Polazeći od navedenog, pobijanim rešenjem je primenom člana 4. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku odbijen prigovor predlagača. Po stanovištu suda, rok od devet meseci propisan članom 383. ZPP u kojem drugostepeni sud treba da odluči o žalbi, na čemu je zasnovan podneti prigovor, je instrukcioni rok i njegovo prekoračenje samo po sebi ne dovodi do povrede prava na suđenje u razumnom roku.

Po nalaženju Vrhovnog suda, pravilno je odlučeno o predlagačevom prigovoru.

Prema članu 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, svako tokom odlučivanja o njegovim građanskim pravima ili obavezama, ili o krivičnoj optužbi protiv njega ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom, obrazovanim na osnovu zakona. I odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije propisano je da svako ima pravo da mu nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljeni sud, pravično i u razumnom roku javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega. Pravo stranke da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku predviđeno je i članom 10. stav 1. ZPP.

Odredbom člana 4. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano je da se pri odlučivanju o pravnim sredstvima kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku uvažavaju sve okolnosti predmetnog slučaja, a pre svega složenost činjeničnih i pravnih pitanja, celokupno trajanje postupka i postupanje suda, javnog tužilaštva ili drugog državnog organa, priroda ili vrsta predmeta suđenja ili istrage, značaj predmeta suđenja ili istrage po stranku, ponašanje stranaka tokom postupka, posebno poštovanje procesnih prava i obaveza, poštovanje redosleda rešavanja predmeta i zakonski rokovi za zakazivanje ročišta i glavnog pretresa i izradu odluka.

Razumna dužina trajanja sudskog postupka predstavlja optimalno potrebno vreme da se odluči o pravu stranke kako bi se otklonila neizvesnost u njihovim odnosima i stranka dobila saznanje da li joj sporno pravo pripada ili ne. Optimalno potrebno vreme za okončanje postupka je relativna kategorija i procenjuje se u svakom konkretnom slučaju, a ocena obuhvata celokupni sudski postupak do izjavljivanja prigovora.

U konkretnom slučaju, postupak je do podnošenja prigovora za ubrzanje postupka trajao oko četiri godine. Od dostavljanja predmeta drugostepenom sudu do podnošenja prigovora proteklo je nešto više od godinu dana. Rok iz člana 383. stav 2. ZPP, na čijem proteku je predlagač zasnovao svoj prigovor za ubrzanje postupka, je instrukcioni rok i samo na osnovu činjenice da je taj rok prekoračen ne može se izvesti zaključak o nastaloj povredi prava na suđenje u razumnom roku. Ukupnom dužinom trajanja postupka za sada, i po oceni Vrhovnog suda, nije povređeno predlagačevo pravo na suđenje u razumnom roku da bi mu morala biti pružena zaštita povređenog prava u smislu odredbi Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku.

Iz tih razloga, nisu osnovani navodi žalbe da je sud koji je odlučivao o prigovoru pogrešno primenio odredbe navedenog zakona. Predlagač u žalbi ističe novu činjenicu – da je predmet raspoređen sudiji koja više nije sudija Apelacionog suda u Beogradu i da nije određen drugi sudija izvestilac, koja ne proizilazi iz stanja u spisima.

Sledstveno izloženom, na osnovu člana 17. stav 1. i člana 18. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Predlagač nije uspeo u postupku po žalbi i zato nema pravo na naknadu troškova postupka povodom tog pravnog leka. Zbog toga je, primenom člana 153. stav 1. ZPP u vezi člana 30. stav 2. ZVP, odlučeno kao u drugom stavu izreke.

Sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Pouka o pravnom leku

Protiv ovog rešenja nije dozvoljena žalba

na osnovu člana 21. Zakona o zaštiti prava

na suđenje u razumnom roku

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić