Odredbom člana 18. stav 3. Ustava Republike Srbije, propisano je da se odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje.

Odredbom člana 4. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, propisano je da pri odlučivanju o pravnim sredstvima kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku uvažavaju se sve okolnosti predmeta suđenja, pre svega složenost činjeničnih i pravnih pitanja, celokupno trajanje postupka i postupanje suda, javnog tužilaštva ili drugog državnog organa, priroda ili vrsta predmeta suđenja ili istrage, značaj predmeta suđenja ili istrage po stranku, ponašanje stranke tokom postupka, posebno poštovanje procesnih prava i obaveza, zatim poštovanje redosleda rešavanja predmeta i zakonski rokovi za zakazivanje ročišta i glavnog pretresa i izradu odluke.

Ožalbenim rešenjem je odbijen prigovor predlagača radi ubrzavanja postupka u predmetu Upravnog suda U 15342/18, kao neosnovan, sa obrazloženjem da period od podnošenja tužbe do izjavljivanja prigovora nije pratila neaktivnost suda, s`obzirom na to da su u tom periodu od tuženog pribavljeni odgovor na tužbu i spisi predmeta, koji su omaškom vraćeni, pa je sud u obavezi da ih ponovo traži i predmet će biti većan kada tuženi dostavi spise. U obrazloženju se, takođe, navodi da je sud uzeo u obzir okolnost da su upravni spor i postupci vođeni pred organima uprave svakako povezani, ali se sudska zaštita zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku može tražiti i ostvariti samo u odnosu na konkretan postupak koji je u toku.

Vrhovni kasacioni sud je našao da je Upravni sud pogrešno zaključio da nije povređeno pravo predlagača na suđenje u razumnom roku. Naime, analiza suđenja u razumnom roku mora biti sveobuhvatna, jer kašnjenje u toku određene faze postupka može biti dopustivo pod uslovom da ukupno trajanje postupka nije prekoračeno (stav 36. u presudi Evropskog suda za ljudska prava od 18.12.1983. godine u predmetu Preto i dr. protiv Italije, broj 7984/77). S druge strane, okolnost da su radnje u određenoj fazi postupka preduzimane u razumno prihvatljivim razmacima, nema značaja za predlagača ako se nerazumno dugo sudi u drugoj fazi postupka ili ako postupak u celini nerazumno drugo traje. Odredbom člana 4. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano je da se pri odlučivanju o pravnim sredstvima kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku uvažavaju sve okolnosti predmeta suđenja, a pored ostalog i celokupno trajanje postupka. Stoga, ukoliko stranka traži zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom sporu ukazujući na dugo trajanje postupka u celini, ne sme se zanemariti trajanje upravnog postupka koji je prethodio podnošenju tužbe. Kako postupak u upravnim stvarima započinje pred upravnim organima ili drugim organima upravnog rešavanja, a u slučaju podnošenja tužbe se pravnosnažno okončava pred Upravnim sudom, sve to vreme do donošenja pravnosnažne odluke postoji za stranku određena pravna nesigurnost, pa se prilikom ocene povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnim stvarima upravni postupak i upravni spor posmatraju kao integralna celina.

Vrhovni kasacioni sud ističe da slučajevi koji, prema svim okolnostima, imaju poseban značaj za podnosioca predstavke ili za njega postoji rizik od odugovlačenja postupka, zahtevaju naročitu marljivost u postupanju, odnosno posebnu i izuzetnu hitnost, jer se i realno kraće vreme trajanja postupka može smatrati nerazumnim. Ako je sud preopterećen nerešenim predmetima, kao što je slučaj sa Upravnim sudom, izgrađeni standardi u praksi Evropskog suda za ljudska prava nalažu da se predmeti tada rešavaju po prioritetu ili po posebnom značaju za podnosioca, a ne po redosledu prijema predmeta u sud.

U ovom konkretnom slučaju, predmet se odnosi na zahtev predlagača za utvrđivanje staža osiguranja i prava na penziju koji je predlagač podneo 03.03.2006. godine, a koji, prema navodima predlagača i dokumentaciji koju je dostavio, prvostepeni organ još uvek nije rešio. Tužbom u predmetu Upravnog suda U 15342/18 se osporava drugostepeno rešenje kojim je uvažena žalba i naloženo prvostepenom organu da donese rešenje o zahtevu predlagača, a predlagač, kao tužilac, smatra da je Upravni sud bio dužan da u primerenom roku predmet reši u sporu pune jurisdikcije.

Polazeći od svega izloženog, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu člana 18. stav 2. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, usvojio žalbu predlagača i preinačio prvostepeno rešenje Upravnog suda tako što je utvrdio da je predlagaču povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u postupku koji se vodi pred Upravnim sudom u predmetu U 15342/18.

S obzirom na to da je ovim rešenjem utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u predmetu koji nije pravnosnažno rešen, Vrhovni kasacioni sud je odredio rok od 60 dana za preduzimanje radnji radi pravnosnažnog rešavanja spornog predmeta, a u smislu člana 11. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, imajući u vidu da okončanje postupka po podnetom zahtevu ne zavisi samo od aktivnosti suda, već i tuženog organa koji nije postupio po dva naloga suda za dostavljanje spisa predmeta.

Vrhovni kasacioni sud ističe da nije nadležan za odlučivanje o ostalim zahtevima predlagača istaknutim u žalbi, kojma se zahteva da ovaj sud umesto Upravnog suda donese odluku po tužbi u sporu pune jurizdikcije i predlagaču dosudi naknadu štete.

Sudija

Katarina Manojlović Andrić, s.r.

Pouka o pravnom leku:

Protiv ovog rešenja žalba nije dozvoljena.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić