.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
R1 699/2020
10.09.2021. godina
Beograd
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Slađane Nakić Momirović, predsednika veća, Dobrile Strajina i Marine Milanović, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Vladan Stefanović, advokat iz ..., protiv tuženog BB iz ..., čiji je punomoćnik Borislav Borozan, advokat iz ..., radi predaje u državinu, odlučujući o sukobu stvarne nadležnosti između Višeg suda u Beogradu i Apelacionog suda u Beogradu, na sednici održanoj 10.09.2021. godine, doneo je
R E Š E NJ E
Za odlučivanje o žalbi tužilje, izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P 19584/16 od 27.11.2019. godine, STVARNO JE NADLEŽAN Viši sud u Beogradu.
O b r a z l o ž e nj e
Prvi osnovni sud u Beogradu, presudom P 19584/16 od 27.11.2019. godine, dozvolio je preinačenje tužbe od 02.11.2018. godine (stav prvi izreke), odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje, kojim je tražila da se obaveže tuženi da preda tužilji u državinu i na slobodno raspolaganje i korišćenje slobodnu od lica i stvari porodičnu stambenu zgradu površine 63 m2 koja se nalazi desno od ulaza, drugu u nizu gledano sa ulice ... broj ... u ..., na kp.br. ... upisanoj u listu nepokretnosti ... KO ..., i to zgradu označenu brojem .., koja je upisana na VV, a koja se sastoji od predsoblja, dečje sobe, spavaće sobe, kupatila i dnevne sobe sa kuhinjom i trpezarijom i da joj nadoknadi troškove parničnog postupka (stav drugi izreke) i obavezao tužilju da naknadi tuženom troškove parničnog postupka u ukupnom iznosu od 150.750,00 dinara (stav treći izreke).
Protiv navedene presude, tužilja je izjavila žalbu.
Tuženi je podneo odgovor na žalbu.
Apelacioni sud u Beogradu, rešenjem Gž 3641/20 od 15.10.2020. godine, oglasio se stvarno nenadležnim za odlučivanje o žalbi tužilje, izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P 19584/16 od 27.11.2019. godine i spise predmeta ustupio Višem sudu u Beogradu, kao stvarno i mesno nadležnom sudu. U obrazloženju je ukazao, da kako se tužbeni zahtev odnosi na iseljenje tuženog iz nepokretnosti, odnosno predaju u državinu (traži se činidba), da se u konkretnoj situaciji ne radi o sporu o nepokretnosti u smislu člana 469. Zakona o parničnom postupku. Zatim, kako vrednost predmeta spora označena na iznos od 100.000,00 dinara ne prelazi dinarsku protivvrednost od 3.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, da se radi o sporu male vrednosti, zbog čega je Viši sud u Beogradu stvarno i mesno nadležan za odlučivanje o izjavljenoj žalbi tužilje.
Viši sud u Beogradu, nije prihvatio stvarnu nadležnost, već je uz dopis Gž 18795/20 od 05.11.2020. godine, spise predmeta dostavio Vrhovnom kasacionom sudu, radi odlučivanja o sukobu stvarne nadležnosti između sudova iste vrste. U obrazloženju je ukazao, da u konkretnoj situaciji vrednost predmeta spora nije opredeljujuća za nadležnost suda, već vrsta spora, pa kako se radi o žalbi koja je izjavljena protiv presude donete u sporu koji se shodno članu 468. Zakona o parničnom postupku ne može smatrati sporom male vrednosti (u sporu radi činidbe), da je Apelacioni sud u Beogradu stvarno nadležan za odlučivanje o izjavljenoj žalbi.
Vrhovni kasacioni sud je odlučujući o sukobu stvarne nadležnosti na osnovu odredbe člana 22. stav 1. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11, 49/13 - US, 74/13 - US, 55/14, 87/18 i 18/20), a u vezi odredbe člana 30. stav 2. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br.116/08, 104/09, 101/10, 31/11, 78/11, 101/11, 101/13, 40/15, 106/15, 13/16, 108/16, 113/17, 65/18 - US, 87/18 i 88/18-US), utvrdio da je za odlučivanje u drugom stepenu o izjavljenoj žalbi tužilje, stvarno nadležan Viši sud u Beogradu.
Tužba je podneta 21.06.2016. godine. U tužbi i u uvodu prvostepene presude je navedena vrednost predmeta spora u iznosu od 100.000,00 dinara.
Odredbom člana 468. stav 1. ZPP je propisano da, sporovi male vrednosti jesu sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe. Odredbom stav 4. ovog člana, da, kao sporovi male vrednosti smatraju se i sporovi u kojima predmet tužbenog zahteva nije novčani iznos, a vrednost predmeta spora koju je tužilac u tužbi naveo ne prelazi iznos iz stava 1. ovog člana (član 33. stav 2).
U konkretnoj situaciji predmet tužbenog zahteva je predaja u državinu i na slobodno raspolaganje i korišćenje predmetne porodične stambene zgrade. Stoga se radi o činidbi, a ne o sporu u vezi nepokretnosti. Predmet spora o nepokretnosti bilo bi utvrđenje, prestanak ili promena nekog prava na nepokretnosti i tužbeni zahtev se u toj situaciji usmerava samo prema nosiocu tog prava.
Kako vrednost predmeta spora u iznosu od 100.000,00 dinara, navedena u tužbi i uvodu prvostepene presude ne prelazi dinarsku protivvrednost iznosa od 3.000 evra, to se radi o sporu male vrednosti, zbog čega je za odlučivanje o izjavljenoj žalbi stvarno nadležan Viši sud u Beogradu kao drugostepeni sud na osnovu odredbe člana 23. stav 2. tačka 3. Zakona o uređenju sudova.
Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredbe člana 22. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci.
Predsednik veća – sudija
Slađana Nakić Momirović,s.r.
Za tačnost otpravka
upravitelj pisarnice
Marina Antonić
