U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tač. 1, 2, 3, 5, 7. i 9. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Ožalbenim rešenjem odbijen je prigovor predlagača radi ubrzavanja postupka s obrazloženjem da od momenta podnošenja tužbe 09.11.2018. godine do podnošenja prigovora 29.06.2020. godine nije protekao toliko dug vremenski period koji bi doveo do povrede prava na suđenje u razumnom roku. Navodi se da predmet po prirodi stvari nije hitan, da su sudije dužne da predmet rešavaju po redosledu njihovog prijema, u skladu sa obavezom propisanom članom 177. Sudskog poslovnika („Službeni glasnik RS“, br.110/09...39/16), a u svome izjašnjenju postupajući sudija je naveo da će predmet biti rešen na prvoj sledećoj nejavnoj sednici veća.

Imajući u vidu sve činjenice i okolnosti ovog slučaja, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je postupio Upravni sud kada je odbio prigovor predlagača radi ubrzavanja postupka u predmetu tog suda II-18U 20526/18.

Vrhovni kasacioni sud je cenio navode žalbe da je povredu prava na suđenje u razumnom roku trebalo utvrditi zbog dugog trajanja upravnog spora i celokupnog postupka u ovoj upravnoj stvari, ali nalazi da su ti navodi neosnovani. Naime, upravni postupak je u ovom slučaju pokrenut 13.08.2018. godine podnošenjem zahteva predlagača da mu se odobri korišćenje godišnjeg odmora za 2016, 2017. i 2018. godinu, pa je u žalbi predlagača naveden netačan podatak da postupak traje od 2016. godine. U trenutku podnošenja prigovora upravni postupak i upravni spor su zajedno trajali oko dve godine. Dužina trajanja postupka je jedna od činjenica na osnovu koje se odlučuje o prigovoru za ubrzavanje postupka i nju ovaj sud smatra ključnom za odluku o prigovoru. Pravilna primena pravnog standarda suđenja u razumnom roku podrazumeva utvrđivanje skupa činjenica (složenost činjeničnih i pravnih pitanja, ponašanje podnosioca zahteva i državnih organa itd.), među kojima najveći značaj ima činjenica dužine trajanja celokupnog postupka. U konkretnom slučaju predmet ocene moraju biti oba postupka (upravni i sudski) i pošto oni, integralno posmatrano, ne traju nerazumno dugo, nema razloga da se za sad utvrđuje povreda prava na suđenje u razumnom roku i da se nalaže mera za ubrzanje postupka. Prema stavu Evropskog suda za ljudska prava, kašnjenje u toku određene faze postupka može biti dopustivo pod uslovom da ukupno trajanje postupka nije prekoračeno (stav 36. presude Evropskog suda za ljudska prava od 08.12.1983. godine u predmetu Preto i dr. Protiv Italije, broj predstavke 7984/77).

Vrhovni kasacioni sud je, suprotno mišljenju predlagača, a u skladu sa praksom Evropskog suda za ljudska prava, ocenio da predmet upravnog spora koji se odnosi na korišćenje godišnjeg odmora iz 2016. i 2017. godine nije od egzistencijalnog značaja za podnosioca i da stoga ne zahteva prioritetno rešavanje. Kroz praksu Evropskog suda za ljudska prava razvijeni su posebni kriterijumi hitnosti u postupanju za određene vrste predmeta, među kojima su i radni sporovi koji se odnose na prestanak radnog odnosa, mogućnost obavljanja neke slobodne profesije, vraćanja na rad i isplatu zarade. Predmet Upravnog suda II-18U 20526/18, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, ne spada u prioritetne predmete, već se, kako pravilno zaključuje Upravni sud u ožalbenom rešenju, mora rešavati po redosledu njegovog prijema saglasno članu 177. Sudskog poslovnika.

Vrhovni kasacioni sud je konstatovao i to da je prigovor predlagača očigledno uticao na ubrzanje postupka u spornom predmetu, jer su odmah nakon podnošenja prigovora pribavljeni spisi predmeta tuženog organa i odgovor na tužbu, a sudija izvestilac se obavezao da će predmet biti rešen na prvoj sednici veća. Na taj način prigovor je postigao svoju osnovnu svrhu ustanovljenu zakonom, a to je ubrzanje sudskog postupka.

Pored navedenog, treba imati u vidu da je u toku 2020. godine pet meseci postojala objektivna nemogućnost Upravnog suda da postupa u spornom predmetu – najpre zbog vanrednog stanja, a zatim zbog rešavanja izbornih sporova. U toku vanrednog stanja koje je uvedeno 15. marta 2020. godine Odlukom o proglašenju vanrednog stanja („Službeni glasnik RS“, broj 29/20) i ukinuto 06.05.2020. godine Odlukom o ukidanju vanrednog stanja („Službeni glasnik RS“, broj 62/20), rad sudova je bio redukovan na taj način što su se, u skladu sa Zaključkom Visokog saveta sudstva broj 119-05-132/2020-1 od 18.03.2020. godine, održavala samo suđenja koja ne trpe odlaganja u predmetima u krivičnoj i građanskoj materiji koji su takstativno navedeni u Zaključku. U toku postupka parlamentarnih izbora u Republici Srbiji 2020. godine, izborni sporovi koji su po zakonu naročito hitni morali su imati prioritet pri rešavanju u odnosu na sve druge predmete.

Zbog svega izloženog, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je žalba neosnovana, pa je primenom odredbe člana 18. stav. 2. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, odlučio kao u stavu prvom dispozitiva.

Vrhovni kasacioni sud je, u stavu drugom dispozitiva, odbio zahtev predlagača za naknadu troškova postupka, na osnovu odredbe člana 30. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku shodnom primenom odredbe člana 153. stav 1. Zakona o parničnom posutpku, imajući u vidu neuspeh predlagača u postupku.

Sudija

Katarina Manojlović Andrić, s.r.

POUKA O PRAVNOM LEKU:

Protiv ovog rešenja nije dozvoljena žalba.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić