.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rž1k, Rž1kp, Rž1g, Rž1r, Rž1gp, Rž1 u, Rž1up 52/2020
01.07.2020. godina
Beograd
Vrhovni kasacioni sud, sudija Katarina Manojlović Andrić, u predmetu predlagača Mesne zajednice „Stara čaršija“ iz Kraljeva, Karađorđeva ulica broj 48, čiji je punomoćnik Mladen Vlašić, advokat iz ..., ul. ..., odlučujući o žalbi predlagača izjavljenoj protiv rešenja Upravnog suda R4 u 75/2020 od 20.05.2020. godine, u predmetu zaštite prava na suđenje u razumnom roku, doneo je 01.07.2020. godine, bez ispitnog postupka
R E Š E NJ E
ODBACUJE SE kao nedozvoljena žalba predlagača Mesne zajednice „Stara čaršija“ iz Kraljeva.
O b r a z l o ž e nj e
Predlagač je 27.05.2020. godine podneo Vrhovnom kasacionom sudu, preko Upravnog suda, žalbu protiv rešenja Upravnog suda R4 u 75/2020 od 20.05.2020. godine, kojim je odbijen njegov prigovor radi ubrzavanja postupka u predmetu Upravnog suda 23Uv 64/19, kao neosnovan.
Postupajući po žalbi predlagača, bez sprovođenja ispitnog postupka, u smislu odredaba čl. 16 i 17. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15), Vrhovni kasacioni sud je našao da je žalba nedozvoljena.
Prema odredbi člana 17. stav 1. istog zakona, predsednik neposredno višeg suda rešenjem odbacuje ili odbija žalbu bez ispitnog postupka, ili vodi ispitni postupak, a prema stavu 2. navedenog člana žalba se odbacuje ako je nepotpuna, ako ju je podnelo neovlašćeno lice, ako je preuranjena, neblagovremena, ako se lice odreklo prava na žalbu ili ako je povuklo žalbu, ili nema pravni interes za nju, pri čemu je žalba nepotpuna ako nije potpisana ili ako iz njene sadržine ne može da se utvrdi koje rešenje se pobija. Odredbom člana 17. stav 3. navedenog zakona je propisano da protiv rešenja o odbacivanju žalbe nije dozvoljena žalba.
O žalbi je odlučivao sudija određen Godišnjim rasporedom poslova u sudu saglasno odredbi člana 16. stav 4. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, kojom je propisano da predsednik neposredno višeg suda može godišnjim rasporedom poslova da odredi jednog sudiju ili više sudija da pored njega vode postupak i odlučuju po žalbama.
Prema stanju u spisima predmeta Upravnog suda R4 u 75/2020 i 23Uv 64/19, postupajući sudija Upravnog suda je rešenjem od 20.05.2020. godine odbio prigovor predlagača radi ubrzavanja postupka u predmetu Upravnog suda 23Uv 64/19, u kome je postupak okončan rešenjem od 19.05.2020. godine, kojim je odbijen prigovor predlagača, kao tužioca, podnet protiv rešenja sudije pojedinca istog suda I-2U 17195/18 od 10.01.2019. godine o odbacivanju tužbe kao neblagovremene.
S obzirom na to da se, prema odredbi člana 5. stav 1. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, prigovor i žalba mogu podneti samo dok se postupak ne okonča, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je u konkretnom slučaju žalba predlagača nedozvoljena, jer je podneta Vrhovnom kasacionom sudu 27.05.2020. godine, a postupak u predmetu Upravnog suda 23Uv 64/19 okončan je rešenjem od 19.05.2020. godine.
Imajući u vidu izloženo, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu člana 17. stav 2. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, odbacio žalbu donoseći odluku kao u dispozitivu.
Povodom navoda predlagača da se odbacivanjem žalbe u ovakvom slučaju strankama uskraćuje pravo na upotrebu pravnog leka, odnosno onemogućava ispitivanje zakonitosti prvostepene odluke, Vrhovni kasacioni sud ukazuje na to da se donošenjem odluke kojom se sudski postupak okončava nakon podnošenja prigovora radi ubrzavanja postupka ostvaruje osnovna svrha ovog pravnog sredstva ustanovljenog Zakonom o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku. Kako se ovim zakonom pruža sudska zaštita pravu na suđenje u razumnom roku, odredbom člana 5. stav 1. utvrđeno je pravilo da prigovor i žalba mogu da se podnesu samo dok se postupak ne okonča. Primenom navedenog pravila, stranke nisu onemogućene da ostvare zaštitu svog prava na suđenje u razumnom roku, ukoliko je ono u okončanom sudskom postupku povređeno, podnošenjem ustavne žalbe Ustavnom sudu u roku od 30 dana od dana dostavljanja odluke kojom je sudski postupak okončan, u konkretnom slučaju odluke donete u upravnom sporu.
Pored navedenog, Vrhovni kasacioni sud ističe da prigovor radi ubrzavanja postupka i žalba moraju ispunjavati i uslov prihvatljivosti ratione personae. To znači da predlagač mora biti aktivno legitimisan za njihovo izjavljivanje.
Evropski sud za ljudska prava je u svojim presudama nebrojeno puta ponovio da države moraju svoje sudove organizovati tako da oni mogu da odgovore na zahteve iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava, uključujući i obavezu da se postupci sprovode u razumnom roku (videti, pored ostalih, presudu od 23. aprila 1987. godine donetu u predmetu Erkner i Hofauer protiv Austrije, broj predstavke 9616/81 i presudu Velikog veća od 29. marta 2006. godine u predmetu Skordino protiv Italije, broj predstavke 36813/97, stav 183.). Prema članu 2. stav 1. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, pravo na suđenje u razumnom roku ima svaka stranka u sudskom postupku. Međutim, da bi stranka u sudskom postupku mogla da traži utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku, a u slučaju utvrđenja povrede i pravično zadovoljenje od države, ona mora u odnosu na državu uživati dovoljan stepen institucionalne i funkcionalne nezavisnosti.
Iako mesne zajednice nisu jedinice lokalne samouprave, već predstavljaju oblik mesne samouprave sa svojstvom pravnog lica u okviru prava i dužnosti utvrđenih statutom i odlukom o osnivanju, one su u jakoj institucionalnoj vezi sa jedinicama lokalne samouprave – opštinom, odnosno gradom. Skupština opštine, odnosno skupštna grada, odlučuje o njihovom obrazovanju, područuju za koje se obrazuju i njihovom ukidanju, utvrđuje poslove koje će vršiti, obezbeđuje sredstva za njihov rad u svom budžetu i vrši nadzor nad njihovim radom. Polazeći od ovakvog normativnog uređenja mesnih zajednica u pravnom sistemu Republike Srbije, Vrhovni kasacioni sud nalazi da one nisu u dovoljnoj meri institucionalno, funkcionalno i materijalno nezavisne od države, da bi bile aktivno legitimisane za podnošenje pravnih sredstava za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku za koje odgovornost snose sudovi kao državni organi, pa prema tome i država. Vrhovni kasacioni sud ovakvu svoju ocenu zasniva na stanovištu Evropskog suda za ljudska prava o statusu mesnih zajednica u Srbiji (vidi st. 36-45 i 63-67 presude od 16. juna 2015. godine u predmetu Rafailović i Stevanović protiv Srbije, predstavke br. 38629/07 i 23718/08).
Sudija
Katarina Manojlović Andrić, s.r.
Pouka o pravnom leku.
Protiv ovog rešenja nije dozvoljena žalba
u smislu člana 21. Zakona o zaštiti prava
na suđenje u razumnom roku.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
