Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Milomira Nikolića, predsednika veća, Marine Govedarica i Slađane Nakić Momirović, članova veća, u parnici tužioca N.B. iz B., B., čiji je punomoćnik S.Z., advokat iz B., protiv tuženih P.K. iz B., B., čiji je punomoćnik D.N., advokat iz B. i G.P. DOO iz B., kao pravnog sledbenika S.K. DOO iz B., čiji je punomoćnik M.S., advokat iz B., radi naknade štete zbog probijanja pravne ličnosti, odlučujući o sukobu stvarne nadležnosti između Privrednog suda u Beogradu i Višeg suda u Beogradu, na sednici održanoj 13.07.2016. godine, doneo je

R E Š E NJ E

Za postupanje u ovom predmetu stvarno je nadležan Viši sud u Beogradu.

O b r a z l o ž e nj e

Viši sud u Beogradu, rešenjem P 324/11 od 06.11.2015. godine, oglasio se stvarno nenadležnim za postupanje u ovom predmetu i odlučio da po pravnosnažnosti rešenja predmet ustupi Privrednom sudu u Beogradu kao stvarno i mesno nadležnom sudu. U obrazloženju je ukazao, da, kako tužilac potražuje naknadu štete zbog probijanja pravne ličnosti, da se u konkretnom slučaju radi o sporu koji proizilazi iz primene Zakona o privrednim društvima, te da je za postupanje stvarno nadležan Privredni sud u Beogradu, zbog čega je odlučio kao u izreci rešenja.

Privredni sud u Beogradu, nije prihvatio stvarnu nadležnost, već je uz dopis P 7498/15 od 17.12.2015. godine, predmet dostavio Vrhovnom kasacionom sudu, radi rešavanja sukoba stvarne nadležnosti. U obrazloženju je ukazao, da se u konkretnom slučaju radi o sporu između tužioca kao fizičkog lica i tuženih fizičkog lica i društva sa ograničenom odgovornošću, da se ne može raditi o tužbi za proboj pravne ličnosti, zato što tužilac nikad nije bio u poslovnom odnosu sa tuženim društvom (privrednim subjektom), već samo sa tuženim fizičkim licem i to na osnovu usmenog ugovora o ortakluku, pa kako tužba za proboj pravne ličnosti služi radi naplate poverilaca Društva od nesavesnih vlasnika istog, koji su zloupotrebili pravila o ograničenoj odgovornosti, da se ne radi o tužbi iz člana 15. Zakona o privrednim društvima. Zatim, da u prilog ovakvom zaključku ide i činjenica da je punomoćnik tužioca na ročištu održanom 23.11.2011. godine, izričito naveo, da je osnov tužbenog zahteva potraživanje koje proističe iz sticanja bez osnova i u tužbi navedeno da je pravni osnov tužbenog zahteva, sticanje bez osnova, upotreba tuđe stvari i naknada štete.

Vrhovni kasacioni sud je odlučujući o nastalom sukobu stvarne nadležnosti, na osnovu odredbe člana 23. stav 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Sl. glasnik RS“ 125/04, 111/09, 36/11 i 53/13-US), koji se primenjuje na osnovu odredbi člana 506. stav 1. važećeg Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, broj 72/11, 49/13-US, 74/13-US i 55/14), a u vezi odredbe člana 30. stav 2. Zakona o uređenju sudova („Sl. glasnik RS“, broj 116/08, 104/09, 101/10, 31/11, 78/11, 101/11, 101/13, 40/15, 106/15 i 13/16), utvrdio da je za postupanje u ovom predmetu stvarno nadležan Viši sud u Beogradu.

Tužba je podneta 28.04.2011. godine. U tužbi je naznačena vrednost predmeta spora od 434.575 evra. Prema navodima tužbe, tužilac i tuženi P.K. su kao ortaci po usmeno zaključenom ugovoru o ortakluku kupili kat. parcelu broj ... KO B., površine 6 ari i 96 m2, a u cilju izgradnje stanice za snabdevanje gorivom motornih vozila. Cilj navedenog ortakluka je bio da posle izgradnje stanice za snabdevanje gorivom motornih vozila tuženi P.K. na tužioca ili njegovog sina prenese 50% udela u privrednom društvu S.K. DOO iz B. koji je bio u vlasništvu tuženog P.K.. Navedeni ugovor o ortakluku, stranke su realizovale u celosti u delu koji se odnosi na izgradnju benzinske stanice i isti su finansirali delimično putem angažovanja sredstava dobijenih putem kredita, s tim da su kredite otplaćivali ortački i tužilac i tuženi P.K., a preostali deo sredstava o izgradnji stanice obezbedio tužilac od svojih ličnih sredstava. Tužilac je u tužbi predložio da se obavežu tuženi da solidarno isplate tužiocu određene novčane iznose na ime izgubljene dobiti, kao i da se obaveže tuženi P.K. da isplati tužiocu određene novčane iznose na ime neosnovanog obogaćenja.

Odredbom člana 25. stav 1. tačka 1. Zakona o uređenju sudova, je propisano, da, privredni sud u prvom stepenu sudi u sporovima između domaćih i stranih privrednih društava, preduzeća, zadruga i preduzetnika i njihovih asocijacija (privredni subjekti), u sporovima koji nastanu između privrednih subjekata i drugih pravnih lica u obavljanju delatnosti privrednih subjekata, kao i kad je u navedenim sporovima jedna od stranaka fizičko lice ako je sa strankom u odnosu materijalnog suparničarstva.

Prema tome, polazeći od označenja stranaka u tužbi, vrednosti predmeta spora, sadržine tužbenih zahteva i ostalih navedenih činjenica, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, za dalje postupanje u ovom predmetu stvarno je nadležan Viši sud u Beogradu na osnovu odredbe člana 23. stav 1. tačka 7. Zakona o uređenju sudova.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredbe člana 23. stav 2. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Milomir Nikolić,s.r.