Iz detaljnog izveštaja Apelacionog suda u Beogradu R4 K 2/22 od 30.06.2022. godine, koji je sastavni deo spisa predmeta, proizilazi da prvostepeni sud nije bio u dužem periodu neopravdano neaktivan. Stoji činjenica da je bilo perioda kada se glavni pretresi nisu održavali, jer su nužno morali biti odloženi, ali iz razloga, koji su bili van moći postupanja suda u toku postupka. Naime, na osnovu podataka iz izveštaja utvrđeno je da je u ovom predmetu Viši sud u Beogradu pokazao potrebnu ažurnost, kako u prvostepenom postupku, tako i u ponovljenom postupku (nakon ukidanja prve prvostepene presude), te da je i drugostepeni sud u žalbenom postupku takođe postupao efikasno i ažurno, jer su preduzimane sve mere i radnje, na koje je sud po zakonu bio dužan, kako bi se postupak okončao u što kraćem roku, tako da nije bilo neopravdanih dužnih perioda neaktivnosti u radu suda. Pri tome, sud je preduzimao mere radi obezbeđenja prisustva okrivljenih, njihovih branilaca, kao i svedoka, a u jednom periodu je postojala i objektivna nemogućnost postupanja zbog obustave rada advokata. Takođe, spisi predmeta su više puta dostavljani drugostepenom sudu radi odlučivanja o žalbama na prvostepena rešenja, a postojala je i objektivna nemogućnost zbog vanrednog stanja usled epidemije izazvane korona virusom, zbog čega su neki od okrivljenih i branilaca bili sprečeni da prisustvuju glavnom pretresu pred prvostepenim sudom, pa i na pretresu pred Apelacionim sudom u Beogradu. U ovom konkretom postupku, prvostepena presuda je bila ukinuta i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje, a u ponovljenom postupku postupajući predsednik veća je zakazivao glavne pretrese u rokovima od mesec, odnosno dva meseca.

Takođe, iz spisa predmeta proizilazi da su u toku postupka bili neodržani glavni pretresi i zbog sprečenosti postupajućeg predsednika veća, kao i sudija porotinika, međutim, u konkretnim slučajevima, radilo o opravdanim razlozima zdravstvene i službene sprečenosti. Sud je glavne pretrese zakazivao redovno i u kraćim vremenskim razmacima i preduzimao sve mere i radnje na koje je po zakonu dužan, kako bi se postupak okončao u razumnom roku (naredbe za dovođenje, provere na terenu, naredbe za privođenje, određivanje pritvora, razdvajanje postupka, novčano kažnjavanje).

Iz spisa predmeta proizilazi i da su okrivljeni AA, ovde predlagač, kao i njegov branilac, često bili odsutni sa glavnih pretresa, iako su bili uredno pozivani. Odsustvo branioca pravdano je dokumentacijom vezanom za njegovo zdravstveno stanje. Okrivljeni AA više puta nije pristupio na glavne pretrese i na dva pripremna ročišta, koja su odlagana upravo zbog njegovog nedolaska i nedolaska njegovog branioca. Radi obezbeđenja prisustva okrivljenog AA, izdavane su naredbe za prinudno dovođenje. Pri tome, ni drugi okrivljeni se nisu odazivali na pozive suda, zbog čega su izdavane naredbe za prinudno dovođenje, a veliki broj glavnih pretresa je odlagan zbog nedolaska okrivljenog BB u odnosu na koga su preduzimane zakonske mere radi obezbeđenja prisustva na glavnom pretresu – izdavane su naredbe za prinudno dovođenje, a kako nije bio dostupan na adresi poznatoj sudu, dana 30.09.2015. godine doneto je i rešenje o određivanju pritvora po zakonskom osnovu iz člana 211. stav 1. tačka 1) ZKP, te je naređeno izdavanje poternice, a potom je dana 25.01.2016. godine određeno i suđenje u odsustvu. Navedeni okrivljeni je ekstradiran iz Slovenije dana 09.05.2018. godine.

Odredbom člana 4. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, propisano je da se pri odlučivanju o pravnim sredstvima kojim se štiti pravo na suđenje u razumnom roku uvažavaju sve okolnosti predmetnog suđenja, pre svega, složenost činjeničnih i pravnih pitanja, celokupno trajanje postupka i postupanje suda, javnog tužilaštva ili drugog državnog organa, priroda ili vrsta predmeta suđenja ili istrage, značaj predmeta suđenja ili istrage po stranku, ponašanje stranke tokom postupka, posebno poštovanje procesnih prava i obaveza, zatim poštovanje redosleda rešavanja predmeta i zakonski rokovi za zakazivanje ročišta i glavnog pretresa i izradu odluke.

Imajući u vidu sve činjenice i okolnosti ovoga slučaja, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je postupio Apelacioni sud u Beogradu kada je odbio prigovor predlagača AA radi ubrzanja postupka u predmetu tog suda Kž1. br 734/21, kao neosnovan. Po stavu Vrhovnog kasacionog suda žalba predlagača je neosnovana, predlagaču nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, jer sud nije bio neaktivan i nije došlo do dužeg trajanja postupka, koji bi se eventualno ogledao u neaktivnosti i neefikasnosti suda.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, nesporno je da se, prilikom ocene da li je konkretan krivični postupak vođen u razumnom roku ili ne, treba uzeti celokupan period trajanja postupka, odnosno od donošenja rešenja o sprovođenju istrage, a što je u konretnom slučaju preko 12 godina, te da krivični postupak u ovoj krivičnopravnoj stvari još nije okončan, obzirom da je još uvek u toku postupak pred žalbenim sudom – Apelacionim sudom u Beogradu (ponovo zakazan glavni pretres za dan 15.11.2022. godine), ali ono što je evidentno prema stanju u spisima, to je da je postupak pokrenut protiv većeg broja okrivljenih, za veći broj krivičnih dela, koja su okrivljenima stavljena na teret, da su sudovi trebali da rasprave i ocene niz složenih činjeničnih pitanja i sprovedu obimniji dokazni postupak.

Po stavu Vrhovnog kasacionog suda, sudovi su pokazali marljivost u nastojanju da se glavni pretres održi, zakazujući ga u kraćim vremenskim razmacima i preduzimanjem svih mera, na koje su zakonom ovlašćeni, kako bi se obezbedilo prisustvo okrivljenih u postupku. Kako sa glavnog pretresa nisu uvek izostajala ista lica, već po nekoliko okrivljenih i nekoliko branilaca, sud nije bio u mogućnosti da prema svim okrivljenima primeni drastičnije mere obezbeđenja prisustva. Po stavu ovog suda, okrivljenom AA, bilo je u interesu da se postupak što pre okonča, ali je on svojim ponašanjem doprineo njegovom dužem trajanju. Naime, glavni pretresi su nekoliko puta odlagani upravo zbog izostanka okrivljenog ili njegovog branioca, iako su bili uredno pozvani, zbog čega je sud naredio da se okrivljeni prinudno dovede. Iako su neki od tih izostanaka pravdani zdravstvenim razlozima, činjenica je da je do odlaganja glavnog pretresa došlo usled razloga koji se njega tiču, a koji se ne mogu staviti na teret sudu.

Do povrede prava na suđenje u razumnom roku može doći samo ako je za nerazumno trajanje krivičnog postupka pretežno odgovoran sud. Samo ona odlaganja za koja se država može smatrati odgovornom mogu opravdati nalaz da je prekoračen razumni rok (presuda Evropskog suda za ljudska prava Napijalo protiv Hrvatske od 13. novembra 2003. godine). Od stranke u postupku se očekuje da pokaže ažurnost u preduzimanju procesnih radnji koje su za nju relevantne i da se uzdrži od takvih odlaganja, ali se od okrivljenog ne može očekivati da aktivno doprinese ubrzanju postupka koji može dovesti do njegove osude. Ipak, postupci podnosioca mogu predstavljati objektivnu činjenicu koja se ne može pripisati sudovima, što se mora uzimati u obzir pri određivanju da li je postupak trajao duže od razumnog roka. Da bi se pozvao na povredu prava na suđenje u razumnom roku, podnosilac se sam mora ponašati u skladu sa pravilima postupka koje osporava. Ovakav stav proizilazi iz sudske prakse Evropskog suda za ljudska prava koji je konstatovao da je obaveza pojavljivanja pred sudom suštinski element krivičnog postupka, osim u slučajevima više sile ili tamo gde postoji legitimno opravdanje i nezamislivo je da podnosilac ima koristi od svoje odluke (izbora) da pobegne od pravde (presuda Sari protiv Turske i Danske od 08. novembra 2001. godine).

Pri tome, mora se imati u vidu i da je rad sudova za vreme vanrednog stanja redukovan na taj način što su se, u skladu sa Zaključkom Visokog saveta sudstva br. 119-05-132/2020-1 od 18.03.2020. godine, održavala samo suđenja koja ne trpe odlaganja u predmetima u krivičnoj i građanskoj materiji koji su taksativno navedeni u Zaključku, pa se nepostupanje suda u tom periodu može smatrati opravdanim.

Neosnovani su navodi žalbe predlagača AA, podneti preko punomoćnika kojima se ukazuje da rešenjem Apelacionog suda u Beogradu koje se žalbom pobija nije odlučeno o dužini trajanja celokupnog krivičnog postupka, imajući u vidu da sud u obrazloženju rešenja konstatuje da celokupan postupak uključujući i istražni traje 12 godina, a da je izveštaj o postupanju u predmetu započet od 19.04.2011. godine kada je Više javno tužilaštvo u Beogradu podnelo optužnicu KT 875/10 od 19.04.2011. godine.

Zbog svega izloženog, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je žalba neosnovana, pa je primenom člana 18. stav 2. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, odlučio kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je odbio zahtev predlagača za naknadu troškova postupka, primenom odredbe člana 153. stav 1. Zakona o parničnom postupku u vezi sa članom 30. Zakona o vanparničnom postupku, imajući u vidu da predlagač nije uspeo u postupku po žalbi, zbog čega je odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Sudija

Bata Cvetković, s.r.

Pouka o pravnom leku:

Protiv ovog rešenja nije dozvoljena žalba

u smislu člana 21. Zakona o zaštiti prava

na suđenje u razumnom roku.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić