žalbu, zbog pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava. U žalbi je naveo da je sud prilikom donošenja rešenja R4 g 24/2020 pogrešno utvrdio činjenično stanje kada je naveo da je od podnošenja tužbe sudu do okončanja postupka donošenjem drugostepene presude prošlo nepunih osam godina, jer je prošlo nepunih devet godina, s tim što je predmet u Apelacionom sudu u Beogradu od momenta dostavljanja do donošenja odluke bio godinu dana, dok je do donošenja odluke po reviziji od trenutka dostavljanja proteklo nešto više od deset meseci, te da je suprotno zauzetom stavu suda, u periodu od podnošenja tužbe do donošenja odluke po reviziji bilo propusta sudova koji su postupali. Predložio je da Vrhovni kasacioni sud usvoji njegovu žalbu i utvrdi da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Odlučujući o žalbi predlagača, na osnovu člana 16. stav 3. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“ br. 40/05 od 07.05.2015. godine), Vrhovni kasacioni sud je bez ispitnog postupka, primenom člana 17. stav 4. istog Zakona, ocenio da je žalba neosnovana.

U postupku donošenja pobijanog rešenja nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 1, 2, 3,5,7 i 9 ZPP, na koje se u postupku po žalbi pazi po službenoj dužnosti.

Iz spisa predmeta Vrhovnog kasacionog suda R4 g 24/2020 utvrđeno je da je predlagač podneo Vrhovnom kasacionom sudu prigovor radi utvrđenja povrede prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Vrhovnog kasacionog suda Rev 5015/2019.

Odlučujući o podnetom prigovoru Vrhovni kasacioni sud je sproveo ispitni postupak, pa je uvidom u spise predmeta Rev 5015/2019 utvrdio da je presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 11538/14 od 03.06.2019. godine odbijen tužbeni zahtev tužioca, ovde predlagača, kao i da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 4472/2018 od 20.06.2019. godine odbijena, kao neosnovana, žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda. Revizija protiv drugostepene odluke je sa predmetom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 11538/14 primljena u Vrhovni kasacioni sud 27.11.2019. godine, a sudiji izvestiocu je predmet dat u rad 29.11.2019. godine.

Analizirajući dužinu trajanja postupka Vrhovni kasacioni sud je zaključio da je prigovor predlagača neosnovan, te da se radi o parničnom postupku u kom se sudi u granicama razumnog roka, odnosno da je od podnošenja tužbe do pravnosnažnog okončanja ovog postupka donošenjem drugostepene presude prošlo nepunih osam godina, a do donošenja odluke o reviziji, nakon što je predmet dostavljen Vrhovnom kasacionom sudu, još devet meseci, te da u tom periodu nisu učinjeni propusti sudova koji su u ovom postupku postupali, koji bi uticali na dužinu trajanja postupka, već ponašanje tužilaca, kojima je više puta nalagano uređenje tužbe, što je uticalo i na promenu nadležnosti za odlučivanje o zahtevima tužilaca.

Vrhovni kasacioni sud smatra da je adekvatnom analizom dužine trajanja postupka, kao i preduzetih procesnih radnji od strane suda, pravilno zaključeno da prigovor predlagača nije osnovan. U konkretnom slučaju pravilno je ocenjeno da je celokupni postupak od podnošenja tužbe, pa do odlučivanja o prigovoru, trajao u granicama razumnog roka.

Naime, odredbom člana 4. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, propisano je da se pri odlučivanju o pravnim sredstvima kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku uvažavaju sve okolnosti predmeta suđenja, pre svega složenost činjeničnih i pravnih pitanja, celokupno trajanje postupka i postupanje suda, javnog tužilaštva ili drugog državnog organa, priroda i vrsta predmeta suđenja ili istrage, značaja predmeta suđenja ili istrage po stranku, ponašanje stranaka tokom postupka, posebno poštovanje procesnih prava i obaveza, poštovanje redosleda rešavanja predmeta i zakonski rokovi za zakazivanje ročišta i glavnog pretresa i izradu odluka.

Polazeći od svih činjenica i okolnosti ovog slučaja, Vrhovni kasacioni sud je prihvatio kao pravilnu ocenu ovog suda da predlagaču AA nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Naime, dužina trajanja postupka je jedna od činjenica na osnovu koje se odlučuje o prigovoru za ubrzanje. Pravilna primena pravnog standarda suđenje u razumnom roku podrazumeva utvrđivanje skupa činjnica (složenost činjeničih i pravnih pitanja, ponašanja podnosioca zahteva i državnih organa itd), među kojima ključni značaj ima činjenica dužine trajanja celokupnog postupka. Predlagač je u žalbi naveo da se radi o predmetu Prvog osnovnog suda u Beogradu koji je od podnošenja tužbe do okončanja postupka donošenjem drugostepene presude trajao nepunih devet godina, s tim što je predmet u Apelacionom sudu u Beogradu od momenta dostavljanja do donošenja odluke bio godinu dana, dok je do donošenja odluke po reviziji od trenutka dostavljanja proteklo nešto više od deset meseci. U konkretnom slučaju predmet ocene je celokupan postupak, pa imajući u vidu činjenicu da je tužba podneta 13.07.2010. godine, da nakon donošenja prvostepene presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P 11538/14 od 03.06.2016. godine prvostepena presuda potvrđena presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 4472/2018 od 20.06.2019. godine, u konkretnom slučaju nižestepeni sudovi su postupali efikasno i odluku o tužbenom zahtevu, kao i odluku o žalbi doneli u razumnim rokovima, pa je pravilan zaključak da prigovor predlagača nije osnovan jer se radi o parničnom postupku u kom se sudi u granicama razumnog roka, odnosno da je celokupni postupak od podnošenja tužbe pa do odlučivanja o prigovoru trajao u granicama razumnog roka, zbog čega nema razloga da se utvrđuje povreda prava na suđenje u razumnom roku i da se nalaže mera za ubrzanje postupka, imajući u vidu i činjenicu da je doneta odluka o reviziji 30.09.2020. godine.
Sud je cenio navode žalbe da je u pobijanoj odluci pogrešno utvrđeno trajanje postupka, odnosno da je od podnošenja tužbe sudu do okončanja postupka donošenja drugostepene presude prošlo nepunih devet godina, a ne nepunih osam godina, te da je do donošenja odluke po reviziji proteklo nešto više od deset meseci, kao i da je u periodu od podnošenja tužbe do donošenja odluke po reviziji bilo propusta sudova koji su postupali, a koji su uticali na dužinu trajanja postupka i stvarnu nadležnost, jer su sudovi ti koji rukovode postupkom i paze po službenoj dužosti na svoju nadležnost, a ne stranke. Činjenica da je sud u pobijanom rešenju pogrešno izračunao vreme trajanja postupka od podnošenja tužbe do donošenja drugostepene presude ne utiče na pravilnost pobijanog rešenja, s obzirom da je i u takvoj činjeničnoj situaciji postupak trajao u razumnom roku, naročito imajući u vidu ponašanje tužilaca koji su uticali na dužinu trajanja ovog postupka podnoseći tužbu Višem sudu u Beogradu koji se, posle uređenja tužbe, oglasio stvarno nenadležnim, a protiv kog rešenja su tužioci izjavili predlog za vraćanje u pređašnje stanje o kome je odlučio Viši sud u Beogradu koji je taj predlog odbacio kao neuredan, što je potvrđeno i od strane Apelacionog suda u Beogradu. Iz navedenih činjenica proizlazi da su tužioci uticali na dužinu trajanja postupka pred Višim sudom u Beogradu koji je trajao, do pravnosnažnog okončanja postupka po predlogu za vraćanje u pređašnje stanje, tri godine i skoro devet meseci. Tačno je da sudovi paze po službenoj dužnosti na svoju stvarnu nadležnost, a ne stranke, što je Viši sud u Beogradu i učinio oglašavajući se stvarno nenadležnim, ali su tužioci, i pored označavanja vrednosti predmeta spora za koji je nadležan Prvi osnovni sud u Beogradu, tražili vraćanje u pređašnje stanje i na taj način produžili dužinu trajanja postupka.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud smatra da je pobijanom odlukom pravilno odbijen zahtev predlagača, pa je primenom člana 17. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, odlučeno kao u izreci.

Predsednik veća-sudija
Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić