U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz odredbe člana 374. stav 2. tač. 1, 2, 3, 5, 7. i 9. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Upravni sud je ožalbenim rešenjem odbio prigovor predlagača radi ubrzavanja postupka u predmetu tog suda I-5 Uv 172/20, nalazeći da se trajanje postupka u ovom predmetu od podnošenja prigovora 01.07.2020. godine na rešenje suda od 11.06.2020. godine, pa do podnošenja prigovora radi ubrzavanja postupka od 03.09.2020. godine, ne može smatrati povredom prava na suđenje u razumnom roku. U vezi sa tim, sud je ukazao da i prema stavu Evropskog suda za ljudska prava, kašnjenje u toku određene faze postupka može biti dopustivo pod uslovom da ukupno trajanje postupka nije prekoračeno (stav 36. presude od 08.12.1983. godine u predmetu (Preto i dr. protiv Italije, broj predstavke 7984/77). Prilikom odlučivanja sud je posebno imao u vidu da je postupanje sudija u većem delu 2020. godine bilo otežano, s obzirom na vanredno stanje koje je bilo proglašeno na teritoriji Republike Srbije u periodu od 15.03. do 06.05.2020. godine, kao i na činjenicu da su sudije Upravnog suda od 11.05.2020. godine pored redovnih predmeta morale da rešavaju i predmete u postupcima zaštite izbornog prava povodom parlamentarnih, pokrajinskih i lokalnih izbora održanih 21. juna 2020. godine, a za čije rešavanje je propisan rok od 48 časova.

Odredbom člana 4. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano je da pri odlučivanju o pravnim sredstvima kojim se štiti pravo na suđenje u razumnom roku uvažavaju se sve okolnosti predmetnog suđenja, pre svega, složenost činjeničnih i pravnih pitanja, celokupno trajanje postupka i postupanje suda, javnog tužilaštva ili drugog državnog organa, priroda ili vrsta predmeta suđenja ili istrage, značaja predmeta suđenja ili istrage po stranku, ponašanje stranke tokom postupka, posebno poštovanje procesnih prava i obaveza, zatim poštovanje redosleda rešavanja predmeta i zakonski rokovi za zakazivanje ročišta i glavnog pretresa i izradu odluke.

Imajući u vidu sve činjenice i okolnosti ovog slučaja koje su od značaja za donošenje odluke, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pravilno postupio sudija Upravnog suda kada je odbio prigovor predlagača radi ubrzavanja postupka u predmetu tog suda I-5 Uv 172/20. Naime, postupak u tom predmetu je u vreme podnošenja prigovora radi ubrzavanja postupka trajao dva meseca. Razmatrajući navode žalbe da je u ovom slučaju prekoračeno ukupno vreme trajanja postupka, Vrhovni kasacioni sud najpre mora da konstatuje da je dužina trajanja postupka jedna od činjenica na osnovu koje se odlučuje o prigovoru za ubrzavanje postupka i da je ona ključna za odluku o prigovoru, ali da pravilna primena pravnog standarda suđenja u razumnom roku podrazumeva utvrđivanje skupa činjenica na osnovu kriterijuma navedenih u članu 4. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku.

U ovom slučaju, upravni spor pred Upravnim sudom je pokrenut 30.06.2017. godine po tužbi predlagača zbog ćutanja uprave, jer predlagaču nije dostavljena nova zdravstvena kartica. Republički fond za zdravstveno osiguranje je u odgovoru na tužbu obavestio sud, da je nova kartica zdravstvenog osiguranja izdata 07.09.2017. godine i 13.09.2017. godine dostavljena tužiocu, ovde predlagaču, posebno naglasivši da karticu zdravstenog osiguranja izdaje matična filijala u roku koji nije propisan, da je izrađuje Narodna banka Srbije – Zavod za izradu novčanica i kovanog novca, a da je do njenog izdavanja osiguranik mogao koristiti sva prava iz zdravstvenog osiguranja sa ranije izdatom zdravstvenom knjižicom. Činjenicu da mu je zdravstvena kartica izdata u septembru 2017. godine, dakle dva i po meseca nakon podnošenja tužbe, predlagač je potvrdio tek na poziv suda da se o ovoj činjenici izjasni, i to u podnesku od 03.04.2018. godine, kojim je istakao zahtev za naknadu troškova postupka. U navedenom podnesku predlagač se nije izričito izjasnio da li ostaje pri podnetoj tužbi zbog ćutanja uprave, već je to učinio tek nakon ponovljenog naloga suda od 17.05.2019. godine tako što je u podnesku od 29.05.2019. godine, naveo da njegov podnesak od 03.04.2018. godine ne predstavlja povlačenje tužbe i da ostaje pri zahtevu da mu tuženi nadoknadi nužne troškove upravnog spora. Odlučujući o podnetoj tužbi, Upravni sud je rešenjem od 11.06.2020. godine, tužbu odbacio kao neurednu, jer uz nju nisu dostavljeni svi dokazi propisani članom 22. stav 3. Zakona o upravnim sporovima („Sl. glasnik RS“, br.111/09). Predlagač je protiv ovog rešenja izjavio prigovor Posebnom veću Upravnog suda po kome je formiran predmet Uv 172/20.

U praksi Evropskog suda za ljudska prava izražen je stav da je podnosilac predstavke dužan da pokaže marljivost u poštovanju i izvršavanju proceduralnih zahteva koji su relevantni, da se uzdrži od bilo kakvih taktika odlaganja, kao i da iskoristi mogućnosti koje su mu pružene domaćim pravom za skraćivanje postupka (stav 35. presude od 07. jula 1989. godine u predmetu Union Alimentaria Sanders S.A. protiv Španije, broj predstavke 11681/85). U svojoj praksi taj sud je izgradio koncept „zloupotrebe prava“, koji se odnosi na štetno vršenje prava od strane tužioca na način koji nije u skladu sa svrhom za koje je to pravo dato (stav 62. odluke od 15. septembra 2009. godine u predmetu Mirolubovs i dr. protiv Letonije, broj predstavke 798/05). Evropski sud za ljudska prava je koncept „zloupotrebe prava“ primenio u četiri vrste situacija, a među njima i u situaciji kada podnosilac predstavke propusti da sud obavesti o bitnom dokazu za razmatranje njegovog predmeta (stav 89. odluke od 20. juna 2002. godine u predmetu Al-Nashiv protiv Bugarske, broj predstavke 50963/99). U ovom konkretnom slučaju, predlagač nije iskoristio mogućnost da blagovremeno obavesti Upravni sud o tome da je još u septembru mesecu 2017. godine dobio zdravstvenu karticu, niti se po nalogu suda jasno izjasnio o tome da li zbog izmenjenih okolnosti povlači tužbu zbog ćutanja uprave, pa je taj nalog morao biti ponovljen.

Imajući u vidu da je svrha podnete tužbe zbog ćutanja uprave ostvarena dostavljanjem zdravstvene kartice predlagaču dva i po meseca nakon podnošenja tužbe, kada je prestala i neizvesnost predlagača u pogledu njegovog zahteva za izdavanje nove zdravstvene kartice, Vrhovni kasacioni sud smatra da trogodišnje trajanje upravnog spora, kome je u velikoj meri doprineo i sam predlagač, nije dovelo do povrede prava predlagača na suđenje u razumnom roku. S obzirom na to da se sudija izvestilac u predmetu Upravnog suda I-5 Uv 172/20 izjasnila da će predmet biti rešen na prvoj sednici veća, to ne postoje opravdani razlozi za nalaganje mera radi ubrzanja postupka u tom predmetu.

Zbog svega izloženog, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu odredaba člana 18. st.1. i 2. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, odlučio kao u stavu prvom dispozitiva rešenja.

Vrhovni kasacioni sud je u stavu drugog dispozitiva odbio zahtev predlagača za naknadu troškova postupka na osnovu člana 30. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku shodnom primenom člana 153. stav 1. Zakona o parničnom postupku, jer predlagač nije uspeo u postupku zaštite prava na suđenje u razumnom roku.

Sudija

Katarina Manojlović Andrić,s.r.

Pouka o pravnom leku:

Protiv ovog rešenja nije dozvoljena žalba

u smislu člana 21. Zakona o zaštiti prava

na suđenje u razumnom roku.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić