Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rž1k, Rž1kp, Rž1g, Rž1r, Rž1gp, Rž1 u, Rž1up 64/2020
24.07.2020. godina
Beograd

Vrhovni kasacioni sud, sudija Katarina Manojlović Andrić, u predmetu predlagača AA iz ..., ulica ... br. .., čiji je punomoćnik Miloš Vukosavljević, advokat iz ..., ulica ... br. .., odlučujući o žalbi predlagača izjavljenoj protiv rešenja Upravnog suda R4 u 92/20 od 02.06.2020. godine, u predmetu zaštite prava na suđenje u razumnom roku, doneo je 24.07.2020. godine, nakon sprovedenog ispitnog postupka

R E Š E NJ E

ODBIJA SE žalba predlagača i POTVRĐUJE rešenje Upravnog suda R4 u 92/20 od 02.06.2020. godine.

ODBIJA SE zahtev predlagača za naknadu troškova postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Predlagač je 16.06.2020. godine podneo Vrhovnom kasacionom sudu, preko Upravnog suda, žalbu protiv rešenja Upravnog suda R4 u 92/20 od 02.06.2020. godine, kojim je odbijen njegov prigovor radi ubrzavanja postupka u predmetu Upravnog suda I- 4U 23050/18, kao neosnovan.

Predlagač smatra da u obrazloženju osporenog rešenja nisu pravilno i dovoljno cenjeni kriterijumi od značaja za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku. Pozivajući se na praksu Evropskog suda za ljudska prava i Vrhovnog kasacionog suda, kao i na odredbe Ustava Republike Srbije, predlagač ističe da ostvarivanje prava na penziju podrazumeva prioritetno i efikasno odlučivanje, bez obzira na opterećenost suda ili sudije brojem predmeta, jer se radi o egzistencijalnom pravu. Smatra da mu je zbog nepostupanja suda u razumnom roku ugroženo i pravo na mirno uživanje svojine. Predlaže da sud preinači ožalbeno rešenje, usvoji prigovor predlagača, naloži postupajućem sudiji preduzimanje mera radi rešavanja predmeta, kao i da obaveže Republiku Srbiju da predlagaču nadoknadi sve troškove postupka.

Odlučujući o žalbi predlagača na osnovu odredaba čl. 16, 18. i 20. stav 2. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“ 40/15) i člana 30. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku („Službeni glasnik SRS“ 25/82, „Službeni glasnik RS“ 6/15), Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijano rešenje primenom odredbe člana 386. u vezi člana 402. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ 72/11 i 55/14) i zaključio da je žalba neosnovana.

O žalbi je odlučivao sudija određen Godišnjim rasporedom poslova u sudu u smislu odredbe člana 16. stav 4. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, kojom odredbom je predviđeno da predsednik neposredno višeg suda može Godišnjim rasporedom poslova da odredi jednog sudiju ili više sudija da, pored njega, vode postupak i odlučuju po žalbama. U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz odredbe člana 374. stav 2. tač. 1, 2, 3, 5, 7. i 9. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Odredbom člana 4. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano je da pri odlučivanju o pravnim sredstvima kojim se štiti pravo na suđenje u razumnom roku uvažavaju se sve okolnosti predmetnog suđenja, pre svega, složenost činjeničnih i pravnih pitanja, celokupno trajanje postupka i postupanje suda, javnog tužilaštva ili drugog državnog organa, priroda ili vrsta predmeta suđenja ili istrage, značaja predmeta suđenja ili istrage po stranku, ponašanje stranke tokom postupka, posebno poštovanje procesnih prava i obaveza, zatim poštovanje redosleda rešavanja predmeta i zakonski rokovi za zakazivanje ročišta i glavnog pretresa i izradu odluke. Ožalbenim rešenjem je odbijen prigovor predlagača radi ubrzavanja postupka u predmetu Upravnog suda I-4U 23050/18, kao neosnovan, sa obrazloženjem da od podnošenja tužbe 21.12.2018. godine do podnošenja prigovora 22.04.2020. godine nije protekao toliko dug vremenski period koji bi doveo do povrede prava na suđenje u razumnom roku, pri čemu u tom periodu nije bilo neaktivnosti suda, koji je pribavio odgovor na tužbu i spise predmeta i na taj način obezbedio procesne uslove za dalje postupanje. Upravni sud je naročito imao u vidu da se u ovom slučaju ne radi o ostvarivanju prava na penziju, odnosno o utvrđivanju statusnog prava, što bi zahtevalo prioritetno i efikasno postupanje suda, već o isplati visine razlike „između utvrđenog i usklađenog iznosa penzije“. Vrhovni kasacioni sud nalazi da se u žalbi osnovano ukazuje na to da pravilna primena standarda suđenja u razumnom roku podrazumeva utvrđivanje skupa činjenica i primenu više kriterijuma preuzetih iz prakse Evropskog suda za ljudska prava, a bliže navedenih u članu 4. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku. Pri odlučivanju o pravnim sredstvima kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku, moraju se uvažavati sve okolnosti predmetnog slučaja, a ključni značaj ima činjenica dužine trajanja postupka. Predlagač svoje stanovište o povredi prava na suđenje u razumnom roku u prigovoru i žalbi zasniva na dugom trajanju upravnog spora, koji je u trenutku podnošenja prigovora trajao godinu i četiri meseca. Međutim, Vrhovni kasacioni sud nalazi da se u postupku zaštite prava na suđenje u razumnom roku u upravnom sporu ne sme zanemariti trajanje upravnog postupka koji je prethodio podnošenju tužbe. U konkretnom slučaju, upravni i sudski postupak integralno posmatrano ne traju nerazumno dugo, pa se nepostupanje suda od dostavljanja odgovora na tužbu sa spisima predmeta tuženog organa 05.03.2019. godine do podnošenja prigovora radi ubrzavanja postupka 22.04.2020. godine ne može smatrati povredom prava na suđenje u razumnom roku. Naime, prema stavu Evropskog suda za ljudska prava, kašnjenje u toku određene faze postupka može biti dopustivo pod uslovom da ukupno trajanje postupka nije prekoračeno (stav 36. presude Evropskog suda za ljudska prava od 08.12.1983. godine u predmetu Preto i dr protiv Italije, broj predstavke 7984/77). Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, nesumnjivo je da postoji interes predlagača da o njegovoj tužbi bude odlučeno za što kraće vreme, ali je Upravni sud pravilno ocenio da se ne radi o predmetu koji zahteva prioritetno i hitno odlučivanje s`obzirom na to da je predlagač uživalac invalidske penzije, a da se osporeni postupak vodi po njegovom zahtevu za isplatu iznosa u visini razlike utvrđenog iznosa penzije i umanjenog iznosa koji mu se isplaćuje primenom Zakona o privremenom uređivanju načina isplate penzije. Kako predmet spora nije statusne prirode i kako njegovo rešavanje zakonom nije predviđeno kao hitno, on spada u grupu predmeta koje treba rešavati prema redosledu prijema. Poštovanje redosleda rešavanja predmeta je obaveza koju ne propisuje samo član 177. Sudskog poslovnika („Službeni glasnik RS“, br. 110/09 ... 16/18), već je ona propisana i članom 4. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku pri odlučivanju o pravnim sredstvima kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku. Izgrađeni standardi Evropskog suda za ljudska prava nalažu da se u sudu koji je preopterećen nerešenim predmetima (kao što je Upravni sud), od rešavanja predmeta prema redosledu prijema u sud odstupi kada su u pitanju predmeti koji se moraju prioritetno rešavati, ali predmet predlagača ne spada u tu grupu. Vrhovni kasacioni sud na kraju primećuje da je prigovor predlagača radi ubrzavanja postupka podnet u toku trajanja vanrednog stanja kada je rad sudova bio redukovan na taj način što su se, u skladu sa Zaključkom Visokog saveta sudstva broj 119-05-132/2020-1 od 18.03.2020. godine, održavala samo suđenja koja ne trpe odlaganja u predmetima u krivičnoj i građanskoj materiji koji su taksativno navedeni u Zaključku i kada je Upravni sud bio objektivno sprečen da preduzima sve redovne aktivnosti u predmetima. U situaciji kada je zbog pojave zarazne bolesti dovedeno u pitanje ne samo zdravlje stanovništva, već i normalno odvijanje života u državi, uključujući funkcionisanje njenih institucija (državnih organa i javnih službi) i privrednih subjekata, predlagač ne može osnovano očekivati da će podnošenje prigovora moći da dovede do delotvornog ubrzanja sudskog postupka čiji je predmet isplata umanjenog iznosa penzije na osnovu Zakona o privremenom uređivanju načina isplate penzije. Zbog svega izloženog, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredbe člana 18. stav 2. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, u stavu prvom dispozitiva odbio žalbu predlagača. Vrhovni kasacioni sud je u stavu drugom odbio zahtev predlagača za naknadu troškova postupka na osnovu člana 30. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku shodnom primenom člana 153. stav 1. Zakona o parničnom postupku, jer predlagač nije uspeo u postupku zaštite prava na suđenje u razumnom roku.

Preuzmite dokument u PDF formatu